Služba sklanja tajne materijale

NEPOSREDNO pre izbora Vlajka Stoiljkovića za ministra unutrašnjih poslova jednog popodneva se javio i došao kod nas Jovica Stanišić. Dok je razgovarao sa Slobodanom, gledao ga je sa bolnim obožavanjem. On jeste obožavao Slobodana. To sam imala prilike da vidim mnogo puta i Slobodan je cenio Jovicu. Jovica je odnekud zaključio da je za njegov rad jedini nadležan Slobodan. I da između njega i Slobodana ne postoji niko drugi.

Moguće je da je početkom devedesetih godina, kada su počeli ratovi u nekadašnjoj Jugoslaviji, Slobodan imao češće kontakte sa Jovicom, nego sa ministrom Zoranom Sokolovićem. Moguće je da je Jovica tako zaključio da je njegov šef samo Slobodan. I moguće je da ga Zoran Sokolović nije zvao svakog jutra na referisanje.

I MOGUĆE je da se Jovica plašio da Vlajko Stojiljković hoće. Da će biti aktivniji ministar od Sokolovića u odnosima sa Jovicom. Da će se ponašati kao njegov šef, za razliku od Sokolovića koji na tome nije insistirao. Pre bi se reklo da se u mnogim prilikama Stanišić ponašao kao šef Zoranu Sokoloviću ili da je bio samostalan u svom radu kao da šefa nema.

I plašio se, sa razlogom, da sa Vlajkom Stojiljkovićem tako neće biti. Da će Vlajko biti ministar, a pomoćnici ministra, pomoćnici ministra a ne ministri. I da Stanišićeva "služba lepa kao lutka" neće biti nedodirljiva za ministra Stojiljkovića i da će ministar Stojiljković češće biti kod Slobodana nego njegov prethodnik. Da će on čak možda biti bliži Slobodanu nego on, Jovica.

Eto, to sam videla. Toga se Jovica plašio. I reagovao na krajnje infantilan način - da neće dopustiti novom ministru da uđe u zgradu na svoj posao. Kao da ga u tome niko ne bi sprečio. I da o svemu treba da obavesti mene. Kao da ja tu mogu nešto da učinim. I da suviše vidljivo iznosi svoj strah od Vlajka Stojiljkovića, surevnjivost i zavidljivost. Ali najviše strah da "služba lepa kao lutka" neće više biti samo njegova. Otišao je nesrećan...

... JOVICA je u svom resoru trebalo da bude upućen na ministra unutrašnjih poslova koji je to smatrao logičnim i zakonitim, ali i na novog predsednika. Milan Milutinović nije bio sklon drugarskom i bratskom razumevanju za Jovičina osećanja, smatrao ga je pomoćnikom ministra, koji je rukovodilac važnog resora u ministarstvu, ali koji pridaje sebi nedopustivu samostalnost. A i nije imao poverenja u njegov patriotizam.

U tome mu se pridružio i Mirko Marjanović kao i drugi u Vladi i u vrhu SPS-a. Sve je više bilo izraženo uverenje u rukovodstvu Srbije da Stanišićeva preterana potreba za samostalnošću u radu DB nije izraz njegove ličnosti, prevelike narcisoidnosti i sujete, već nelojalnosti državnim interesima, sumnjivim kontaktima sa "službama" izvan zemlje koje je hteo da sakrije, aktivna saradnja sa adresama koje su bile protiv politike koja je vođena u SRJ.

TAKVO raspoloženje je bilo sve izrazitije i najviše ga je ispoljavao Milan Milutinović. On se sa tim sumnjama suočio kad je postao predsednik Srbije, a Mirko Marjanović je tako mislio oduvek. Stvar se okončala tako što je u jesen 1998. godine smenjen sa funkcije rukovodioca službe DB. Pre nego što je smenjen, pozvao ga je Slobodan na razgovor u rezidenciju i saopštio mu stav rukovodstva Srbije. Nisu se rastali neprijateljski. Naprotiv. Slobodan je mislio da će na drugačiji način nastaviti saradnju. Ali Jovica je onog trenutka kada je izlazio iz rezidencije, još sa stepenica pozvao nekog poverljivog u svojoj "službi kao lutka" i rekao da odmah sklone ili unište "materijale".

Za novog rukovodioca službe DB postavljen je Rade Marković koji je do tada bio rukovodilac Službe javne bezbednosti, a i ceo radni vek je proveo radeći u njoj. Ne znam koliko mu je vremena bilo potrebno da se snađe u jednoj sasvim drugačijoj, da iz nepolitičkog pređe u politički svet. Ali i u kojoj su meri bili uklonjeni "materijali", čiji mu je nedostatak otežavao početak rada i dalji rad.

STANIŠIĆ se povukao na neko vreme u svoju vikend kuću u Vojvodini. Onda se razboleo. Poslao mi je jednom, a onda još jednom, pismo, opširno, o svom doprinosu službi koja bez njega neće biti uspešna, o svom razočarenju, o svojoj teškoj crevnoj bolesti od koje mu Slobodan ne dopušta da se leči na VMA, već mora da ide na neku privatnu kliniku. Slobodana pominje kao "tvoj muž" i sa najvećim ogorčenjem. Moj muž ne samo što nije "zabranio" da se leči od crevne bolesti na VMA, već nije ni znao da je bolestan.

Nije lepo od Jovice, mislila sam. I ako je bio ogorčen na Slobodana zbog svoje smene nije trebalo da se služi tako niskim optužbama. Da je znao da je bolestan, Slobodan bi mu ponudio pomoć, ja bih otišla da ga obiđem. A zatim, za njegovu smenu nije bio najzaslužniji Slobodan jer dok je Slobodan bio predsednik Srbije on je bio šef DB. I to prilično neprikosnoven. Kad je došao na mesto predsednika Milan Milutinović, on je prestao da bude neprikosnoven, odnosno smenjen je da ne bi bio neprikosnoven.

NA OBA pisma sam mu odgovorila. Opširno takođe. Pročitala sam Slobodanu i njegova i svoja pisma pre nego što sam mu ih poslala. U sebi sam se plašila da ta crevna bolest nije neki rak, on je tako dramatično predstavio, činio je to povremeno i kasnije kada je bio izložen političkim i drugim opasnostima, ali prošlo je petnaest godina od onda, i dalje je bio živ, i sve je govorilo da je moj strah od najgore bolesti bio bezrazložan.

A kako će se, kada je reč o patriotizmu i saradnji sa nama nenaklonjenim strancima, pokazati, rukovodstvo koje je smenilo Stanišića 1998. godine, odgovor će dati sledeće godine, i to ne neke daleke.

POSLE sloma demonstracija, mesec ili dva kasnije, došao je iznenada kod mene jedan moj nekadašnji blizak prijatelj i drug koji je demonstracije, kada su izbile, podržavao, distanicirao se od mene i mog muža javno i prilično grubo.

Došao je da mi kaže da se za vreme tih demonstracija nešto sa njim dogodilo, da prosto to nije bio on, da je sada došao sebi i da onog čoveka koji je podržavao demonstrante on ne prepozaje u sebi. Da li mu verujem? "Naravno", rekla sam ja. "Naravno da ti verujem."

"Ti, ti mi ne zameraš ništa. Shvataš da to nisam bio ja."

"Shvatam apsolutno. I ne zameram ti ništa."

Trebalo je da zamerim sebi zato što sam se videla sa njim, zato što sam ga pustila u kuću, zato što sam dopustila sebi da misli da me je prevario. Kada su naišle sledeće demonstracije, 5. oktobra, opet im se priključio. Ali te sledeće nisu krahirale.