Ratni pohodi za tuđe interese

NESLOGA je bila i ostala zla sudbina ovog naroda i postala je njegovo arhetipsko obeležje. U nivou nacionalnog bića, ona se nije izmenila od vremena kada je srpska noga kročila na ovaj prostor do današnjih dana. To je razlog da se ovo pitanje tretira kao ključna tema u opisivanju našeg nacionalnog duha i karaktera, ali ne da bi ljudi koji o njoj pišu pokazali svoju učenost, već svoju plemenitost, ako su dovoljno sposobni da daju doprinos da se nesloga iskoreni ili barem drži pod kontrolom razuma.

U istoriji su ostali zabeleženi ratni pohodi i uspesi srpske vojske u odbrani Osmanske imperije, Mađara, Bugara, Grka, svetskih sila, pa čak i Šiptara sa kojima su bili u večnoj neslozi. Ovakav opis predstavlja Srbina kao časnog čoveka, hrabrog, srčanog i sposobnog borca, ali u najvećem delu svoje prošlosti, kao borca za tuđe interese.

Kratki su periodi iz naše prošlosti kada smo okupljeni oko jedne ideje ili jednog vođe uspeli da se izborimo za svoje dobro. Kratki su, ali su ipak pokazali da imamo i tu karakternu dimenziju. Problem srpskog čoveka je u tome što u prošlosti često nije imao jasnu predstavu o tome - od koga se brani; šta se brani, koga brani, za koga ratuje? - pa su mnoge njegove žrtve bile uzaludne.

VUK Karadžić ovim povodom daje jednu ilustraciju koja potvrđuje ovu istinu. On opisuje sastanak između Miloša Obrenovića, Molera i Cukića na sledeći način:

"U jutro Miloš otide k Moleru i k Cukiću na Kličevac, i posle različni razgovora i dogovora reče Moler: 'E, brate Milošu! Mi u ime Boga opet ustasmo na Turke i narod s Turcima zavadismo; nego sad ko će biti starešina ovome narodu?' Na to Miloš odgovori: 'To je najmanja briga, nego najpre da vidimo, gde će biti starešina: da gledamo, kako ćemo Turke isterati između sebe, i kako ćemo svršiti ovo, što smo počeli; a starešinu je lasno naći; ako li sad baš za tim stoji, budi ti starešina.' Onda Moler reče: 'Ja, brate, starešina biti neću; ali da ne budeš ni ti, a da ne bude ni Cukić, niti i koji drugi da iziđe da reče: 'Ja sam gospodar, kao Kara-Đorđije (što je činio); nego nas četvorica, to jest: ja, ti, Cukić i prota Nenadović (Molerov pašenog, koji je tada u Beču bio), kao četiri jednaka brata da starešujemo i zapovedamo svaki na svome kraju; i ti sad na to da se potpišeš.' 'Dobro, brate (odgovori Miloš), ali se ja na to neću potpisati, niti se protivim, da tako ne bude; jer nas trojica i onako smo takove starešine, a i prota, ako dođe iz Beča, i on će biti; ali sad da se mi potpisujemo, ko će u tuđoj kući biti starešina, to bi bilo baš kao oni što su sekli ražanj, a zec još u šumi.' U taj ma dođe tu i Stojan Čupić, i tako se ovaj razgovor prekine kao s malom raspom i s potajnim podozrenijem jedan na drugoga. Miloš pođe se Kličevca u svoj šanac; no još ne dođe u njega, a ova se trojica dogovore na Kličevcu, te Dukić ubije kneza Petra iz Tvrdojevca, od koga su se bojali, da ne odvrati narod za sobom, pa da se ne prilepi Miloševoj strani. Kad knez Petar pogine, narod se pobuni, i jedni skoče na Molera i na Cukića, te ji sateraju u jednu kuću, a drugi dotrče k Milošu pomažući: 'Pomagaj, gospodaru, za Boga! Šta se to čini sad? Mi za tobom pristasmo i s Turcima se zavadismo, pa sad zar ajduci da nam sude i knezove i braću našu da biju? Eto Cukić i Moler ubiše kneza Petra! Zašto je to? Jeli to iz tvoje glave?' Da je Miloš sad samo dao znak, da se to preko njegove volje čini, tu bi ti odma svršili i Moler i Cukić, i to može biti da bi se dogodilo (kao što su Simo Pastrmac i Blagoje Knićanin navaljivali i govorili Milošu), da nije bilo straa Turskoga; ali Miloš vidi, da tome nije sad vreme, pa stane narod utišavati, govoreći, da je knez Petar bio Turska uvoda, i da je on zapovedio, da se ubije. I tako posle mlogoga narodnoga pravdanja, da knez Petar nije bio Turska uvoda, nego da je bio dobar i pošten čovek, i Miloševa dokazivanja, da je on to jamačno doznao, koje oni nisu mogli doznati, narod se utiša, i Miloš se vrati na Kličevac, te Molera i Cukića izvadi iz kuće i narod umiri sa svim."

UPRAVO tako je izgledala srpska prošlost u svim fazama razvoja naše nacije. Tako izgledamo i danas. Prema tome, ta naglašena individualnost i njena snaga je postala deo našeg nacionalnog karaktera. Jaka individualnost koju nosi Srbin kao biće je inspirisana takmičarskim duhom. To je uvek pozitivan uticaj na naše karaktere. Iz takmičarskog duha formira se egoizam, a on se manifestuje u dva pravca. Prvi je da JA imam zasluge za pobedu koju donosi takmičenje i obavezu koju nameće patnja zbog poraza. Ta pobeda razvija najgore karakterne odlike kod poraženog kao što su zavist i pakost iz koje neminovno sledi zluradost.

Dužni smo da izložimo i plemenite motive koji se manifestuju kao sklonost da pomognemo nemoćnom. Ovakvo ponašanje u našoj svesti ilustruje elemente ishoda takmičenja u kome smo mi pobednici samim tim što možemo da pomognemo nekom.

TAKMIČARSKI duh afirmiše jaku individualnost našeg karaktera, ali se lako pretvara u svoju suprotnost, patnju zbog poraza. Ona se opet javlja kao motiv osvete i novog takmičenja.

Na pitanje koje sam postavio jednom daljem rođaku koje je glasilo: "Kakav ti je unuk u školi?" Dobio sam odgovor: "Pobediće strica koji je lekar." "Drago mi je, odgovorio sam", ne znajući o čemu se radi.

To dete nikad nije završilo srednju školu. Po shvatanju njegovog dede, to dete nije učilo za sebe, već da bi se takmičilo sa stricem. Ono ne uči školu zato što mu je potrebna za život već da bi "pobedilo strica".

Ova odlika se, na žalost srpskog naroda, nije bitnije promenila ni u ovom veku. I sada razni samozvani "kneževi", koje je navodio Vuk Karadžić, kao "vlasnici" privatnih partija, baš ovako razgovaraju. Nisu retki slučajevi da se u javnim glasilima lideri izjašnjavaju na način: "Ja imam svoju partiju!" Ove reči deluju nestvarno, ali su istinite, pošto se lideri baš tako osećaju. Oni govore istinu.

AKO je ta teza tačna, onda se sa pravom otvara pitanje inteligencije naroda koji svoj prosperitet žrtvuje svojoj neslozi i koji je spreman da prihvati tuđina umesto da vlada svojom sudbinom. Taj zaključak direktno negira tezu po kojoj je takav narod inteligentan i sposoban da upravlja samim sobom. To je, nažalost, velika istina. Ona ima svoje naučno obrazloženje.

Individualno jake ličnosti su upravo takve. To je sudbina svih jakih ličnosti ovoga sveta, ako nam je to uteha. Ona bi nam mogla biti uteha, ali ne i opravdanje. U istorijskom razvoju sa ovim karakternim odlikama ušli smo u 20. vek, a njih su na najbolji način u svetu nauke predstavili: Arčibald Rajs i Jovan Cvijić. Na nama je da prepoznamo šta se potom promenilo. To znači da treba naći odgovor na još složenije pitanje: Da li smo postali bolji ljudi?

VEČNA NESLOGA

KAO dobar biološki potencijal, koji se usput mešao sa drugim plemenima i primio pastoralno hrišćanstvo i dosledno ostao u njemu, Srbin bi po svim teorijama trebalo da bude dobar biološki izdanak. On to i jeste, ali mu večna nesloga nije dozvolila da tu svoju snagu koristi za svoje dobro. On je svoju biološku i intelektualnu, a sa njom i nacionalnu energiju, koristio za dobro drugih, koji su umeli da je upotrebe na pravi način.

(SUTRA: Velikani iz seljačkog gnezda)