Državna bezbednost lepa kao lutka

INTERVJU koji je novinar Slavoljub Đukić dao u aprilu 2007. godine i koji sam ja verovatno sa zakašnjenjem pročitala u Moskvi, kad sam jednom dobila pregršt novina iz Beograda, nosi naslov "Vitez bolnih istina". U tom intervjuu on navodi da smo Slobodan i ja organizovali suđenje Dušku Miteviću u rezidenciji povodom činjenice da je on bio izvor informacija za knjigu koju je novinar napisao.

NASLOV intervjua "Vitez bolnih istina" zato je gorko licemerje. Imajući u vidu članak u NIN-u, ta se literatura sastoji od neistina i poluistina, i poneke istinice...

U tom intervjuu Đukić se čudi kako uprkos četiri knjige protiv Miloševića nije imao nikakvih problema, ni neprilika. Niko nije reagovao, niko mu nije pretio, niko mu ništa nije branio...

... A objašnjenje za Slobodanovo nereagovanje na njegove knjige je sledeće. Nije imao vremena da se bavi paškvilama, žutom i crnom štampom. Niti da ih čita, niti da na njih reaguje. Ali i da je imao vremena, opet ne bi. Ni da čita, ni da reaguje. Ostavljao je to moralnim lumpenproleterima. Slobodan je bio - vitez.

***

POČETKOM 1997. godine formirana je Savezna vlada. Zoran Sokolović, koji je u Republičkoj vladi do tada bio ministar unutrašnjih poslova, dobio je taj resor u Saveznoj vladi.

Na njegovo mesto u Republičkoj vladi trebalo je da dođe Vlajko Stojiljković. On je do tada bio predsednik Privredne komore Srbije i član rukovodstva Socijalističke partije Srbije, a političkim radom se bavio od gimnazijskih dana u Požarevcu.

Ko ga je znao bolje nije imao razloga da sumnja da će taj izbor biti dobro rešenje. Vlajko je spadao u retko lojalne ljude svom političkom opredeljenju. Tako se odnosio prema nekadašnjem Savezu komunista Jugoslavije, tako se odnosio i prema Socijalističkoj partiji Srbije. U političkom radu, svakom delovanju, na njega se moglo apsolutno osloniti. Ali i u ličnim odnosima. Spadao je u nepotkupljive ljude.

I PRE nego što je izabran za ministra čula sam obazrivo saopštenu primedbu da "nije profesionalac". To je trebalo da bude izraz sumnje da se možda neće dobro snaći. A ko je na toj funkciji uopšte bio profesionalac i da li to treba da bude "profesionalac".

Zar Sokolović, pre nego što je postao ministar unutrašnjih poslova, nije bio generalni sekretar CK SK Srbije. Slično je bilo i sa njegovim prethodnicima. Ministar unutrašnjih poslova je politička funkcija, a ne profesionalna. Profesionalci treba da budu saradnici. Uostalom, Vlajko je čak i u tom pogledu imao izvesno iskustvo. Bio je jedno vreme rukovodilac Sektora unutrašnjih poslova u Požarevcu.

Neposredno pre njegovog izbora za ministra jedno popodne mi se javio Jovica Stanišić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, zadužen za resor Državne bezbednosti. Kaže da se javlja iz kola, da dolazi u Beograd, vraća se sa nekog puta i hteo bi da se odmah vidi sa mnom. "Da li može?", pita. "Da", kažem ja. "Kod kuće smo i Slobodan i ja." On kaže da hoće da se vidi samo sa mnom. Nisam bila njegova drugarica. Nismo imali neke naročito bliske lične kontakte da bi izrazio takvu želju, pogotovo kad se sa mnom u kući nalazi moj muž, koji je, uostalom, njegov šef. Prilično zbunjeno rekla sam: "Pa, dođite."

SLOBODAN je bio začuđen. Šta li ga je snašlo pa tako hitno hoće da se vidi nasamo sa mnom. Mislio je da je u pitanju neka lična stvar.

I, tako, došao je. Bio je pod visokom temperaturom, preterano uznemiren. Rekao mi je odmah da on "neće dopustiti" da Vlajko Stojiljković bude ministar unutrašnjih poslova Srbije. On će prosto stajati ispred zgrade i neće dopustiti da on uđe unutra. Potrošio je nekoliko desetina prosto proširenih rečenica da mi to objasni i valjda da me ubedi da će on to uraditi.

Nisam mu postavila baš nijedno pitanje. Nisam pokazala ni interesovanje za njegovo mišljenje i njegovo ponašanje. Samo sam mu rekla da je "predsednik" u kući i da može da razgovara sa njim. Ali, on tvrdi, jako uzrujan da ne može, on samo želi meni da to kaže, da ja znam... Pri tom, ja zaista ne znam zašto ja to treba da znam i šta on ima od toga što ću ja to znati. Ja nemam nikakvu nameru da u tom pogledu bilo šta učinim.

OSIM što sam mu u dva-tri maha skrenula pažnju da je Slobodan tu, rekla sam mu, takođe, da je bruka da sačekuje novog ministra ispred zgrade Ministarstva i da ga fizički spreči da uđe u nju. Hoće li da se tuče sa njim? "Sve", kaže Jovica, "ali ja ga unutra pustiti neću."

Ne kažem, ali mislim - ko tebe tu nešto pita, ko si ti da odlučuješ ko će biti ministar i otkud tebi hrabrost za takvu bahatost.

Trajao je taj njegov monolog zaista dugo. Sve se svodilo na to da on "neće", da on "ne može da dozvoli", da to "ne dolazi u obzir"...

Meni se činilo dugo, ali nisam mogla da prekinem razgovor. Ne zato što me je zamarao i bio besmislen, a bio je i jedno i drugo, već zato što nisam znala kojom rečenicom da ga privedem kraju.

SREĆOM, najzad se na vratima pojavio Slobodan. Sa malim i simpatičnim cinizmom je pitao: "Ako ste vas dvoje završili razgovor mogu li da vam se pridružim?"

"Uđi, molim te", jedva sam dočekala. "Jovice, evo Slobodan je tu, možete sve njemu da kažete."

"Šta je bilo Jovice?", pita ga Slobodan prosto drugarski.

"Ja sam, predsedniče, hteo da kažem Miri da ona zna ..."

Svi ćutimo. Slobodan i ja čekamo. Onda on, nešto tišim glasom i sa nižom temperaturom mu kaže da on ne može da prihvati Vlajka Stojiljkovića kao ministra i da je to hteo da kaže Miri. Slobodan ga pita: "A zašto Miri?"

"Tako, da zna..."

"Dobro, Jovice, sad zna. I...?"

"Ja neću dopustiti da on uđe u zgradu..."

"Ne brukaj se, Jovice. Uostalom ti se tu ništa ne pitaš. Ko će biti ministar odlučuje Vlada, a ne pomoćnik ministra. A ti to dobro znaš."

Mislim da ga je Slobodan malo umirio, svojim držanjem više nego rečima. Prešao je na temu o svojoj "službi", Državnoj bezbednosti, koju je on "napravio", koja je "kao lutka" i u koju on neće nikome dopustiti da se "meša". Slobodan mu je skoro bratski i drugarski i sa najvećom pažnjom rekao da u državi postoje nadležnosti kojih svi moraju da se pridržavaju - i predsednik, i Vlada, i ministri, i njihovi zamenici i svi funkcioneri. I institucije.