Jedna zemlja a tri gospodara

BILO je logično da Radio Novosti u tom dramatičnom vremenu počnu mnogo više da koriste veliku dopisničku mrežu Novosti, naročito dopisnike iz velikih svetskih centara, ali i impozantan redancijski potencijal ovog našeg najtiražnijeg dnevnog lista. Time su i Radio Novosti od jedne od mnogobrojnih gradskih, manje-više muzičkih radio-stanica izrastale u sve uticajniji medij na našoj informativnoj sceni.

15. jun 1998.

OVIH dana, a danas i sutra naročito, sve oči su uprte u Moskvu. Očekivanja od susreta Milošević - Jeljcin su velika, a kolega Đuro Bilbija, dopisnik "Novosti" iz ruske prestonice, označava ga kao "susret velike nade". Primakov, ruski ministar spoljnih poslova, naglašava da će ova poseta biti ne samo korisna nego i da može izmeniti celu situaciju nabolje.

Helmut Kol otvoreno traži od svog kolege Borisa Jeljcina da privoli Beograd na prihvatanje međunarodnih posrednika i posmatrača. Zapad očigledno ima problem da saopšti svoje rešenje za Kosmet i otuda toliko insistiranje na posrednicima i posmatračima. Drugi problem je upotreba sile od strane NATO, ili vojna intervencija za rešavanje unutrašnjeg problema jedne suverene zemlje, a da ta zemlja ne traži pomoć. I sad obilaze kao kiša oko Kragujevca.

NAJJEDNOSTAVNIJE bi to rešio Beč. Evo dva citata iz njihove današnje štampe: "Da bi se mogla sprovesti međunarodna vojna intervencija i bez pristanka Rusije, potrebno je priznati Kosovu pravo na secesiju". Tako savetuje bečki "Di prese". Drugi bečki glasnogovornik "Kurir" ide korak dalje, ili tačnije - ide do kraja: "Država koja deluje na ovakav način protiv svojih građana, kao SRJ, gubi pravo na suverenitet". Dakle, bečka formula glasi: priznati Kosovu pravo na secesiju a Srbiji oduzeti pravo na državu. Beč je očigledno izgubio kalendar i zaustavio sat negde na početku ovog veka, recimo na 1914, ili tu negde, ali svakako pre proboja Solunskog fronta.

Gde je u celom tom galimatijasu Rusija i šta se realno može očekivati sa istočne strane sveta? U pomoć pozivamo jednog od najmudrijih živih Rusa i jednog od najvećih stvaralaca ovoga doba - Aleksandra Solženjicina. On dobro zna ne samo Rusiju i Ruse nego i druge strane sveta.

"HOĆEMO li mi Rusi opstati fizički i državno ili nećemo", pita Solženjicin u svojoj najnovijoj knjizi sebe i svoje sunarodnike. "U Rusiji godišnje umire milion ljudi više nego što se rađa. Vlada se tobož zalaže za slobodu štampe i povećanje proizvodnje - a trijumfuje jedino kriminal. Mi smo u kolektivnoj narodnoj nesvestici." I dalje: "Mene u svemu poražava upravo brzina našeg pada i naše nepružanje otpora koje je već dovelo i do gubitka i samog instinkta državnog postojanja. Bojim se da istorija ne zna za primer sličnog samoubilačkog držanja etnosa. Sa čemerom se pribojavam da nas, sve što smo preživljavali i što preživljavamo, gura na nizbrdicu i u propadanje, u slabljenje koje sve više preti i samom postojanju ruskog naroda."

Tako govori Solženjicin o našem spasitelju Rusiji. Ko će spasti spasioca? Najveća pomoć koju Rusi mogu da pruže Srbima jeste da sami sebi pomognu.

17. jun 1998.

KAD se slegnu prvi utisci o susretu Jeljcin - Milošević, ostaće upamćeno da je to bio realno optimalan ishod u situaciji kakva uistinu jeste. Što bi rekao Primakov, postignut je maksimum mogućeg.

Šta je inače ko očekivao od ovog susreta, vidi se po svakojakim reagovanjima koja stižu sa svih strana. Glavno je, izgleda, očekivanje bilo da se povuče vojska i policija sa Kosova i Metohije.

Još je turski car Murat poručivao srpskom caru Lazaru da nit je bilo niti može biti, jedna zemlja a dva gospodara... I bilo je što je bilo. I sad će biti što će biti. Bolje je razgovarati nego ponovo voditi Kosovsku bitku. Tako mislimo mi, ili tako mislim ja da mislimo mi; a šta misli NATO? Šta zaista misli NATO?

NATO ili ne zna šta hoće na Kosovu i sa Kosovom, ili tačno i dobro zna šta hoće, ali to neće da kaže. Hoće da se tako uradi, ali neće da kaže. Hoće da mi sami shvatimo i postupimo po njihovim namerama i planovima, koje inače nisu javno izgovorili. Možda se stide da kažu, ako je to što ja mislim da oni misle.

Ako je dijalog i miran način jedini put za rešavanje problema i ako se za to zalaže NATO, zašto onda prete silom, zašto dijalogom ne postignu dijalog i zašto mirnim sredstvima ne postignu mir. Šta će im ta gomila oružja, aviona, bombi i sva ta kaubojska tehnika i metodologija. No, ostavimo logiku. Možda NATO hoće Kosovo ne za Albance, nego za sebe. Možda Muratov zahtev danas, 1998. glasi: jedna zemlja a tri gospodara. Odnosno - ni jedan ni drugi, nego treći gospodar. Sve drugo je, izgleda manje logično.

8. jul 1998.

BILA je Kontakt grupa, Holbruk je teško optužio Miloševića itd. itsl... Zasićeni permanentnom krizom, konfliktima, nasiljem, pretnjama, optužbama i svakojakim dramama kao nekom vrstom redovnog stanja ovde na Balkanu, najradije bismo se posvetili nečem sasvim drugom. Da, bila je i utakmica četvrtfinala Francuska - Hrvatska. I pitanje za koga navijati. Ne može, izgleda, ni to da prođe bez politike.

Jer, treba reći otvoreno i iskreno: Francuska nas je razočarala u ovoj našoj drami. Francuska je naše najveće razočaranje. Svi smo bili bolesni zbog tog francuskog izdajstva. Francuska ima spomenik na Kalemegdanu. Spomenik jednog naroda dugom narodu. Toliko su Srbi voleli Francuze, da su im spomenik podigli. Velelepan, na najlepšem mestu u svojoj državi. I pesme ispevali svojoj ljubavi - Francuskoj. Tople, pune ljubavi i zahvalnosti. Naši solunci su nas, sve kasnije generacije, zarazili tom ljubavlju prema Francuzima i Francuskoj.

A onda je došla kao grom iz vedra neba ta francuska izdaja Srba. Čak su se francuski mediji, intelektualci i političari utrkivali ko će više da nas ocrni i ko će lošije da se izrazi o Srbima. Ko će žešće da nas optuži.

Bili smo u početku šokirani. Neka je greška u pitanju. Nije moguće, zar i Francuzi? Moguće je. I Francuzi. I to gore od Nemaca, Engleza, Amerikanaca. Od Hrvata. Posle smo nekako oguglali. Rana je ostala od te francuske bolesti, ali smo se navikli. Se la vi. Počeli smo da se treznimo, da je ljubav u politici zabluda i prolazna slabost, da su stvarni motivi - interesi i strahovi. Da su Francuzi, u stvari, slabi. Da neće da ljute Nemce i Amerikance zbog nekih tamo Srba i da oni nemaju ništa s njihovim mitovima i zabludama.

Zato u ovoj utakmici nisam navijao ni za koga.

ŠTA STVARNO HOĆE NATO

AKO se jugoslovenska vojska i policija povuku sa Kosova, onda to više, defakto, nije deo jugoslovenske države i deo Srbije. Tamo ostaju naoružani teroristi i to se onda zove otcepljenje. Zbilja, šta stvarno hoće NATO, ako zna šta hoće? A reklo bi se da zna jer je po svaku cenu navalio da nešto sprovede. Bombama, avionima, svakojakim čudima. Hoće da nas zgromi da bi to sproveo. Šta to? Prisećam se jednog aforizma Stanislava Jiži Leca: "Kad već moram, učiniću to dobrovoljno". Hoće da pristanemo na nešto na šta se ne može pristati.

(SUTRA: Miloševićev predlog za Kosmet)