Smisao i besmisao NATO zločina

VERUJEM da znate za akciju koju su vodile "Novosti" na temu: spomenik žrtvama ove velike nesreće koja nas je snašla, za sva vremena i sve generacije, posledice tog okeana nevolja koji se na kraju veka i milenijuma sručio na ovo čudesno parče srpske zemlje. Tu gde se dodiruju brdoviti Balkan i plodna panonska ravnica, gde se susreću dve velike reke i prave jedno od najlepših ušća koja geografija poznaje, gde je najlepše nebo, kako reče naš nobelovac Ivo Andrić. To su napali velikim smrdljivim bombama neki surovi ljudi koji su ih izgleda proizveli bez ikakve potrebe i razloga u ogromnim količinama i rešili da ih izruče baš ovde, na ovu lepotu.

31. maj 1999.

DA li iz obesti ili iz zavisti, možda iz destruktivnih, rušilačkih i ubilačkih poriva koji s vremena na vreme obuzimaju neke ljude koji se sticajem raznih okolnosti nađu na čelu velikih država, tek - ubili su jednu devojčicu u Batajnici, pogodili majku u trenutku dok donosi na svet novog stanovnika, srušili najvišu tvorevinu koju su naši građevinari tako postavili na brdo iznad Beograda, da je izgledala kao da je sama iznikla i videla se kilometrima daleko, dok se iz bilo kog pravca približavaš ovom gradu. Srušili su najlepše zgrade, prava arhitektonska remek-dela u Ulici kneza Miloša, pobili ljude u Aberdarevoj koji su upravo emitovali snimke njihovih zlodela, uništili Poslovni centar "Ušće" koji dominira panonskim delom ove metropole.

Sve ste vi to, poštovani čitaoci "Novosti", predlagali da bude pretvoreno u spomenik i da svedoči o zlu u narednim vekovima i milenijumima. Svaki bi od tih predloga mogao da bude prihvaćen i da postane to večito svedočanstvo. Predlažem da se ti predlozi povežu i objedine u jedan. Da se za buduće generacije i buduće turiste konzervira jedna NATO maršruta, koja bi imala svoju ulicu, a logično je da to bude upravo Ulica kneza Miloša, koju su, inače, naši sugrađani, skloni crnom humoru, već prozvali "garavi sokak".

TAJ spomenički, kulturno-istorijski i turistički deo počinjao bi od raskrsnice "London", što inače nije neadekvatna simbolika, i vodio do raskrsnice "Mostar". Zgrade Generalštaba, jedan i dva, Vladu Srbije s druge strane ulice, MUP jedan i drugi na kraju ulice, trebalo bi konzervirati takve kakve su sada, a pored njih postaviti makete njihovog izgleda od pre bombardovanja.

Tu su i ambasade: američka, nemačka i druge, koje su njihovo vlasništvo pa ih ne možemo konzervirati sa svim onim grafitima koji su po njima ispisani, i pretvoriti u spomenike zlu, ali se mogu slikati i izložiti na pogodnom mestu. Čitava istorija ove agresije nalazi se u toj ulici u koju će se slivati reka turista kad se agresija završi.

Zašto se, naime, ova nesreća ne bi mogla pretvoriti u biznis. Ljudi iz celog sveta bi dolazili i ostavljali svoje dolare, marke, jene, guldene, franke i ostale monete, i to iz različitih razloga: neki da vide za šta su plaćali porez, drugi da se čude, treći da se uvere u preciznost NATO najmodernije tehnike, neki da zadovolje destruktivne porive, a najveći broj da osude zlo i da izraze solidarnost s ovim gradom i njegovim hrabrim ljudima.

U SPOMEN-ulici bi trebalo da u određeno vreme zavijaju sirene i da se čuju snimljene detonacije, kao što u Pragu otkucava onaj smešni sat dok gomila turista čeka da čuje i vidi tu besmislenu atrakciju, kao što se u Londonu smenjuju straže ispred Bakingemske palate, u Sankt Peterburgu sklapaju i rasklapaju mostovi; u Berlinu su to ostaci zida između dva bloka, sveta i sistema, koji su pretvoreni u spomenik.

Nama je u toj turističkoj ponudi 21. veka pripalo da svedočimo o njihovoj destrukciji, o žrtvama i stradanju pred naletom zla i sile bez uma i smisla. To bismo mi, naravno, drukčije zvali i objašnjavali, na primer - spomenik njihovoj preciznosti i tehničkoj nadmoći, što bi trebalo da odvraća druge od pomisli da im se suprotstavljaju. Mogli bismo da ga zovemo i spomenik njihovom umu i plemenitosti, da se Vlasi ne sete, a svi bismo znali da je to spomenik njihovom bezumlju i bezdušnosti. Ako njihovi građani, bar neki, mogu da poveruju da njihovi vojnici ubijaju iz humanitarnih razloga, odnosno za dobro ubijenih, i to smatraju opravdanim načinom trošenja poreza koji uredno plaćaju, zašto ti isti američki građani i budući turisti ne bi mogli da progutaju priču o tome da je to njihovo humanitarno bombardovanje nas humaniziralo i opametilo toliko da smo evo počeli da im se divimo i da to pokazujemo ovom i budućim svetovima.

ISTOVREMENO, mogli bismo i prema sebi malo da pomešamo teze i lončiće: da pravimo spomenik hrabrosti, a da to istovremeno bude i spomenik ludosti. Neka shvati kako god ko hoće. Ništa veliko i značajno nije jednoznačno i jednodimenzionalno. I istovremeno ćemo, naime, biti simbol slobode i slobodarstva, ponosa i samosvesti, prkosa i neustrašivosti, pravdoljubivosti, ali i inata, koji oni prevode kao odsustvo smisla za pragmatizam i realnost, ili u još slobodnijem prevodu - lud neki narod i oni koji odlučuju u njegovo ime.

I uopšte, kako se kome zalomilo, treba od toga da napravi prednost i profit, a ne manu. Beograd je, kako beleže istoričari, oko sto pedeset puta rušen. Ako je od prethodnih rušenja imao samo štete, možda bi ovo sto pedeset prvo moglo da se unovči. I to od onih koji su ga rušili.

VEĆ zamišljam čičice sa štapovima koji su bili gore u avionima ili negde na brodovima u Sredozemnom moru i pritiskali dugmiće, ili one koji su radili u fabrikama "tomahavki", kako stoje ispred republičkog MUP-a, tik uz Klinički centar i porodilište, i sami se sebi dive, ili se čude, ili se možda samopreziru, đavo bi ga znao.

Najbolje bi bilo za ljudski rod kad bi Beograd postao metafora poslednjeg rušenja u istoriji čovečanstva i civilizacije. Ako je to uopšte moguće i ako nisu u pravu oni koji kažu da nema građenja bez rušenja, da su to dve strane jednog istog, kao lice i naličje, kao smisao i besmisao, kao dobro i zlo, anđeo i đavo, minus i plus, kao život i smrt.