Siromahu daj njivu, a ne koru hleba

PRIKAZIVANjE ljudske duhovne bede i ljudske sramote postalo je poželjan duševni obrok za mnoge ljude koji nisu svesni toga da je to što im se nudi uvreda za civilizaciju. To je razlog da se savremeni čovek šablonizira, a njegovo mišljenje i ponašanje svodi na ustaljene obrasce koji su sve više tabloizovani. Izgleda da opšta degradacija i osiromašenje duha pogoduju savremenom svetu. Misleći čovek u tom ambijentu postaje otuđen i usamljen. On nikom nije interesantan, čak ni kao potrošač robe. Veliki napredak je učinila civilizacija kad je uspela da tabloidizacijom oslobodi siromaha od straha u kome je živeo u prošlosti. On više nema razloga za strah.

Ta "privilegija" je preneta na misleće ljude. Samo oni vide opasnosti kojima se izlažemo kao pojedinci, kao porodice i kao nacije. I to je jedan od razloga što nije preterano zahvalno biti mudrac. Tada moramo da razmišljamo čak i o tome da li nas neko stvarno voli, i ko bi mogao da nas voli kad smo takvi. Moramo da se borimo sa svetom oko sebe i sa samim sobom. Ni to nikog nije učinilo srećnim.

TABLOIDIZACIJA nas vraća u vreme kada su bogati ljudi dizali spomenike čak i svojim konjima, pa i pticama sa kojima su se igrala njihova deca. Takve ludosti zanimaju i savremenog konzumenta tabloidne ponude i hrane, one društvene slojeve koji im veruju, jednako kao i svaka osmišljena politička laž. Ona se javlja kao oblik jeftine zabave za one koji se oduševljavaju njenim sadržajima i porukama. Ona ih čini srećnima na način koji po sadržaju podseća na sreću koju ljudi nalaze u alkoholu i drogi. Ona ih bukvalno uništava, ali na način da ih čini zavisinicima, u značenju u kome se ovaj pojam izučava u savremenoj psihologiji.

To znači da se ovde zastupa jasan naučni stav da tabloidi iz čoveka isprazne sve što je ljudsko i formiraju zavisno biće od one robe koja im se nudi iz njihovih izloga. Ne sporimo da je to za neke ljude sreća, jednako kao što i mnogi zavisnici imaju osećanje da u drogi i alkoholu nalaze istinsku sreću. Posledica takvog stanja je bolest, a u tabloidizaciji pražnjenje čovekove duše je uništavanje u njemu onog što je ljudsko. Moramo imati svest o tome da se u toj njegovoj duhovnoj praznini nalaze razlozi za sreću koju mu takva kultura donosi.

SREĆA savremenog čoveka svedena je na lak i komforan život zasnovan na egoizmu, život koji je izgubio duhovnu dimenziju, a sa njom i istinsku ljubav. Pritom se zaboravlja da čovek koji se tako ponaša razvija duh egoizma, a sa njim i otuđenosti, pošto i sam postaje žrtva tako formirane prividne sreće. On je usamljen i kad je u društvu, pošto ga takve okolnosti nagone da gubi veru u sve ljude oko sebe, pa i one koji ga vole, pošto ničiju ljubav ne zaslužuje. On se ponaša kao lovac koji se raduje ulovu ne shvatajući da će taj ulov biti uzrok njegove nesreće u budućnosti.

Može li takav čovek da bez sumnje prihvati ljubav svoje supruge ili da ne sumnja u to da mu i deca žele smrt zbog očekivanog nasleđa? Onaj ko živi za bogatstvo provodi život u sumnji zbog toga što baš svaku ljubav dovodi u vezu sa njim, najčešće s pravom. On postaje žrtva onih koji su mu slični.

SIROTINjA se duhovno uništava samo razvijanjem osećanja beznađa, a leči i podiže optimizmom i nadom. To su aksiome kojih se moraju držati oni koji vode narod, koji žele da ga vode i koji misle o njemu. Poruka koja iz toga sledi glasi: "Ne dozvolite da narod ima razloge da brine".

Živeći u svojoj nadi i porodici, okružen decom, siromah nije otuđen i nema potrebe da beži od sebe samoga. On ne beži u samoću prirode, pošto je prirodno stanje oko njega. On se ne otuđuje družeći se sa kućnim ljubimcima, pošto su njegovi najdraži ljubimci pored njega i u njegovoj duši. On ne traži mir u savremenim tehničkim pomagalima, pošto mu je stvarni život daleko zanimljiviji. Njegov identitet je ostvaren u celosti, pa mu je nepotreban bilo koji oblik lažnog identiteta bekstvom u alijenaciju. Njemu ne preostaje ništa drugo do da ide napred, pošto nazad nema gde. Iza njega je zid, a pred njim široki prostori.

SIROMASI koji nisu izgradili ljudsko dostojanstvo i misle svojom glavom, srećni su kad se dokopaju nečije pomoći, slične onoj koju su u starom Rimu zagovarala braća Grah. Oni koji imaju dovoljno razuma ne traže pomoć. Oni se ponašaju u duhu taoističke filozofske poruke da ne traže ribu, već udicu. Sa udicom u rukama, oni se raduju sopstvenom ulovu. Siromahu ne treba kora hleba, već njiva na kojoj će ona roditi.

Istinska sreća siromaha nije u kori hleba koju će dobiti kao milostinju, već u onoj koju sam stvara svojim radom ili znanjem. Jadan je onaj koga nečija milostinja učini srećnim i obezbedi mu miran san posle ručka. On ne dočekuje večeru u tom raspoloženju. Onaj ko očekuje milostinju, zauvek je ostao bez nade i vere u sebe. Onaj ko se bori za koru hleba, uvek stoji uspravno. On ima i nadu i veru. Takav siromah živi životom dostojnom čoveka, onakav kakav je propovedao Sveti Avgustin. Pred njim je život koji će pre ili kasnije biti ispunjen srećom.

U SVEMU iznetom, postoji samo jedna realna opasnost koja lako opseda sirotinju. To su ljubomora i zavist. Ona je podložna tim porocima, posebno ako se to osećanje razvije kod ambicioznih siromaha. Ona na kraju proguta sve pohvale i priznanja onima koji ih zaslužuju. Ovi poroci joj ne daju spokoj i bukvalno uništavaju ljude koji su njima opterećeni.

Oni koji su inteligentni i sposobni da nađu u sebi unutrašnju snagu da se podignu iznad tog otrovnog osećanja, pre ili kasnije isplivavaju na površinu. Oni koji u tome ne uspeju, ostaju večno u blatu tog otrova. Njihovom ranjenom egu teško izrastaju krila. Očajnička potreba za dokazivanjem ih nikad ne napušta. Oni sa njom umiru, čak i kada su ostvarili zavidne uspehe. Takvi lako nađu medijume kojima treba zavideti, čak i u svom neposrednom okruženju.

OVIM povodom je vredno istaći da sirotinja najčešće zavidi siromasima koji su u nečemu bolji od nje. Onima koji su daleko od nje, sirotinja se divi. Vredno je da se istakne jedno iskustvo koje se odnosi na naše političke izbore.

Siromašni ljudi daju glasove onima koji su daleko od njih. Bolje rečeno, njihovi glasovi ne pripadaju siromasima, onima koji ih najbolje razumeju. Osećaj malih pakosti je očigledno jači od usvojenih šema da se glasovi daju onima koji su daleko od siromaštva.

Najbolji zaključak ovim povodom se može potvrditi Sofoklovom porukom: "Zavidljivci su gmizavci pred veličinom onih kojima zavide". Oni nemaju svest o tome, ali ih baš to unižava i uništava.