Nesloga najveći usud našeg naroda

SVI mi posmatramo svet oko nas svojim percepcijskim mehanizmima i tumačimo ga svojim umnim sposobnostima. Gledamo istu realnost, iste pojave, predmete i događaje, a doživljavamo ih drugačije i tumačimo toliko različito, da se s pravom postavlja pitanje naše sposobnosti da saznamo istinu. Problem je očigledno u tome da se ona krije u dubinskim slojevima ljudske duše, svesti, pa i sposobnosti da dopremo do nje i da je protumačimo.

U susretu laži sa istinom prija nam dobro upakovana laž. Posebno kad je istina teško prepoznatljiva ili dobro sakrivena. U našem narodu bi se tada reklo da je ona, duboko zakopana. Ovim povodom je vredno imati na umu stav Bleza Paskala po kome nas: Previše istine zbunjuje!

KADA se istina plasira u političkim ili drugim porukama i upućuje gomili, ona se lako odbacuje kao strano telo. Gomili više prija masna laž od najbolje i najčistije "dijetalne" istine. Iz tih razloga epikurejski pristup realnosti koja nas okružuje i motivi traganja za istinom nas obavezuju, da sa dovoljno mudrosti i krajnje nepristrasno pristupimo pitanjima koja istražujemo. To u nauci znači da treba stvari upoznati u korenu i sagledati njihov razvoj da bi se proučavala realnost koju ispitujemo.

Percepcijske predstave stvarnosti i u našem čulnom mehanizmu nisu dovoljne da istinu suštinski shvatimo i protumačimo. Najveći problem u svim naučnim istraživanjima je da se pronađe nukleus i napravi prvi korak u sagledavanju promena koje su nas pratile na putu do onog oblika koji postoji kao vidljiva realnost. To znači da u biljci treba prepoznati semenku.

DALjA teorijska analiza ovog pitanja nas ponovo uvodi u filozofske rasprave koje se ni u čemu neće razlikovati od sličnih rasprava ove vrste. Iz tih razloga, za potrebe rada ovakve sadržine i aspiracija da se upozna to iskonsko, početno stanje, potražićemo u poznatim istorijskim izvorima koji se odnose na srpsko nacionalno biće. Kao slovenski narod, koji je na balkanski prostor došao u svom lutanju po svetu i traženju mesta pod suncem, Srbi su se ovde nastanili u prostoru današnje Srbije gde su, kako je već navedeno, dolazili u kontakt sa mnogim plemenima koja su imala sličnu sudbinu. U obrazovanju svoje otadžbine na ovom prostoru, na putu od malih plemenskih zajednica do carevine, koja je nosila naziv Carevina Srba, Grka i Arbanasa, sa sedištem u Skoplju, prohujali su vekovi.

U tom lutanju došlo je do daljih mešanja sa drugim lokalnim plemenima na Balkanu, pa su se kao rezultat tih mešanja pojavili različiti etnički varijeteti koji su se razlikovali kako fizički, tako i u psihološkom i naravno karakternom smislu i duhu. Put od malih plemenskih zajednica do Carevine i od paganstva do prihvatanja i razvijanja ortodoksnog hrišćanstva i potom bogumilstva i muhamedanstva je bio jednako dug i naporan.

RAZVIJAJUĆI ovu tezu vredno je koristiti iskustva nama srodnog (bratskog) naroda Bugara, čija je sudbina bila jednako složena, a nama korisna da dokažemo tezu koja se na isti način i kod njih potvrdila. Bugari su mongolsko pleme koje je u nadiranju na ovaj prostor pokazalo ubedljivu agresivnost i ratobornost. Oni su uspeli da pokore ubedljivo veće slovensko stanovništvo. Problem pravih Bugara je bio u tome što su oni u nacionalnom obliku u kome danas postoje bili brojčano mali. Kao brojčano dominantniji i civilizovaniji, Sloveni su ih bukvalno asimilovali.

Slična i skoro identična sudbina je zadesila i srpski narod. Srbi su na svim usputnim stanicama na svom istorijskom i geografskom putu, nailazili na organizovane države na kojima su mogli biti samo sluge koje su bile od koristi za zaštitu granica tih država.

PROBLEM onih koji su ih prihvatali kao sluge je bio u tome što Sloveni ne umeju da služe, pa su u tom duhovnom nemiru i dalje tražili svoju artikulaciju. Oni su išli napred, prodirali ka jugu i usput se stapali sa svim narodima koji su ovde živeli. Pošto su Srbi relativno pitom narod kad su nadmoćniji, taj proces nije bio bolan i odvijao se nesmetano bez većih otpora, sve dok se nije organizovala nacionalna država.

Iz navedenih razloga, put ka stvaranju srpske države i nacije je očigledno bio i dug i naporan, ali je imao i dobre strane u tome što je stapanje sa drugim plemenima bilo spontano i odvijalo se bez krvi. U želji da ovom tekstu damo drugu dimenziju mogli bismo reći da je to stapanje često vršeno u ljubavi i sa ljubavlju.

NA TOM putu ka novoj otadžbini i novoj veri, Srbi su se sretali sa mnogim nevoljama, pre svega zbog toga što su ulazili u tuđa geografska područja i interesne zone. Izgradnja države na tuđem prostoru uvek je bio težak i komplikovan posao. Naruku im je išla samo jedna okolnost, a to je da su nailazili na prazan prostor u vremenu raspadanja Vizantijske imperije gde su se oni našli u središtu tog raspada, baš na mestu gde se popunjavao taj, ispražnjen prostor.

Glavni problem im nije bio u otporu na koji su nailazili u novoj otadžbini, već u karakteru koji su donosili sa sobom iz starine - neslozi. Nesloga je bila i ostala najveći usud ovog naroda, od njegovih prvih koraka ka ovom prostoru do današnjih dana. Tu ranu Srbin nikada nije izlečio i ona mu je nanela veće zlo od svih zala koje su mu naneli neprijatelji. U neslozi je on trošio svoju nacionalnu energiju baveći se samim sobom i borbom sa svojim ljudima - braćom. Zbog toga je on u velikom delu svoje prošlosti živeo u paklu koji je sam stvorio. Suština te tvorevine - pakla, lepo se može ilustrovati još jednom istočnjačkom pričom koja ima sledeći sadržaj:

PROROKU Iliji zapadne u dužnost da jednog časnog čoveka upozna sa rajem i paklom. On ga je prvo odveo u pakao i pokazao mu veliki kazan u kome je skuvana ukusna hrana. Mnogi izgladneli ljudi su se gurali oko tog kazana držeći u rukama kašike koje su veće od njih. Niko nije mogao da dopre do kazana i da oseti miris onog što je u njemu skuvano.

- To ti je pakao - rekao mu je prorok Ilija.

U drugoj prostoriji je takođe bio kazan iz koga se širio miris ukusne hrane. I tamo je bilo mnogo uhranjenih ljudi i kašika koje su bile jednake onima iz pakla. Pošto su oni bili složni i pridržavali kašike drugih, one su bile u kazanu. Oni su pevušeći hranili jedan drugog.

- To ti je raj - odgovorio je prorok Ilija.

Srpski kazan će ostati pun i hrana zagoreti, kašike će biti čiste, a Srbi će i pored njega, ostati gladni.

SUMNjA U SMRT STEVANA SINĐELIĆA

SRBIN je, kako navode mnogi analitičari iz prošlosti, poneo sa sobom, nosio kroz istoriju i do danas sačuvao "anarhični duh" i neslogu. Ostala je pod velikom sumnjom u istoriji smrt Stevana Sinđelića zbog toga što je on postao žrtva nesloge, a ne toliko snage druge strane. Jednako je sumnjiva i odbrana Krajine u kojoj je umesto srpskog nacionalnog interesa branjena imovina vojnog ministra u Brzoj Palanci. Nesloga je bila i ostala zla sudbina ovog naroda i postala je njegovo arhetipsko obeležje.

SUTRA: Nacionalna energija za dobro drugih