Funkcioneri JUL i SPS peru ruke

STAMPEDO iz JUL-a je velikim delom bio posledica hajke. To se delimično i može razumeti. Ali prve ostavke, one koje sam dobila odmah posle 5. oktobra, bile su ipak izraz čistog straha, preventivne opreznosti, a najviše, u moralnom smislu, niskog otklona od onih od kojih više nema koristi.

Za strah sam imala razumevanja. On je često iracionalan, on je biološko-psihološki instrument koji čoveka čuva od nevolje, kao uostalom i opreznost. Ali pranje ruku od onih koji ti više ne mogu da budu od koristi, a bili su do juče, valjda je svojstvo koje se nalazi na samom dnu osobina od kojih se sastoji čovek.

JUL je napravio od nekih provincijskih lekara, provincijskih novinara, provincijskih direktora i provincijskih nastavnika visoke republičke i državne funkcionere. Došli su iz svojih malih opština da žive u Beograd, dobili velike stanove na reprezentativnim lokacijama, automobile, šofere, kabinete, sekretarice, saradnike, poslaničke mandate, visoke funkcije i velike plate, mogućnost da putuju po svetu, budu medijski prisutni u javnosti, odlučuju o životima drugih ljudi, utiču na formiranje javnog mnjenja, učestvuju u kreiranju nacionalne i državne politike.

Svi ti, ili skoro svi ti, su pobegli od JUL-a kad im on to nije mogao da sačuva, ni da garantuje da će im se takav život još jednom ponoviti.

Strašna je istina da je u JUL-u ostao skroman i siromašan svet. Ili da budem preciznija i surovija - sirotinja.

SLIČNO je bilo i u SPS-a. Slično, ali zaista ne isto. Tamo je stampedo bio manje izražen. Napustili su i SPS mnogi. Čak i iz samog vrha. Neki članovi rukovodstva su se diskretno povukli, neki su samo izbegavali da redovno dolaze na sednice. I tamo je došlo do blagog i naglog ruiniranog zdravlja i želje za posvećivanjem porodici.

I tamo su, naravno, smenjeni sa svojih funkcija svi funkcioneri.

Ali su se tamo nadali da je to samo privremeno, da će Sloba to sve uskoro ipak ispraviti, a neki su verovali da će to biti ispravljeno nekako samo od sebe u njihovu korist. Pa zar nisu oni bili već deset godina najveća i najjača partija na Balkanu. U mnogim glavama rađala se prevratnička misao - pa ako bude potrebno i neki kompromis sa novim vlastima, zašto da ne. Možda će i Sloba biti spreman za kompromis. On je, uostalom, veliki igrač. Već do sledećih, republičkih izbora u decembru, stvari će se radikalno popraviti.

Oni koji su se nadali sporazumu sa novim vlastima pomoću Slobe, izgubili su iz vida samo jednu sitnicu - Slobodan nije bio sklon kompromisu ni sa NATO, ni sa svetskim globalizmom. Kako je tek onda mogao da ih pravi sa njihovim izaslanicima u Beogradu.

SPS nije imao članove u Saveznoj vladi, nije imao većinu u Saveznoj skupštini, imao je svojih četrdeset poslanika koji su izbegavali da se ponašaju kao opozicija, što su objektivno bili, i sve ređe su bili u punom sastavu na sednicama Skupštine. Da li je to bio samo sindrom najveće partije koja nije umela da ne bude najveća.

Ja nisam imala utisak da je to ponašanje bilo kolektivne prirode. Bilo je individualne. Nije partija bila sklona kompromisima, kohabitaciji sa bilo kim i bilo čim, nije partija odbila da bude opozicija vlastima koje su to postale pučem koji je finansiran i organizovan izvan zemlje.

A opozicija niti su hteli, niti su umeli da budu. Doduše, da su hteli, naučili bi. Ali nisu hteli. Hteo je to predsednik partije, hteo je to i deo rukovodstva, i, naravno, htelo je to članstvo partije. Između predsednika i članstva odjednom se formirala kolona preduzimljivih trgovaca i dućandžija, kojoj je da proda sve što se dobro plaća prepreka bio samo predsednik. Za članstvo su mislili da se neće snaći da nešto pita ili bar da mišljenje članstva neće dovesti u pitanje razmenu dobara za koju su oni bili spremni.

GLEDALA sam neke od njih u hodnicima i na sednicama Savezne skupštine kako upućuju snishodljive osmehe predstavnicima novih vlasti. I kako beže od susreta i kontakta sa poslanicima iz JUL-a, dojučerašnjim koalicionim partnerima. Retko ko da je od poslanika SPS-a razgovarao sa poslanicima iz JUL-a. Sa malim izuzecima i "dobar dan" su izbegavali da im kažu.

Osim dvojice-trojice (Vlajka Stojiljkovića, Živorada Igića, Ratka Zečevića...), poslanici SPS-a nisu dolazili u prostorije Kluba poslanika Jugoslovenske levice. A prilikom susreta u hodnicima Skupštine, koji se nisu mogli izbeći, mrmljali su nešto što je ličilo na "zdravo" ili su se najčešće pravili da razgovaraju mobilnim telefonom da bi na taj način izbegli pozdrav i pogled.

Eh ta postoktobarska sećanja na uvrede koje smo Slobodan i ja naneli nekim ljudima pre 5. oktobra, ali su ih se oni setili posle 5. oktobra. Neko nam je to rekao u oči, neko preko telefona, neko poručio po drugima.

NISAM se previše iznenadila što mi se nije javljao Milomir Minić, on je od početka i mene, a posle i JUL, doživljavao kao kamen o vratu. Sad se tog kamena rešio. Ono što je nekad morao da podnosi, ne mora više. Praveći se da me ne vidi u hodnicima Skupštine, manifestovao je svoju konačno stečenu autonomnost od mene, bez koje bi predsednik, po njegovom mišljenju, bio skloniji socijaldemokratiji, kojoj je tako bio sklon on, Minić.

Ali se jesam iznenadila što je ćuteći pored mene prolazila Gorica Gajević, koju sam, pošto je došla kod mene u JUL da mi ispriča o tome kako je u Pazaru, predstavila Slobodanu kao skromnu, pametnu i hrabru Jugoslovenku. Tako je saznao da ona uopšte postoji. I naravno da sam se najviše iznenadila što me nije "video" Dragan Tomić, direktor "Simpa", sa kojim smo se toliko družili, koji je rođendane svoje dece slavio, ne u dane kada su se rodila, već u dane kada je Slobodan mogao da dođe, i na njih je zvao naše, a ne svoje prijatelje, da bi Slobodanu i meni bilo prijatnije.

PITALA sam se šta je zajednički imenilac ovih ponašanja. Netrpeljivost prema JUL-u i meni - nije. Dragan Tomić i Gorica Gajević nisu tu netrpeljivost gajili kao Minić. Naprotiv.

Dragan je često dolazio u JUL i nepozvan. Na svim našim manifestacijama je bio kao da je član Jugoslovenske levice. Prema meni, bar mi se tako činilo godinama, ispoljavao je iskrenu naklonost. Onda kad sam u lokalnom sukobu između njega kao direktora "Simpa" i direktora "Jumka" u Vranju, stala javno na njegovu stranu, na stepenicama Vlade se zaplakao i rekao mi je da sam ga spasla.

Velike nepogode menjaju ljude, radikalno, nekad i trajno. Neke na bolje, neke na gore. Valjda zato, između ostalog, nevreme i postoji.