Vekovni opstanak među vukovima

JOŠ iz vremena dolaska na ovaj prostor, srpska plemena su se našla u džungli u kojoj je bilo više naroda, više jezika, više religija i naravno više kultura. U takvim okolnostima, normalno stanje je stapanje i homogenizacija svih tih elemenata, a to je proces koji vekovima traje. Tu je važilo pravilo koje je već korišćeno u ovoj knjizi, po kome manji potok u veći uvire.

Manja plemena su se utapala u veća na svoj način, a njihove kulture su se prožimale. Pravilo tog stapanja se svodilo na to da je veći etnički korpus asimilirao manji, ali i da je manji imao priliku da nametne svoju kulturu ako je ona bila naprednija. Razume se da ovo pravilo nije univerzalno. Velika kultura Damaska i vredne tekovine te civilizacije i njena blaga su uništeni pred najezdom onih koji ih nisu razumeli.

POSLE duge kristalizacije i višestruke asimilacije, došli smo do stanja koje je nasledio 20. vek. Sva balkanska plemena su se oduvek nalazila pod snažnim pritiscima susednih država i kultura, pa su i sama bila predmet asimilacije od strane tih većih naroda i civilizacija. Svi zajedno smo se našli u razmeđi između vizantijske, latinske i gotske civilizacije, kao naroda koji su nam nametali svoju dominaciju. U isto vreme, svako od tih plemena se bukvalno u svom grmu stapao sa manjim lokalnim neslovenskim plemenima koje je slovenski duh utkao u svoje biće.

U biološkom smislu asimilacija oplemenjuje živi svet na taj način što osvežava njegove genetske potencijale. Pritom je od značaja da njoj podležu mali narodi koji se asimiluju, ali i veliki koji druge prihvataju u svoje biće. U kulturnom smislu kod civilizovanih naroda važi pravilo da narodi na nižem nivou razvoja, ulazeći u krug razvijenih prihvataju vrednosti onih koji su na višem stepenu. Na taj način asimilacija ima za posledicu podizanje kulture onih koji su asimilovani.

NAŠA asimilacija iz vremena kad smo se doselili ovde je bila uspešna i u biološkom i u kulturnom značenju. U kasnijem istorijskom toku događaja, Turska imperija je imala dominantan uticaj na srpsku naciju, na kulturu i na pravoslavnu veru. Samim tim, ona je značajno uticala na naše karakterne odlike, pa i na samo etničko biće.

Znatno kasnije, na ovom prostoru se širi ruski uticaj koji se kao konačna implikacija svodi na uticaj na formiranje našeg nacionalnog karaktera. Razlozi su u činjenici da je srpski karakter u velikoj meri već bio sličan ruskom, ali i u tome da se mentalna bliskost potvrđivala širokogrudim, kulturnim i ideološkim srastanjem.

U PROTEKLIM vekovima sva slovenska plemena koja su se našla na Balkanu su egzistirala pod snažnim uticajima onih naroda i kultura na čijim ivicama su se našla. Bugari su bili pod snažnim, pa čak i isključivim uticajem Vizantije, Slovenci pod gotskim uticajem, Hrvati pod latinskim i gotskim u nešto manjoj meri, Srbi takođe pod uticajem Vizantije, odnosno grčkog pravoslavlja. Srbi i Hrvati su zajedno podlegli pod uticaje i dominaciju ugarske države i kulture, ali oni nisu bili tako snažni, pošto su i njihova plemena bila pod pritiscima jačih od sebe.

U daljem toku istorijskih događaja, nakon propasti bugarske i srpske srednjovekovne države, snažan je uticaj otomanske države, njene civilizacije i islama. Ti uticaji se i danas tumače na mnogo raznih načina, tako da se savremeni čitalac nalazi u situaciji da nema problem sa načinom zaključivanja, već sa načinom na koji se izvori prezentuju. Proces islamizacije se širio, a na ovom prostoru on je imao pogodno tlo. Na mestima gde su istočna i zapadna hrišćanska crkva imale podjednak uticaj, dakle tamo gde niko nije ubedljivo dominirao, islam je našao pogodno tlo da se širi, razvija i da se predstavi kao nova religijska dogma.

SRPSKI narod, a posebno seljaštvo, nije sa simpatijama prihvatio socijalističku ideju, pa joj se odupiralo u meri u kojoj je moglo i smelo. Oni koji su posle rata za svoje interese koristili ideju komunizma ili bolje rečeno učlanili se u tu partiju, narod je gledao sa razočaranjem i pakošću, posebno ako se ima u vidu da je ta članska karta već u startu davala neke pogodnosti ili su se one očekivale.

Na dan kada sam kao mlad čovek primljen u Savez komunista, jedan takođe mlad član (zidar) je na istom skupu postavio pitanje: Moj drug i ja radimo u istoj brigadi. On nije član partije, a ja jesam. Kako je moguće da mi imamo jednake plate?

Tako je to oduvek bilo u celom svetu. Tako je i danas.

Oni koji su se u vreme širenja islama "učlanjivali u tu novu partiju" uživali su bar neke pogodnosti koje ostala raja nije mogla da gleda sa simpatijama. Tu su temelji svih budućih nesporazuma, pa i velikih sukoba.

"STRANKE na vlasti" su se i tada, kao i danas, svim sredstvima borile za svoje članove. Teško je prihvatiti ma koje drugo objašnjenje po kome bi srpska neuka raja mogla da prihvati bilo koju drugu religioznu dogmu. Ona je tada premalo znala i o hrišćanstvu, koje su propovedali nepismeni sveštenici. Stvari su i tada išle svojim tokovima na način na koji se ti procesi odvijaju i danas. Ništa se na ovom svetu nije promenilo, osim idola i idolopoklonika. Sve se na kraju kupovalo, a pitanje je samo na koji način i po kojoj ceni.

Valja se podsetiti da je i hrišćanstvo na ovom prostoru usvojeno i da se održava na sličan način, kao uostalom i sve religije sveta. Uticaj zapadnog hrišćanstva je bio dominantan u zapadnim delovima Balkanskog poluostrva, pa je srpski živalj koji se nalazio na tom prostoru podlegao tom uticaju. U krajnjoj liniji, u doktrinarnom smislu ne postoje nikakve suštinske - doktrinarne razlike između katoličkog i pravoslavnog hrišćanstva. Razlike su bile i ostale samo u centrima moći.

PRAVOSLAVNO hrišćanstvo je po svojoj filozofiji miroljubivije, i u odnosu na druge, ponaša se poput jagnjeta. Ono nigde na svetu nije nametano mačem, a trpelo je baš takvu silu na mnogim mestima. Problem nije u pravoslavnoj hrišćanskoj doktrini, već u interesima sveta koji ostvaruje svoju ekspanziju na tuđ račun. To je još jedan, rekli bismo, ključni razlog da se nacionalna zajednica koja ima takvu sudbinu homogenizuje iznutra i da u toj homogenizaciji vidi svoju budućnost, pa i svoj opstanak.

Snaga je dakle u jedinstvu i karakteru koji treba razvijati i negovati upravo ka njemu. Uostalom, nejedinstvo je oduvek bilo najveće zlo ovog naroda. Ako već imamo svest i saznanje da smo se oduvek nalazili među vukovima, morali smo i da razvijemo svest i o tome da treba stvoriti bolju unutrašnju zaštitu, ali i mudrost da shvatimo da i se vukovi ponekad bore među sobom. U njihovoj borbi se često nalazi šansa za opstanak.

HRABROST ZAMENITI MUDROŠĆU

SRBIN je svoje karakterne odlike razvijao u pogrešnom pravcu. Onaj ko se sa vukovima hrabro bori ima sudbinu da na kraju hrabro strada u njihovim čeljustima. Hrabrost ove vrste treba zameniti mudrošću koja nije preterano bliska srpskom duhu. Nije razumno skončati u čeljustima, ma kakva hrabrost da je pratila tu borbu. Vreme je da poverujemo u to da ni najmanja hrabrost ili podvig kod nas ne zaslužuje veću počast od mudrog pronalaska.

SUTRA: Razlike u srpskom etničkom biću