Đinđić traži podršku od Slobe

POSLE vanrednih izbora krajem 1992. godine, za koje je opozicija pokazivala cele godine toliko interesovanje, a Slobodan sam predložio da se vanredno održe, pokazalo se da su nade opozicije bile uzaludne. Iako su toliko insistirali na promeni vlasti, na vanrednim izborima vlast je ponovo dobila poverenje građana. A Demokratska stranka je dobila samo šest poslanika.

Predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Zoran Đinđić je preko mog druga Zlatana Peruničića tražio da se vidi sa mnom.

Zlatana Peruničića sam znala iz Univerzitetskog komiteta. Sredinom i krajem osamdesetih godina bio je direktor Studentskog centra. Ta ustanova je brinula o materijalnim potrebama studenata u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Te potrebe su se, pre svega, odnosile na hranu, pa je restoran bio centralno mesto te ustanove. Zlatan je ponekad prisustvovao sednicama Predsedništva UK, uglavnom kada se dnevni red ticao studentskog standarda. U drugoj polovini osamdesetih godina ponekad je bio i na drugim sednicama Predsedništva. Podržavao je politiku koja je dominirala u Univerzitetskom komitetu i koja je kasnije, na Osmoj sednici, pobedila.

KAO kadar te politike bio je predsednik Izvršnog saveta Skupštine grada Beograda. Kada je tom sastavu istekao mandat, jedno vreme je čekao novi posao. Ja sam mu pomogla da to bude u Beobanci. Postavljen je za njenog direktora, iako se bankarstvom nikada nije bavio. Ali Srbija pod sankcijama od 1992. godine, nije ni imala uslove za bankarstvo.

Bio je na toj funkciji kada me je jednog dana obavestio da je Zoran Đinđić molio da se vidi sa mnom. Ja sam prihvatila.

Zlatan je predložio da to bude jedno kasno popodne u njegovoj kancelariji. Sačekao me je ispred sporednog ulaza, odvezli smo se nekim polutehničkim liftom do njegove kancelarije. Nisam baš razumela toliki stepen konspiracije. Ali sam ga prihvatila. Nisam znala da li je njegovom gostu stalo do diskrecije ili su obojica mislila da je stalo meni. Tek, bilo je tako, diskretno.

I bilo mi je, naravno, čudno otkud Zlatan oficir za vezu. Bili smo dobri drugovi godinama i politički istomišljenici, ali mi nikada nije pomenuo da se lično poznaje sa Đinđićem. To nije bilo preterano važno, ali nije bilo ni nevažno. U okolnostima kada je opozicija toliko insistirala na rušenju vlasti, SPS i Miloševića. I sve to ne politički, već fizički.

A ZLATAN je bio član rukovodstva SPS, moj drug, dolazio je i u našu kuću. Dakle, trebalo je da znamo, ili da bar ja znam da ima kontakt sa čovekom iz takve opozicije. I to takav kontakt da na njega padne izbor da obezbedi susret sa mnom. Nikada ga nisam kasnije pitala za razloge koji su ga učinili toliko poverljivim likom za nekog iz DS.

A tog dana sam se u njegovoj kancelariji srela sa Đinđićem. Došao je sa njim i Slobodan Radulović. Bio je član rukovodstva stranke.

Zlatan je bio sa obojicom na ti, napravio je neku malu aluziju na sumnjičavost koja vlada u političkom životu Srbije. Da bi je ilustrovao, rekao je: "Eto Mira ulazi na sporedan ulaz da ne bi bila sumnjiva, ti si (kaže Đinđiću) nemački špijun..." To je zvučalo kao lako ruganje političkoj paranoji u kojoj on, Zlatan, naravno, ne učestvuje, on je, eto, normalan čovek. Zna Đinđića, druži se sa mnom. Sad smo svi tu. Sve je kako treba, takoreći.

ONE demonstracije iz juna 1992. godine, urlici i vešala, to sam sanjala? Ali, ne pominjem ih ni ja, ni Đinđić. Pričamo o boljim danima koje bismo želeli. Da prestane rat u Bosni, da popravimo odnose sa svetom, da budemo u boljim odnosima jedni sa drugima u Srbiji ... opšta, logična mesta. Izbori su prošli, Skupština je konstituisana, Vlada je formirana, sve je praktično u redu. I on bi mogao da se vidi sa predsednikom. On to pita mene, srdačno. Ja ću pitati predsednika. A zatim, on mi se žali na Mićunovića da je star i nekoristan. Nekoliko rečenica na tu temu.

Slobodan se složio da se vidi sa njim kod naše kuće. I došao je, sa cvećem i Slobodanom Radulovićem. Osim onih ponovljenih opštih mesta iz razgovora sa mnom, opet se žalio na Dragoljuba Mićunovića. On je star i savršeno nekoristan. Đinđić sve radi. Bilo bi, dakle, pravedno da on bude predsednik stranke. Interesuje se šta Slobodan misli.

SLOBODAN ga pita da li to tako vide i drugi. Naravno da vide, tvrdi Đinđić. "Pa, onda je to stvar rukovodstva i stranke", kaže Slobodan. Đinđić kaže da u Glavnom odboru ima sasvim komotnu većinu, skoro svi su za promenu predsednika i on bi da to bude što pre. Nema razloga da se odugovlači. Slobodan mu kaže da razmisli još malo i da urade onako kako Glavni odbor misli da treba. Tako mu je otprilike rekao.

Nismo znali zašto je Đinđić, u stvari, tražio podršku od Slobodana. Ne formalnu, razume se. Ali neku psihološku, nešto tako. Očigledno nije bio dovoljno siguran u svoju odluku. Imao je potrebu da ga neko ohrabri. Pritom, nije tog nekog tražio među svojim političkim istomišljenicima na desnici, u opoziciji, ili van zemlje, tamo odakle su dolazili novac, sugestije i ostalo. Doduše, ko zna.

MOŽDA se i jeste konsultovao i na tim adresama. Ali, po svemu, do ove mu je mnogo stalo kad je mišljenje i podršku tražio od čoveka koga je smatrao glavnom preprekom društvenim promenama za koje su se on i opozicija zalagali.

A, onda, prošlo je neko vreme. Slobodan i ja smo bili kod kuće, javlja se Aleksandar Tijanić. Prenosi poruku za predsednika: "Da li Glavni odbor one stranke može da se održi u prvu subotu? Radi se o onoj smeni." Slobodan je blizu mene. Pomeram malo slušalicu i kažem mu da Tijanić prenosi poruku, kažem kakvo je pitanje. Slobodan kaže: "Ne ove subote. Neka pomere za nedelju-dve." Rekla sam to Tijaniću, on se zahvaljuje.

Valjda se ta smena i desila u tom periodu.

(SUTRA: Sukob sa Borom Jovićem u kuparima)