Teža je nepravda od siromaštva

LATINSKA izreka koja tumači život kaže da se hlebom i igrom ostvaruje sva ljudska sreća, na prvom mestu je hleb, a na drugom igra. Logičko tumačenje ove poruke svodi se na to da gladnom nije do igre. Suprotna logika je da se igrom samo sit zavarava i zadovoljava. Ako se ovaj sistem mišljenja dalje razvija, nameće se zaključak da velika sitost traži velike igre koje se svode na orgijanje i ludost. Zbog toga velike igre, orgijanja i ludosti postaju privilegija onih koji su i siti i napiti. To je ona sfera u kojoj ljudsko biće izlazi iz razumnog stanja i normalne sreće.

Kada se stvari tumače na ovaj način, razumno je da se prizove u pomoć i jedna stara grčka mudrost po kojoj je za sve što je vredno u životu važna mera. Izvan mere i razuma se uvek nalazi nesreća. Zbog toga su istinski nesrećni oni koji se nalaze na samim krajevima socijalne hijerarhije. Takve ljudske sudbine srećemo svakog dana, kako na ulici, tako i u literarnim delima, a u ovom vremenu i u masmedijima. Njima su posvećena najveća dela svetske književnosti, pa i naučnih studija iz oblasti psihologije.

JEDNOM kraju te medalje posvećeno je i ovo poglavlje. To je sirotinja. Malo je stručnih i naučnih radova posvećenih ovoj temi, posebno od onih koji su živeli u tom miljeu i koji mogu da opišu kako izgleda glad deteta. Pošto sam u roditeljskom domu prošao i kroz to, zbog pripadnosti mojih bliskih drugoj strani u ratu, dajem sebi za pravo da tvrdim da sam dorastao tumačenju ovog pojma. Pre toga je ipak neophodno da se razjasni pojam sirotinje, pošto se on u svetu tumači na mnogo različitih načina. On je daleko složeniji nego što nam se čini.

Iz tih razloga, ograđujem se u odnosu na one oblike sirotinje koji u pojmovnom smislu izlaze iz sfere evrocentričnih socioloških poimanja. To znači da verujem da Evropljani ne mogu da je shvate i da je naučno objasne. To su razlozi da svoja zapažanja lokalizujem na tumačenje pojma sirotinje svodeći ga na srpski etnos. Ovim povodom se u realnom životu sreću tumačenja poput onog koje je sadržano u govoru održanom u Harlemu predsedničkog kandidata Amerike Barija Goldvotera, koji je prisutnoj sirotinji poslao neljudsku poruku koja je glasila: "Samo glupi ljudi su siromašni!"

NASUPROT ovom, postoje i druga, daleko humanija tumačenja, po kojima i životne okolnosti neke ljude učine siromašnim. Moj pristup ovoj tematici u ovom radu svodi se na drugo tumačenje. Da bi se izašlo iz ove zamke, vredno je istaći da sociološke analize pokazuju i dokazuju da postoji visoka korelacija između imovinskog statusa i inteligencije, ali bismo u ovom slučaju u prvi plan izbacili obrazovanje. Ova korelacija se zasniva na činjenici da sirotinja ne dobija šanse da se obrazuje i intelektualno razvija, pa se i takve istine nameću kao realnost.

Iz navedenih razloga ovoj tematici se nadalje pristupa sa pozicije siromaha koji nije bio nesrećan zbog toga. Uostalom, bogatstvo nije uslov za sreću, već dobrota, kako je tvrdio Sokrat. Siromah je oduvek umeo da ceni i takvu svoju sreću, iako ona realno nikad nije dostigla onaj nivo koji se u literaturi navodi kao pitanje koje je Cezar postavio jednom starcu koji je teško živeo, pa je želeo da umre. Njegovo pitanje je glasilo: "Pa zar ti sada živiš?"

NI VELIKI Cezar, jednako kao i mnogi naši savremenici, nije shvatio smisao života siromaha. U vezi sa tim, opisuje se stanje srpskog nacionalnog bića neposredno posle rata, u godinama kada je u Srbiji vladala glad, kako kod seoske, tako i kod gradske populacije. Generacija kojoj pripadam je zapamtila pojam "prinudni otkup", što je značilo da su od seljaka oduzmane namirnice, žito i meso, da bi se prehranila gradska deca.

Pošto potičem iz četničkog sela, lokalni političari na vlasti su našli razlog da na seljane tog sela svale veći teret prinudnog otkupa, pa je mnogim seljacima oduzeto i zadnje zrno žita, kao i zadnje prase. Tu sudbinu je doživela i moja porodica, a ja sam bio dovoljno odrastao da sam sve to gledao svojim očima i jasno prepoznavao. Glad sam osetio na svojoj koži, a u veoma dobrom pamćenju mi je ostao hleb od ječma koji prvi sazreva, pa nas je on prehranjivao do sazrevanja pšenice.

I PORED toga, srpski sirotan nije bio nesrećan. Razlog je bio u veri i nadi, a možda i inatu koji nas je vodio napred. Od svih tegoba u kojima majka odvaja bolje parče hleba ili sira, pošto mesa nije bilo, za dete koje je naslabijeg zdravlja ili je najkržljavije, u najbolnijem sećanju mi je ostala druga scena. Na dan vršidbe pšenice, kad nam je oduzeto i zadnje zrno žita, lokalni partijaši su lumpovali u trećem dvorištu. Nakon svake ispijene flaše pucali su u nju i takmičili se ko je bolji strelac.

Pošto im je ponestalo rakije, jedan od njih je došao u moju roditeljsku kuću da traži rakiju. Majka je lagala, pričajući da nema ključ od podruma. Na to je on počeo da se ponaša nepristojno, pa je od njenog udarca završio na zemlji. Kao dete koje je sve to gledalo, uzeo sam u ruke budak i prvi, valjda i zadnji put u životu, krenuo da usmrtim čoveka. Na jedvite jade ga je majka odbranila od mog budaka.

SRBINU, a to znači i srpskom detetu tog uzrasta, nije bilo bolno gladovanje, koliko nepravda te vrste. On duboko proživljava nepravdu u obliku u kojem je ona tumačena Napoleonovim rečima: "Ništa ne vređa čoveka tako duboko kao nepravda praćena ironijom."

Nepravda koju je Srbin trpeo, bilo od svoje ili tuđe države, bila je upravo takva - ironična. On se sretao sa karakterom ljudi koji su mu pravili nepravdu tek kad su se našli iznad njega. Svako ko je mogao da ga zauzda činio je sve da to učini na najbolji način. Takvi ljudi teško mogu da se izdignu iznad cinizma i da svoje ponašanje svedu na čovečnost. Ako se ipak opredele za to, onda moraju imati svest o tome da i zbog takvog mišljenja moraju da ispaštaju u ambijentu u kome vlada haos. I tu se nalazi deo odgovora za ispaštanje ovog naroda.

GLAD smo zaboravili, a nepravda te vrste će živeti sa nama kao večna opomena. Ako se izuzmu ovakvi slučajevi, naša sirotinja nije bila nesrećna. Naprotiv, idilična je slika te seoske sirotinje koju sam nastavio da nosim sa sobom.

Siromaštvo je daleko veća garancija očovečenja normalnog ljudskog bića od obesti koju donosi bogatstvo. U vremenu tabloid kulture, i siromasi su našli svoj deo sreće. Ona im je nadomestila ono što ih je ispunjavalo - veru. Zbog toga je ta kultura, namenjena sirotinji, plasirana u oba značenja, u materijalnom jednako kao i u duhovnom. Tabloid kultura postaje opšti obrazac ponašanja savremenog sveta i usmerena je ka sreći ljudi siromašnog duha. Ona nadomešćuje one praznine koje ostaju iza fraze "hleba i igara".

VERA, NADA I PRAVDA

VERA, nada i pravda teše Srbina u svim situacijama i one su dovoljne da on bude srećan. One ga vode kroz život, pa mu ih ne treba uskratiti. I danas su to svete vodilje srpskog nacionalnog bića, iako je ono odavno ušlo u zonu zadovoljstva koje donosi poruka "hleba i igara". U tom i takvom ambijentu, nije bilo ni razvrata, ni kriminala, a sve što se u toj realnosti događalo, svedeno je na preživljavanje u prirodnom značenju.