Miloševićev predlog za Kosmet

DVADESET godina je prošlo. A evo i dalje smo pred problemom Kosova. I oni su pred problemom Kosova - Albanci. I Amerikanci. Tolike bombe a problem i dalje veliki. Neke stvari se ne menjaju, ili se menjaju sporo i teško, često nagore umesto nabolje, i buknu kad izgleda da je požar ugašen. To samo znači da se taj problem ne može rešiti. Može se rešavati.

5. avgust 1998.

PREDSEDNIK Milošević predložio je rešenje kosovskog problema u vidu odgovarajućeg stepena samouprave u vremenski ograničenom periodu od tri do pet godina. Posle toga bi se sporazum revidirao i pretvorio u trajni, odnosno u tom roku bi se iskristalisalo trajno rešenje.

Taj Miloševićev predlog su već podržali ključni međunarodni činioci, a prihvatio ga je i Ibrahim Rugova, politički predstavnik albanske strane na Kosmetu. To govori da je rasplet drame bio na vidiku i da bi mogao da prestane govor oružja u južnoj srpskoj pokrajini.

Zbog svega toga je dobro što je Milošević predložio rešenje. Dobro je da naša strana nešto uopšte predloži. Počećemo, inače, da verujemo da je to posao drugih. Bili smo gotovo sasvim zaboravili značaj inicijative u politici. Ovim Miloševićevim predlogom i, pre toga, ponudama Ratka Markovića da dijalog počne odmah, unekoliko se menja ta već pomalo dosadna predstava o našoj neinicijativnosti. Dobro je što je Milošević izašao sa svojim, može se reći i sa našim, predlogom u javnost. Jer on sigurno nešto zastupa i predlaže na tim silnim susretima i razgovorima s Amerikancima. Sad, eto, bar vidimo i šta.

Šta, međutim, nije dobro, i kako se naše tradicionalne boljke ne menjaju nabolje? Predsednik Milošević se o tom predlogu ni sa kim nije konsultovao: ni sa parlamentom, ni sa strankom, ni sa naukom, ni sa javnošću. On to, izgleda, ne ume ili ne oseća i ne shvata da treba, da je to neophodno i neizbežno.

30. septembar 1998.

KAD su teroristima propali svi planovi i sve karte, preostala im je ona najbestijalnija - Alijina. Šifra: Markale i Vaso Miskin. Likvidira se masa svojih sugrađana, i to više desetina, među kojima obavezno treba da bude žena i dece kako bi medijski utisak bio što jači i šokantniji. I naravno, tu treba da su kamere Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija, A-Er-Dea, pa foto-reporter Rojtersa, novinari Frans presa i "Njujork tajmsa", kao slučajno, i krvava predstava može da počne. A tamo u Bonu i Vašingtonu čekaju spremne redakcije i reakcije.

To "Markale" se sada zove Gornje Obrinje, u Drenici. I već se oglašavaju jedan za drugim Robin Kuk, Helmut Kol, Meri Robinson i drugi provereni ljubitelji istine, humanosti i demokratije.

U celoj toj priči o Gornjem Obrinju najinteresantniji je ipak Kol. Helmut Kol, onaj krupni Nemac što je izgubio izbore. Procenjujući, verovatno, da nije dovoljno učinio u svojoj šesnaestogodišnjoj vladavini, naročito kad je reč o Balkanu, omiljenoj nemačkoj destinaciji, i o Srbima, Kol je poslednjeg trenutka, poslednjeg sekunda utakmice, kad je sudija hteo da svira kraj, zakazao sednicu vlade i odlučio da Nemačka uzme učešća u eventualnoj vazdušnoj akciji NATO u Srbiji. Ponudio je svojih 14 "tornado" aviona koje je verovatno čuvao baš za Srbe. Jer samo još to nije uradio u odnosu na svog "slavnog" zemljaka - nije bombardovao Beograd i Srbe. To mu dođe kao neka vrsta poslednje želje, bez obzira na to što bi Nemačka morala, ako se to dogodi, da najpre promeni svoj ustav. Ali - poslednja želja je poslednja želja.

17. decembar 1998.

AMERIKANCI napali Irak. Šta čovek da kaže na to. Što god rekao, tačno je i uzaludno. Ćuti, da nisu napali nas. Takvo je ludo vreme da je sve moguće, pa i to. Šešelj kaže da su se dvoumili da napadnu nas ili Iračane. Neko nas je čudo spaslo, ili možda činjenica da naši graničari nisu pustili onu grupu terorista iz Albanije. Mislim da mu je ta teza malo nategnuta, ali da, u principu, danas ništa nije isključeno. Bilo kako bilo, neko će uvek biti žrtva, jer kad ima ornog dželata, žrtva će se već naći: Irak ili Jugoslavija, Iran ili Somalija, Vijetnam ili Panama.

Zato nije ni čudno što niko, ama baš niko, u svetu ni u Evropi nije podržao Ameriku punim ustima. U svim reagovanjima se oseća zebnja - kuda ide Amerika i šta može da se dogodi čovečanstvu zbog jedne tako moćne, otkačene i neartikulisane sile.

Svi su se zabrinuli i zamislili. Čak i Kofi Anan, poznat kao američki favorit za to, bar formalno, najodgovornije radno mesto na planeti Zemlji: "Ovo je tužan dan za Ujedinjene nacije i za svet", zavapio je on. Rusija i Kina su oštro osudile američku agresiju, Italija traži da se napadi obustave i da se prednost da političkim sredstvima, Francuska i Nemačka izražavaju žaljenje zbog toga što se dogodilo, a Engleska, najverniji američki satelit, takođe reaguje mimo američkog očekivanja - demantuje američku informaciju da je učestvovala u napadu na Irak.

SINOĆNI napad, mimo bilo kakve odluke međunarodne zajednice, mnogi tumače kao Klintonov pokušaj da odloži impičment. Mislim da je istina drugačija, da ne kažem suprotna. Nije napad na Irak način da se izbegne impičment, nego je impičment pokrenut da Klinton radikalizuje svoju politiku. U pozadini njegovog kompromitovanja i opoziva nije puka puritanska svest, nego su stvarni nosioci pritiska na Klintona militaristički krugovi, proizvođači i trgovci oružjem, od čega živi veliki broj Amerikanaca. Reč je o profiterima kojima trnu zubi za iračkom naftom, kaspijskim i sibirskim bogatstvima, u osnovi jedna nova jenkijevska svest, nezadovoljna brzinom američke okupacije planete. Nije ni važno kako se ta svest zove, važno je da njoj smeta i samo postojanje UN i sve što stoji na putu potpunog gospodarenja čovečanstvom, pa bio to i neki seksualno frustrirani i neobuzdani pedesetogodišnjak iz Arkanzasa koji trenutno zauzima mesto predsednika SAD.

Nije ovo nikakva relativizacija Klintonove odgovornosti i uloge. On je u celoj stvari gotovo nevažan. Sa Klintonom ili bez njega, Amerika bi krenula na put opasan po čovečanstvo. Kraj drugog i početak trećeg milenijuma protiče u toj dubokoj zebnji čovečanstva.

INTELEKTUALNA VERZIJA MRŽNjE

18. decembar 1998.

ŠKELjZEN Malići važi za intelektualca. Za albanskog intelektualca. A biti intelektualac, pored ostalog, znači spremnost za razumevanje protivargumenata, za uvažavanje drugog i druge strane u dijalogu, i tako dalje. Elem, Malići je dao intervju jednom beogradskom listu na dan kad su u Peći sahranjena šestorica mladića, koji su pobijeni dok su sedeli u kafiću i pili koka-kolu. Malići nije ni reč rekao o tome - ni o bilo kojim zločinima terorista nad Srbima i Albancima, kojih je, i bez masakra u Peći, bilo na stotine. Pretpostavimo da ne sme. A evo šta sme, ili šta mora da kaže, i to o drugoj strani, o Srbima i Srbiji.

Na pitanje ima li trunke optimizma - Malići kaže: "Ima, NATO. Oni nisu svetlo, oni su postali sanitarni čvor, kordon. Zadatak im je da spreče zarazu koja se širi i da izoluju režim u Srbiji, da ga bandažiraju, da se ne bi širio dalje. Tako mogu ovdašnjeg predsednika da drže i deset godina na vlasti na našu nesreću."

Šta reći, svaka čast za intelektualizam. Intelektualac Malići rezonuje, ne kao neobrazovano, nego nao nerazumno biće. A kako ta svest izgleda u neintelektualnoj verziji, vidi se u istom broju istih novina, na prethodnoj strani, u izveštaju sa sahrane u Peći, gde je dat i opis tog strašnog zločina.

(SUTRA: Vilijam Voker kao Monika Levinski)