Bežanje od zla donosi uvek drugo zlo

KAD se našao u nevolji, Srbin je bežao u hajduke da spase glavu. Spasavajući glavu on je opterećivao dušu. Bežanje od jednog zla je uvek donosilo druga, nova i veća zla. To je bio razlog da se, utirući tragove, njegova porodica seli u druge krajeve, a svaka selidba je donosila i nove nevolje. To je razlog što je malo Srba znalo gde su grobovi njihovih dedova. Izvesno je samo to da se niko nije selio zbog toga što je želeo, pa seobe te vrste nisu doživljavane kao zabava. Neke od njih, poput one pod Arsenijem Čarnojevićem, postadoše mitski simboli srpske patnje, pa su kao takve obeležile njegov karakter za sva vremena.

Mnoge seobe su izvršene u svrhu obezbeđivanja opstanka pojedinca i njegove porodice. Takve seobe su bile masovne, pa su to ponekad bile selidbe celog bratstva i kumova. Svaka takva selidba je emotivno preživljavana zato što se Srbin tradicionalno vezuje za svoj zavičaj. Seobe daju doprinos nestalnosti duha, tvrdio je Seneka. Razlozi za to nalaze se u slabljenju veze sa okruženjem i u tome što se nigde ne razviju koreni koji bi doprineli punoj stabilnosti našeg bića. Srpsko drvo, zbog toga, ima plitko korenje i slabe žile, a ta sudbina ga i danas prati. Zbog toga nas nigde nisu očekivali raširenih ruku. Izgleda da se naše lađe ni do danas nisu usidrile na jednom mestu.

IMAO sam prilike da svojim očima gledam potomke onih koji su se doseljavali u moj rodni kraj, ali i one koji su se u narednim generacijama uključili u urbani, a potom i gastarbajterski egzodus. Prve generacije njihovih naslednika su imale muke da se prilagode novom zavičaju, a kasnije i njihovi potomci da se adaptiraju na život u gradu. Sve se to odigralo u jednom veku. U tom, 20. veku, ovaj narod je proživljavo celu istoriju. U urbanom egzodusu Srbin je izgubio seljačku, a u gastarbajterskom malograđansku dušu.

Gledao sam ponašanje naših ljudi u zavičajnim klubovima po inostranstvu i analizirao njihove emocije, dok su igrali žikino kolo. U prvoj generaciji oni nisu postali deo naroda gde su došli, ali su s vremenom izgubili vezu sa svojim izvorom. Druga generacija je bila drugačija. Najgore je to što su oni imali sudbinu da su izgubili vezu sa svojim potomstvom koje je već formirano u drugom nacionalnom duhu.

NjIHOVA deca više nisu pripadnici našeg naroda, pa je zbog toga izgubljena i međugeneracijska veza u tom etnosu. Jedina uteha im je bila i ostala materijalna sigurnost koja ih je odvela u beli svet. U materijalnom smislu oni su dobili, a u duhovnom su totalni gubitnici. Najveći gubitak je kidanje veze sa sledećim generacijama - sa svojom decom. U vremenu pisanja ove studije, srećemo se sa intelektualnim egzodusom, odnosno sa egzodusom najkvalitetnijeg dela naše populacije.

To je egzodus elite u bukvalnom smislu. To je poslednji signal za uzbunu. Nacija koja doživi da je napuštaju najbolji sinovi i da beže u svet mora da se pozabavi samom sobom. Egzodus ove vrste zatvara sve horizonte nade u budućnost i veru u prosperitet.

Ona se mora zapitati: Šta nam ostaje ako u miru izgubimo najbolje?

POČETKOM ovog veka to je najbolnija tačka našeg nacionalnog bića i stanja u društvu. To bi morala da bude centralna tema svih institucija i našeg nacionalnog razuma. To je upozorenje pred kojim se ne smeju zatvarati oči. Pošto ovaj proces traje i uzima maha, on se mora isključiti iz dnevne politike i tretirati kao strateški nacionalni problem. Razlozi za ovu tvrdnju su u činjenici da se on danas tumači na pogrešan način time što se svodi na nezaposlenost i niske zarade.

Stvari se suviše pojednostavljuju ako se razvija uverenje da ljudi idu u svet samo zbog toga što su tamo bolje zarade. Problem je u tome što se zanemaruje druga dimenzija koja se sastoji u činjenici da su mnogi ljudi nezadovoljni stanjem pravde i odnosima u društvu, a u vezi sa tim, i što ne vide svoju perspektivu u njemu.

PROBLEM je, dakle, u tome što najbolji izdanci ove zemlje odlaze razočarani, da se bore po svetu sa osećanjima bola i poniženja. Oni ovde ostavljaju svoje najmilije, jednako razočarane i nesrećne, a oni koji ostaju ponekad sa radošću primaju vest da su oni otišli da bi se lakše dokopali radnog mesta. Ovaj egzodus se odvija pred našim očima i na bolan način se prenosi na naše karaktere. On nas neodoljivo podseća na vreme kada smo odlazili sa sela. Mi koji smo bili sposobni, otisnuli smo se u svet da bismo posle dugog vremena videli da je selo bez nas ostalo pusto. Zatvarajući oči pred ovom realnošću moramo se zapitati: Da li Srbija posle pola veka treba da liči na današnje srpsko selo?

Ovim povodom otvara se pitanje: Da li su nekada snažne grane hajdučke gore spale na to da smo postali zarobljenici svojih karaktera?

OVAKO postavljeno pitanje je u osnovi provokativno, ali u biti pogrešno. Problem nije u snazi naših karaktera i spremnosti da se borimo, već u sposobnosti da se organizujemo i da se razumom, umesto naših parlamentarnih rasprava, borimo sa nevoljama ovog vremena. Iz tih razloga, ovo pitanje se mora preneti sa terena snage karaktera na teren sposobnosti da se organizujemo i da stanemo iza jednog jasnog nacionalnog programa.

Najgore tumačenje ovog problema je u tome da se ono tretira kao stranačko ili ideološko, a ne kao nacionalno pitanje. Ono se mora tretirati kao nacionalni problem koji je u vezi sa našim karakterima. To znači, da moramo imati snage da organizujemo državu koja će biti dobar poligon za ispoljavanje naših sposobnosti.

OVU temu nikad nismo videli u našim parlamentarnim debatama u kojima se prepucavaju neodgovorni ljudi, "naši" sa "njihovim". Mi smo očigledno postali nesposobni da artikulišemo nacionalne interese, pošto smo ih prekrili maglom iza koje se ostvaruju isključivo sopstveni interesi, odnosno interesi političkih lidera, pošto su skoro sve stranke odavno dobile takva obeležja.

Sve dok se parcijalni interesi nalaze ispred nacionalnih, rasprave o budućnosti zemlje i karakterima ljudi koji brinu o njoj, su bespredmetne. Uostalom sve nacije na svetu, koje su dozvolile da im parcijalni interesi nadvladaju nacionalne, pre ili kasnije, se sreću sa ovom sudbinom. Očigledno je da nam nedostaje mudrost "nju dila" i snažni karakteri koji su realizovali takav nacionalni program.