Tragovi opšte globalizacije

ZA razliku od banatskog mentaliteta koji je i geografski bio najbliži "srbijanskom" duhu i nije trepeo veliki uticaj niti pritiske susednih pravoslavnih Rumuna, Srbin iz Bačke je bio pod daleko jačim uticajem katolicizma, kao i ugarske i nemačke kulture. Zbog toga se njegove karakterne odlike u mnogo čemu razlikuju od banatskih Srba. Prirodne okolnosti, relativno viši nivo kulturnih uticaja iz neposrednog okruženja, kao i kvalitetnije i izdašnije zemljište u Bačkoj, učinile su ga i ekonomski jačim, pa je Bačvanin izgradio neku dozu dominirajućeg statusa prema banatskom Srbinu.

SREMAČKI duh je razvijan u najinteresantnijem političkom i geografskom ambijentu. Srem je bio oslonjen na Baranju i uticaje zapadnog katolicizma, sa snažnim imigracionim pritiscima iz Bosne, Baranje i Mačve, a veliki deo srpske populacije je živeo na obroncima Fruške gore. Zbog toga je tamo izgrađen specifičan sremački karakter, koji se u mnogo čemu razlikuje od bačkog i banatskog.

Te odlike su se i danas tamo održale, pošto je Srem pokazao najveću sposobnost asimilacije dođoša. To se najbolje potvrđuje u posleratnim imigracionim talasima, koji su u javnosti poznati kao Osma ofanziva, u kojoj su dođoši preplavili Srem, Banat i Bačku. U tom procesu violentni dođoši su se nametnuli i preuzeli vodeće društvene uloge. U Sremu se to nije dogodilo, ili bar ne u onoj meri u kojoj je to evidentno u drugim delovima Vojvodine.

JEDINO racionalno obrazloženje je da je sremački Srbin izgradio jače odbrambene mehanizme. Svojim violentnim karakterom koji je ranije formiran, Sremac se uspešnije branio od imigracionih talasa, baš zbog toga što je karakter Sremaca bio u mnogo čemu sličan onima koji su dolazili. Sremci su očuvali svoj identitet i u odnosu na uticaje suseda. I za to postoje jaki razlozi.

Sremci su stalno dobijali svežu imigracionu srpsku krv, koja je sačuvala naš nacionalni korpus. Uticaji susednih naroda su bili daleko slabiji, pa su se oni međusobno prožimali. Kulture sa kojima su se sreli bile su slične, pa je lakše došlo do sublimacije tog lokalnog etničkog varijeteta.

U TOME je razlika između Sremaca i Bačvana koji su živeli u neposrednom okruženju Mađara i nemačkog življa. Tu se još jednom potvrdila teza po kojoj u spoju ljudi iz primitivnih sredina i onih koji su već živeli u civilizovanim sredinama, biološki dominiraju prvi, a kulturno drugi. To je razlog da je u Bačkoj mađarska i nemačka kultura imala daleko veći uticaj na srpski karakter nego što je to slučaj sa Banatom i Sremom.

Mihajlo Pupin verno opisuje stanje koje je lično, kao dođoš u Vojvodini, zapazio i to se najbolje vidi iz sledećeg citata:

"Mojoj majci je bio poznat moj antigermanizam i nikad se nije s njim slagala. Jednog dana pošli smo u posetu mojoj mlađoj sestri koja je živela nekih petnaest milja od Idvora. Na putu smo prošli kroz veliko selo Ečku koje je bilo nastanjeno raznim nacijama: nemačkom, rumunskom i srpskom. Upadljiva je bila razlika u izgledu kuća, naroda i načina na koji su se kretali u obavljanju svojih svakodnevnih poslova. Nemački seljaci bili su daleko ispred Rumuna i Srba. Majka mi je skrenula pažnju na to, ali nije ništa komentarisala. U to smo prošli seosku katoličku crkvu koja je bila nalik na katedralu. Nju su sagradili, rekli su mi, nemački seljaci iz Ečke. Majka mi je rekla da je puna ljudi nedeljom i praznicima, a da im je sveštenik mlad i učen čovek. Kada smo prolazili mimo pravoslavne crkve, koja je izgledala mala i jadna, moja majka je rekla: Zar Sveti Sava ne bi bio postiđen kada bi došao ponovo na zemlju i video ovu divnu nemačku crkvu i ovu kolibu koja se zove pravoslavna crkva? Ali, i tako mala, ona nikad nije puna, izuzev svadbi ili na parastosima u pokoj duše umrlih bogataša, kada narod očekuje da se dobro pojede"

KAO mlad čovek (1962. godine) sam došao u Banat, gde sam, posle toga, živeo skoro 30 godina. Razlike između srbijanskog varijeteta kom sam pripadao i banatskog koji sam tu zatekao su bile toliko vidljive da su delovale nepremostivo. Zajednički život i mešoviti brakovi su učinili svoje. One su se toliko smanjile da se ne prepoznaju očima generacije koja sada ulazi u život.

Karakterne razlike su do te mere smanjene da je u nekim mestima došlo do potpune unifikacije.

GENERALNO posmatrajući srpsko nacionalno biće, razlike između etničkih varijeteta se smanjuju, pa se srpski karakteri u sve većoj meri unificiraju u odnosu na stanje od pre jednog veka. Mnogo je razloga zbog kojih se ovaj proces odvija na takav način. Naši nacionalni karakteri se danas manje razlikuju od slovenskih prototipova nego pre pola veka.

Globalizacija dakle ostavlja tragove i na našim karakterima, pa se u sve većoj meri kristalizuje srpski karakterni tip u širem smislu. Kao čovek koji veruje da je bar donekle upoznao dušu balkanskog bića, izgradio sam stav da su oni u većoj ili manjoj meri "zatvoreni" i da danas rado ulaze u sve oblike mešanja sa drugim narodima. U tome i danas ima istine, ali je istina i to da oni i pored toga dobijaju obeležja evropske karakterologije.

Svi su danas mnogo bliži Evropi nego što sam mogao da zamislim kada sam skupljao i obrađivao podatke o njihovim karakterima. Iz toga se izvlači zaključak po kome - ako su i oni podlegli tom procesu karakterne globalizacije, onda na svoj način prate svetske tokove. Na nama je da cenimo koliko smo se tom tipu približili.

Izvan tih okvira ostala je samo jedna odlika na koju se mora ukazati.

SRBI su ljudi krajnosti. Umemo daleko više nego drugi da činimo dobra dela, ali i da činimo pakost više nego drugi narodi, i to pre svega samima sebi. U ljubavi nemamo granice, a u zlu smo ipak ograničeni, pa ne dopiremo do surovosti i brutalnosti, bar kad je u pitanju ponašanje zdravog čoveka. U tome nas sprečava samilost koju nosimo u duši u većoj meri od drugih naroda.

Naša nevolja je u tome što imamo samilost prema svima drugima osim prema nama samima, a posebno prema najboljima između nas. Druga nevolja je u tome što se naša samilost, kao plemenito osećanje, za dobre ljude pojavljuje suviše kasno. Mi počinjemo da sažaljevamo čoveka tek kad je propao ili, bolje rečeno, kad smo ga gurnuli u provaliju. Tada smo spremni i na žrtve da bismo ga spasavali. U nekim situacijma takvo spasavanje nije dokaz naše plemenitosti, već mazohizma.

DURMITORSKI ORAO NAD VOJVODINOM

U OVOM vremenu pažljiv analitičar može ipak zapaziti nijansne razlike u karakternim varijetetima između naselja u kojima su se masovno doseljavali Srbijanci, Bosanci i Hercegovci. Crnogorske odlike su manje primetne zbog toga što su oni u manjoj meri učestvovali u toj amalgamizaciji, ali i zbog toga što durmitorski orao koji je doleteo u Vojvodinu nije imao šta da traži u vojvođanskim njivama. On je leteo ka visokim čukama, pa se nije dugo zadržao u vojvođanskoj brazdi. Ako se tu i zadržao, nije orao, pa se nije preterano stapao sa njom. On po prirodi ne lovi crviće po brazdama.