NATO ubija za dobro ubijenih!

JEZIKOM brojki - NATO bombardovanje naše zemlje počelo je 24. marta i trajalo 78 dana, do 10. juna 1999. godine. Poginulo je, prema našim izvorima, 2.500 ljudi, a ranjeno oko 7.000. Stradalo je 79 dece. Šteta je nemerljiva i kreće se do 100 milijardi dolara. Na našu zemlju bačeno je 22.000 tona eksploziva, od čega je veliki deo projektila sadržao osiromašeni uranijum. Korišćene su kasetne bombe i druga zabranjena ratna sredstva.

Iza brojeva su, međutim, ljudi, njihove drame i traume, tragične sudbine i bolna sećanja...

24. mart 1999. i dalje...

I - dogodilo se. Dugo su trajala najavljivanja i zastrašivanja. Svi smo se bojali da bi se te najave mogle i ostvariti, ali smo priželjkivali da dođe do nekog obrta, da odustanu, da se okrenu na neku drugu stranu i nađu drugu destinaciju za svoje zle namere. Onda naiđe druga vrsta misli i strahova: kako da odustanu, kad su se toliko "naklatili", ovo je investicija, a oni sve gledaju kroz dolar. Uz to, nemoguće je da poreknu sve svoje opake poruke i pretnje. I - počelo je. Stvarno je počelo.

Mogao je čovek da kaže bilo šta: i da je znao i da je, ipak, iznenađen. Da nije verovao, pa, ovo je Evropa, nije neka džungla ni pustinja, neka tamo nedođija i vukojebina. Dvadeset prvi vek je sutra. Možda to ipak neće uraditi, ako ni zbog čega a ono da se ne bi brukali pred svetom. Možda će ih biti sramota: 22 zemlje, najjače i najrazvijenije - na jednu malu i siromašnu. A uz to, ona uistinu nije kriva. Znaju oni to, bez obzira na to šta pričaju. Pa opet ono drugo: evo već koliko dugo osuđuju i ocrnjuju Srbiju i Srbe, sve su svoje telale upregli u to, pa ne mogu da bace u vodu sve te pripreme.

Mada su umeli da naprave Kopernikanski obrt: Milošević je preko noći od "balkanskog kasapina" postao "stub mira na Balkanu". I kad smo poverovali da se stvar definitivno okrenula nabolje - ponovo šok. Nepriznavanje lokalnih izbora 1997, pa šetnje, pa Gonzales, pa leks specijalis. I - Milošević ponovo ono što je bio pre stuba mira na Balkanu.

Ne znam šta će biti. Niko ne zna šta će biti. Počeli su da bacaju bombe i tu više nema nazad. Počinju dani i sati egzistencijalne neizvesnosti: šta će biti i šta ćeš sa sobom? Sakriti se, skloniti, odustati ili raditi kao i obično, ono za šta postojimo, pa šta bude. I opredelili smo se za ovo drugo.

Građani Srbije na svakom koraku slali jasne poruke

Radio je, inače, najbrži medij. A sad je to najvažnije. I drugo, naša lokacija je, to je možda poznato, neobično interesantna - kula na vrhu zgrade "Borbe". Beograd se vidi kao na dlanu. U početku smo videli pravac u kom je pala bomba, a evo, vrlo brzo, sve tačnije pogađamo i gde. I tako iz sata u sat - oni gađaju, mi pogađamo: Batajnica, Straževica, Generalštab, MUP, Toplana, rezervoari "Jugopterola" na Čukarici, Aberdareva... Neće, valjda i ovu našu kulu...

Noć između 2. i 3. aprila 1999.

BOŽE, koliko su strašne i teške te eksplozije. Sa tim se jedino može upoređivati zvuk granate koja ti prolazi pored prozora. Misliš da ide pravo na tebe. I onda te nešto podigne s mesta, iz kreveta, sa stolice, iz sobe. Iz sebe. Kad se povratiš, i kad shvatiš da nisi ti pogođen, panično počinješ da se pitaš gde je udarilo i u koga. Pun je Beograd tvojih prijatelja, rođaka, poznanika, kolega, dragih ljudi. Ceo grad postaje grad tvojih prijatelja. Ko je sada taj nesrećnik ili ko su ti nesrećnici.

I samo što sam skinuo sako po povratku iz redakcije, odmah ga ponovo oblačim i istrčavam iz stana i iz zgrade. Mora da je udarilo tu, u sledeću zgradu, kad već nije u ovu, moju. Gledam okolo i počinjem da trčim.

OSEĆA se garež, na nebu je odsjaj plamena, mada još ne razabirem odakle tačno dolazi. Idem dalje, i konačno vidim: gori MUP, na kraju Kneza Miloša.

Pa, pobogu, prošao sam tuda, tom ulicom, pored te zgrade, pre sedam-osam minuta. Sudbina, šta li. Idem dalje. Neverovatna je ta potreba da se bude što bliže samom središtu stvari. Plamen kulja iz svih prozora pogođene zgrade. Prilazim dokle to snaga jare dozvoljava. Tamo vidim Predraga Simića, druga iz omladine, sada profesora FPN. Pogledamo se i, bez reči, samo slegnemo ramenima. Šta uopšte reći. Ko zna zašto smo se toliko primakli vatri. Mogla je da doleti još neka bomba. Ko će sad o tome da vodi računa. Došli smo valjda da vidimo da li je ta vatra stvarna. Da nije neki privid? Fatamorgana? Gledamo i jedva izdržavamo vrelinu: stvarna je.

12. april 1999.

DA NATO nikakvo zlo nije učinio, a učinio je more zla, nego da je samo gađao taj putnički voz u Grdeličkoj klisuri, sasvim bi bio dovoljan dokaz njegove zlikovačke prirode. Znam taj svet, siromašan, dobroćudan, trpeljiv. Čini mi se da sam svakog od njih lično poznavao. Sve što im se događa primaju kao znak sudbine: evo, i ovo je nekako došlo odozgo.

Da, ali učinili su to ljudi, ne bogovi, već obični, mali, zli ljudi. Doduše, oni o sebi misle da su izuzetni i posebni. Oni ne ratuju nego intervenišu. Kao da sede negde na Olimpu i ne pačaju se u poslove običnih ljudi, nego samo s vremena na vreme intervenišu. Oni sve što rade - pomažu.

ZA NjIH, inače, ne važe zakoni država kroz koje prolaze, ne priznaju međunarodno pravo i Međunarodni krivični sud. Njima se ne može suditi, samo oni mogu da sude drugima. Sve što čine ima humani i humanitarni predznak. Čudo jedno od humanosti i humanizma.

Niko im to, naravno, ne veruje, ali oni se ne obaziru. Puni su nekih besmislenih objašnjenja, zahteva, pretnji. Šta li će da kažu za ovaj nesrećni današnji voz. Neće valjda da tvrde da je nosio oružje za masovno uništenje? Ili, da je bio namenjen da izazove humanitarnu katastrofu? Reći će, verujem, nešto još gluplje i još uvredljivije: kolateralna šteta.

Voleo bih bar da ništa ne kažu. Bilo bi to ravno izvinjenju. Od koga je i dosta je. I oni nesrećnici u vozu, i mrtvi i živi, možda bi to prihvatili. Šta im, inače, drugo preostaje.

SUTRA: SUNOVRAT AMERIČKE VOJNE DOKTRINE