NATO od pakta do religije

EVO, prošao još jedan dan bez bombardovanja. Dokle god je tako, ima nade. NATO, ma koliko moćan, ne može ništa da uradi u narednih pet minuta, tako da možemo sa sigurnošću da konstatujemo da je i ovaj ponedeljak prošao bez NATO bombi.

12. jun 1998.

DVE današnje vesti, čini mi se, zaslužuju posebnu pažnju. Bon zaoštrava svoj stav prema Kosmetu, javlja naš dopisnik iz Nemačke. Izgubio je živce, naljutio se i zagalamio Folker Rije, nemački ministar odbrane, i pridružio se onima koji bi da nas bombarduju. To ne bi bilo ništa novo: Nemci su nas već više puta bombardovali u ovom veku. Oni inače važe za narod bez mašte - uvek isto i bez iznenađenja.

Zamislimo, međutim, ovakvu situaciju: svi su krenuli na nas, a Nemci nas brane. To bi bilo nešto. Nije istina da su Srbi krivi, nego nasilje izazivaju albanski teroristi. Nije istina da je za odsustvo dijaloga kriv Ratko Marković nego Ibrahim Rugova. Dobro, on više ne sme nego što ne želi, ne daju mu albanski ekstremisti i strani ratni investitori.

ZAMISLIMO, recimo, da Nemci nisu među tim investitorima i da čvrsto stoje uz stabilnost i mir na Balkanu. Dobili su sve što su želeli i sve što su nekad imali - spomenike i ode širom Hrvatske i Slovenije, izlaz na toplo more preko svojih interesnih zona, tj. austrougarskih teritorija iz prejugoslovenskog vremena. A i dosta su maltretirali Srbe u ovom veku pa im eto baš sada proradila savest.

Možda i mi ne umemo s Nemcima i to nas evo po ko zna koji put košta više nego skupo. Zapravo, sigurno je da ne umemo ni mi s Nemcima ni oni s nama, s tim što je to mnogo više na našu štetu, a ni Nemci nisu ostajali zbog toga bez ozbiljnijih ozleda. Možda bi se ozbiljno trebalo pozabaviti tim pitanjem na obostranu korist.

Što se Kosmeta tiče, Nemci treba za početak da shvate nekoliko prostih činjenica: da je to deo srpske i jugoslovenske države, kao što je Bavarska, na primer, deo njihove; da Albanci ne uspevaju da organizuju i urede ni onu jednu, a kamoli dve države; te, najzad, da Nemci mogu da nas okupiraju samo kao trgovci ili turisti, ali ne i kao vojnici.

Danas je, inače bila sednica Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, ali bez kadrovskih promena. Izgleda da više nema ko da bude smenjen, ili se čeka kongres JUL-a.

13. jun 1998.

TRINAESTI jun je inače Dan novinara Srbije. Skupština je održana na Zlatiboru, a u Jelisejskoj palati Širak je primio Rugovu. Primio ga je kao državnika, iako Rugova nema državu u kojoj je predsednik. Eto, čak i protokol prejudicira rešenje, a puna im usta dijaloga, i to bezuslovnog. I kako taj dijalog, po sugestivnim slikama iz Jelisejske palate treba da se završi? Sa državnikom Ibrahimom Rugovom na kraju priče. A to će već da reši NATO diplomatija.

Uopšte, imaćemo ne samo NATO pakt i NATO vojsku, nego i NATO diplomatiju, NATO novinarstvo, NATO pravosuđe sa sedištem u Hagu, NATO principe (dobro je da imaju bilo kakve principe), NATO filozofiju, NATO geografiju, NATO logiku (po kojoj je istina ne ono što je istina nego što kaže NATO), zatim NATO modu, NATO rok i tako dalje, sve do NATO religije i NATO bogova.

JEDNO od tih božanstava, i to važnih, jeste boginja Medlin Olbrajt. Ona je zadužena za čistotu NATO vere i za kažnjavanje nevernika. Juče se u Londonu nešto ljutila na neke jeretike. Kakav, kaže, Savet bezbednosti, kakve Ujedinjene nacije, ko je taj Kofi Anan, šta ima NATO koga da pita, kako kaže NATO tako će biti. Ako kaže NATO gore je dole, levo je desno, dva i dva su jedan, to je to, inače ima da lete bombe. To je sada glavni argument i jedino dokazno sredstvo. Ko ne veruje, neka proba da pomisli drukčije.

Nešto razmišljam o toj NATO boginji Olbrajt. Dok nije bila to već običan čovek, šetala je, na primer, kao mala čak i ovim gradom i tu, zamislite, išla u školu. A evo sad hoće da bombarduje te ulice i tu školu koju je pohađala i u kojoj je naučila da čita i piše. Čudna neka boginja i čudna neka religija. To bi vam bilo kao kad bi Hrist, da je recimo u Ministarskom savetu NATO, hteo da bombarduje Jerusalim i Vitlejem, ili da Zevs hoće da sruči bombe na Olimp i Atinu.

MOŽDA mi, u stvari, nismo dobro proučili tu NATO religiju, možda je od sada normalno ono što je do sada bilo nenormalno, i obrnuto. Evo, na primer, novinari Srbije su se, po starom verovanju, založili da izveštavanje sa Kosova treba da bude objektivno, korektno i nepristrasno. Moderni, elitni predstavnik NATO žurnalizma britanski "Gardijan" stvarima pristupa sasvim drugačije. Kaže da su ministri odbrane NATO doneli popustljive stavove kada je u pitanju moguća vojna intervencija na Kosmetu.

Čini se da se NATO udaljio od vojne intervencije u najbližoj budućnosti, konstatuje "Gardijan" sa žaljenjem i huška NATO na autentično, nepopustljivo, dosledno i krvoločno ponašanje. To je to novo i moderno NATO novinarstvo. NATO televizija, recimo iz dana u dan i iz sata u sat bombarduje svet vestima o humanitarnoj katastrofi koja se sa Kosova prenela u Albaniju, i s vremena na vreme postavi svoje čuveno angažovano pitanje: Šta čeka NATO? O kolonama izbeglica u početku su govorili da ih je 50.000, a sada su ih sveli na nekih 13.000 ljudi. Pokazuju, međutim, na snimku jedan kamion tih nesrećnika sa detetom u gro planu. Kad NATO kaže da u jednom kamionu staje 13.000 izbeglica, onda staje. I tačka. Ili bombe.

POBUNA PATRIKA BESONA

U DANU kada su u Beogradu Rus Afanasijevski i Amerikanac Holbruk, poznati francuski književnik Patrik Beson oštro kritikuje način na koji francuska televizija informiše o Kosovu. To izveštavanje je toliko jednostrano, da ga Beson ocenjuje kao "sramno pomanjkanje profesionalizma u prikazivanju jednog tako ozbiljnog sukoba".

Verovatno je svim našim slušaocima poznato, ali da ih podsetimo, osnovno novinarsko pravilo jeste da se čuje i druga strana. To je profesionalni postulat ovog zanata koji ima tako veliki uticaj na ljude i njihov život, na pojedince i na čitave narode. Kad Beson kaže "neprofesionalno i jednostrano, protivno osnovnom pravilu tog zanata", to vam je kao što vozači ne smeju kroz crveno, apotekari daju odgovarajuće a ne pogrešne lekove, pekari mese hleb od brašna a ne od blata, itd. Posledice svakog neprofesionalizma su manje-više opasne, sve do najgorih i najtežih. U ovom slučaju koji kritikuje Beson, žrtva tog neprofesionalizma je čitava jedna država i narod, odnosno narodi koji u njoj žive.

(SUTRA: Jedna zemlja tri gospodara)