Vilijam Voker kao Monika Levinski

PRIPREMA je izgleda već završena, traži se povod. Za to je iskorišćen oružani sukob naših policijskih snaga sa pripadnicima OVK u selu Račak. Posle tog sukoba na scenu je stupio jedan isluženi američki general i majstor za prljave montaže i atrakcije.

21. januar 1999.

JAVIO sam se za reč sa jednim konkretnim predlogom: da se ukine odluka Savezne vlade da se Vilijam Voker protera iz Jugoslavije. Znate već, to je onaj "posmatrač" OEBS-a koji je preobukao poginule pripadnike OVK u civilnu odeću, kako bi optužio srpske snage za zločine na civilima. Znači, da se ne proteruje. A evo zašto.

Zato što je već i do sada dovoljno iskompromitovan, dovoljno obrukan, dovoljno uhvaćen u laži, da bi mu proterivanje pre pomoglo da se iz svega toga nekako izvuče nego što bi dalje pogoršalo njegov status. Naprotiv, pretvorilo bi ga u žrtvu, što bi njegovu jadnu moralnu poziciju stavilo u drugi plan.

Evo samo nekoliko ilustracija. Voker se smučio i svom šefu, potpredsedniku OEBS-a Viliju Vimeru, koji je izjavio da sa gnušanjem odbacuje manipulaciju televizijskim snimcima kojima je cilj da izazovu NATO intervenciju na Kosovu i Metohiji. "Sve je usmereno na izazivanje određene reakcije da, kad vidimo određene snimke, dobijemo želju da odmah izdamo naredbu našim vojnicima da odmah krenu u akciju. Duboko sam pogođen tim sramnim poigravanjem našim osećanjima humanosti", izjavio je Vili Vimer.

IPAK, pravi Vokerov šef je s one strane Atlantika, a do tamo istina duže putuje i teže se prihvata. Dok se tamo zabavljaju švalerskim podvizima prvog čoveka nacije, pri čemu je Voker u funkciji zataškavanja te bruke kako bi Klintonove avanture otišle u drugi plan, a odličan američki glumac Robert de Niro kaže da je ta Monika Levinski obična droca, dotle čak i Vokerov zamenik na Kosovu Gabrijel Keler izjavljuje da postoji dilema ko je zaista počinio masakr u selu Račak.

Znači, zamenik je u dilemi, potpredsednik OEBS-a se gnuša Vokerovih manipulacija, a sve veći broj listova otkriva činjenice i razobličava jeftinu ali opasnu režiju Vokera i OVK, smišljenu zarad bombardovanja Srba i Jugoslavije i za anuliranje zlodela terorista poslednjih meseci.

NAJUPORNIJI su Amerikanci, tako da pomenuti Vili Vimer mora da primeti da je uspeh misije OEBS ugrožen stalnom željom SAD da u južnoj srpskoj pokrajini deluju samostalno. Čak i tamo u dubokoj samodovoljnosti Divljeg zapada, dok odzvanjaju kongresni aplauzi Klintonu zbog pretnji Srbima, čuje se i poneki disonantan glas razumnih kauboja koji upozoravaju da NATO nije i ne treba da bude avijacija OVK. To kaže sam ministar odbrane Vilijam Koen, što dodatno degradira ionako krajnje degradiranu poziciju njegovog imenjaka Vilijama Vokera.

Ne bismo hteli da se služimo retorikom Roberta de Nira, ali Vokerova moralna pozicija u mnogo čemu podseća na Monikinu, samo što će Vokerove usluge biti mnogo jeftinije. To se vidi po tome što mu ne veruje ni njegov ministar odbrane, a verovatno bi ga se rado otarasio i sam Klinton kad ne bi imao problema sa Levinskom. Njen moralni debakl, nad kojim se zgražava De Niro, sastoji se u čuvanju haljine sa "dokazima" u zamrzivaču. Nije isključeno da je Voker stavio dokaze svoje prljave usluge u zamrzivač i da će zatražiti odštetu od Klintona. Nema, međutim, tih para koje mogu da ga operu. Njemu već danas, nedelju dana posle svedočenja, više gotovo niko ne veruje. Zato ga treba ostaviti na Kosovu jer on sada počinje objektivno da radi protiv onih u čijoj je službi.

27. februar 1999.

ZNAJU li oni šta rade? Znamo li mi šta radimo? Kako će se sve to završiti i šta će biti na kraju? Gde je izlaz i ima li ga uopšte?

Nije sporno da ćemo se braniti ako nas napadnu. Uostalom, to u ovoj zemlji nikada nije bilo sporno. Sporan je, međutim, drugi deo rečenice - ako nas napadnu. Šta smo učinili da do toga ne dođe?

Pariski ultimatum smo morali da odbijemo, bez obzira na cenu. Tu ništa više nije moglo da bude urađeno. Kad je, međutim i šta moglo da se uradi da ne dođemo baš u ovu i baš u ovakvu situaciju? Po onoj narodnoj, koje to "sveci vrgoše prilike". Nije ih bilo previše, ako ih je uopšte i bilo, a naročito ne sedam kao u narodnoj pesmi. Mogle bi da se nabroje tri, a da li je njima nešto stvarno moglo da se promeni, procenimo zajedno.

NAJPRE, teško je osporiti tezu koja se čuje iz opozicionih krugova - o proćerdanoj deceniji. Problem je u pogrešnom uverenju da je problem Kosova i Metohije rešen 1989. godine, promenom Ustava i preuzimanjem državnih ingerencija od strane Srbije. Upravo je to bila prva velika prilika u ovoj deceniji. Tad je dijalog s Albancima trebalo da počne umesto da se završi. Fascinacija državom i vlašću potisnula je potrebu za političkim pristupom i ukinula rezultate i pretpostavke ostvarene ustavnim promenama.

Drugu priliku "sveci vrgoše" u Dejtonu. Bio je to najpogodniji trenutak i mesto da se kosovski čvor "preseče" u sklopu ukupnog mirovnog plana za bivšu Jugoslaviju, a ne samo za Bosnu i Hercegovinu. Tada je naša pozicija ojačala u međunarodnoj zajednici, a Milošević je od svakojakih pogrdnih imena dobio status glavnog faktora mira na Balkanu. Razlog za propuštanje ove prilike krije se u našem tadašnjem shvatanju problema Kosova kao strogo unutrašnjeg i takoreći rešenog pitanja. Da su tada, u Dejtonu, bar postavljene osnove rešavanja kosmetskog problema, mogli smo, verovatno, ako ne da izbegnemo, ono bar da na duže vreme odložimo ovu današnju dramatičnu završnicu.

POSLEDNjA prilika je postdejtonsko vreme kad oružje još nije progovorilo, kad još nije bilo terorista na Kosovu, iako su pripreme za kasnije krvoproliće sigurno već bile vršene. Da li bi tadašnji dijalog, da ga je bilo, dao rezultate i da li bi se izbeglo ono što se kasnije dogodilo, teško je reći. Ali da je to bila poslednja prilika za dijaloški umesto ovog drugog, sadašnjeg, to svakako.

Priznajem da ovo jeste neka vrsta naknadne pameti. Ipak, da bi se izbegla zamka naivnosti, treba podsetiti da problem Kosova traje ceo vek, pa i više vekova, da ga ove propuštene prilike sigurno ne bi rešile, ali bi ga adekvatniji pristup i blagovremeno korišćenje realnih mogućnosti ublažili i otvorili možda druge puteve. Međutim, šta je tu je. Treba videti ne propuštaju li se neke današnje prilike i mogućnosti, ili su gospodari rata već pripremili krvavu završnicu i neko samo njima znano rešenje.

MART NAŠIH SUDBINA

4. mart 1999.

MART je počeo tako vruće da se čini da će to biti najvreliji mesec u godini. Negde na početku meseca je najlepši dan u godini - dan lepšeg pola. U martu počinje proleće, a na kraju je i dan našeg otpora fašizmu - 27. mart. Naravno da je značajan i Dan državnosti 28. mart, ali treba sačekati da vidimo da li će tako i ostati jer ima ideja da se taj datum promeni. Tu su i čuvene Baba Marte, kao i jedan datum koji će svi verovatno nastojati da prećute - 9. mart. Devetomartovci su dobili svoj deo kolača i čemu sad pozleđivati tek zarasle rane.

U svakom slučaju, značajnih datuma je napretek, a evo tom spisku se pridodaje još nekoliko važnih, ako ne i važnijih, možda čak i sudbinskih. Polovinom meseca se ulazi u završnicu rešavanja kosovskog čvora - Rambuje 2. U martu treba da se reši sudbina Brčkog, time i Republike Srpske i Dejtonskog sporazuma.

(SUTRA: NATO ubija za dobro ubijenih)