Kafa za novinare Studenta

IZMEĐU prvih i drugih demonstracija SPO, 1992. godine u proleće, održani su višednevni protesti udružene opozicije pod nazivom DEPOS. I oni su tražili demokratiju.

Za razliku od prethodnih, organizovali su u priličnoj meri studente. Skoro na svim većim fakultetima održavani su protestni mitinzi, tražena je ostavka Slobodana Miloševića, upućivane su mu pretnje i navođene mane politike u Srbiji u celini.

Srbija je 1992. godine imala pune ruke teškog posla. Primila je ogroman broj Srba izbeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pomagala je materijalno Srbima u ratovima koji su tamo vođeni, nastojala je da sačuva mir u višenacionalnoj zajednici kakva je bila, i bila je ključna adresa na koju su stizali svi iz sveta nadležni i zainteresovani da zaustave krvoproliće na Balkanu i urede život nekadašnjih jugoslovenskih republika - diplomate, državnici, vojni izaslanici, mirovne misije....

A STUDENTI su prestali da odlaze na predavanja i vežbe, zauzeli su fakultetske sale i u njima držali mitinge do duboko u noć, nekada do zore. Ujutru su odlazili kući da spavaju i da se odmore za sledeću noć. Uglavnom se radilo o studentima iz Beograda. U Studentskom gradu je bilo mirno.

Centar studentskog delovanja, koji je imao ime Studentski protest, bio je na fakultetu na kome sam ja bila profesor. I u prostoriji takoreći do mog kabineta. Delila nas je samo jedna mala kancelarija. Tu se nalazio njihov glavni štab. Ja sam kroz zidove slušala kako po ceo dan radi geštetner - umnožavali su parole i letke u kojima su tražili bar ostavku mog muža, a po mogućstvu i smrt.

Kada su mitinzi na fakultetima okončani, i počeli ispiti, već je uveliko bilo leto, kraj juna i početak jula, štab je i dalje nastavio svoju aktivnost.

ŠTAB je bio aktivan čitavog dana. Ja nisam imala direktan telefon u svom kabinetu. Imala sam lokal na koji je pozive za mene primala sekretarica dekana, njen sam telefon koristila na taj način. Ali, posle tri sata po podne ona je odlazila i telefon je prebacivala u susednu prostoriju u kojoj je bio glavni štab Studentskog protesta. Ako je, dakle, mene neko tražio posle tri, dobijao je njih, a oni su pozive prosleđivali meni.

Tražio me je muž. Dobio je njih, ne znajući da su oni. A oni, pošto su znali da u svom kabinetu imam ispite, poslali su nekog od njih da me pozove na telefon u njihovu kancelariju. "Traži vas muž, profesorka." Ja sam ustala i otišla kod njih, oni su zaustavili geštetner na kome su kucali umrlice moga muža, bili su tihi dok sam sa njim razgovarala, pažljivo su mi nudili kafu kad sam završila razgovor.

SLOBODAN nije mogao ni da sanja na koji me je način dobio na telefon, ni odakle sam mu se javljala. Ja sam se zahvalila na kafi, žurila sam na ispit. Prolazila sam kroz hodnik u kome su bila vešala načinjena od kartona i žica na kojima je visila lutka sa njegovim likom. Izlazila sam iz prostorije u kojoj su me ljubazni mladići nudili kafom i šaputali dok sam razgovarala sa mužem da mi ne smetaju. Pitali me da li sam umorna i da li mi je pretoplo u kabinetu.

Šta su oni u stvari mislili? Da li su stvarno verovali u razloge koji su ih okupili u protest. Ili su samo imali potrebu za protestom, bilo kakvim, koji ide uz mladost, a nalazi razlog u teškoćama, bilo kakve vrste, kojih nijedno društvo nije lišeno. A naše ih je maja 1992, i u proleće i u leto, imalo previše, ali ne zbog nesposobnosti vlasti da ih reši, već zbog dobre organizovanosti drugih, izvan zemlje, da nam ih izazovu.

Nikog nije bilo da im to objasni. Nekoliko profesora Beogradskog univerziteta, istaknutih članova SPS-a, odlazili su na njihove noćne mitinge i razgovarali su sa njima. Ti su razgovori bili korisni. Ali, nedovoljni.

NEŠTO kasnije, uverila sam se da sam bila u pravu u pogledu potrebe za jasnim i direktnim razgovorom.

Jednog dana, došlo je dvoje novinara iz lista "Student" da traže intervju od mene. "Student" je bio ideološki zastupnik protesta.

Prihvatila sam intervju. Dali su mi pitanja i rekla sam im da ću im dati odgovore kada završim ispite. Sledeći put, kada su došli dobili su odgovore, ali smo nastavili da razgovaramo o protestu, njihovom ponašanju, sadržini zahteva, i tako dalje. Ja sam ih pitala zašto su urlikali ulicama u vezi sa svojim zahtevima, zašto nije došla grupa njih ili delegacija kod predsednika države da mu kažu šta imaju.

"Kako, kod kuće?"

"Zašto da ne."

"Pa zar to može?"

"Može, naravno, tako je kulturnije nego da galamite ulicom."

Tišina, nisu rekli ništa.

"Drugi put, eto drugi put, tražite njega direktno."

"Kada drugi put?"

"Eto, na primer, danas."

"Danas?"

"Danas u šest. Dođite kod naše kuće."

NISU mi verovali da je to moguće, ali su rekli da će doći.

Ja sam kod kuće, kada je Slobodan došao, najavila novinare iz "Studenta". Malo je bio zatečen, sa pravom, nisam se sa njim konsultovala.

"U redu, neka dođu", rekao je.

Došli su tačno u šest. Glavni urednik Slobodan Vuksanović i novinari Goran Vesić i Aleksandar Janković.

Slobodan im je otvorio vrata. "Zdravo, momci. Uđite." Pozdravili su se sa njim, pa, prirodno, malo zbunjeni. Dok su sedali, on ih je pitao da li hoće kafu. Hteli su. On je otišao da je skuva. Ja sam ostala sa njima, ali oni su gledali za njim, ne verujući svojim očima - sede tu, pored njega i on im kuva kafu. I, evo, nosi je.

"I hajde da čujem, šta imate da kažete, zbog čega ste ljuti."

ZNALA sam da neće imati bogzna šta da kažu, ali da neće imati tako malo da kažu, nisam se baš nadala. Imali su da kažu ono što i mi imamo da kažemo. Manje- više mislili smo isto. Hteli su da mogu slobodno da pišu o svemu.

"Pa već pišete slobodno sve. Da li vam neko brani, imate li neka ograničenja?", pitao ih je Slobodan.

"Nemamo, ali ...."

"Pa kad nemate, šta je onda u pitanju?"

Ispostavilo se da nije bilo ništa u pitanju. Oni podržavaju njegovu politiku. Oni njega toliko cene. Da li on hoće da se slika sa njima. Hoće, naravno. Slikao se. Oni su otišli zadovoljni.

Da li su prebacili sebi onaj geštetner, vešala i urlike na ulicama ... ili su prebacili sebi što ipak nisu mogli da ih prebace sebi. To nikad nisam saznala. Ali, nisu ni oni.

(SUTRA: Zoran Đinđić traži podršku od Miloševića za smenu Dragoljuba Mićunovića)