Tužilaštvo u Hagu uništava dokaze

TAČI i njegova grupa imali su važne kontakte u Švajcarskoj, još neistraženu konstelaciju i čvrstu podršku. Kosovska dijaspora je, spontano, ili zato što je bila reketirana, prilično doprinela finansijskoj podršci OVK. Drugi izvori su proisticali iz trgovine drogom i prostitucije. Ti elementi su uostalom navedeni u poverljivim dokumentima nemačkih, britanskih, italijanskih i grčkih tajnih službi, kao i NATO-a.

Na primer, izveštaj BND, nemačke obaveštajne službe, posvećuje tridesetak strana kriminalnim ograncima Tačija i "Dreničke grupe". Dokument je procurio i mogao se čak naći na internetu. Kada je Tači primio doktorat honoris causa jednog privatnog univerziteta, sa sedištem u Ženevi, nijedan novinar nije našao za shodno da ga priupita o tim činjenicama. Kao počasni gost televizijskog dnevnika, teško je kritikovao Martijev izveštaj, što je bilo njegovo pravo, ali novinar koji ga je primio propustio je da podseti da je spomenuti tekst veoma velikom većinom odobrila Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

ZAPADNjACI su se opredelili za ono što su smatrali stabilnošću i odbili da se bave moralnim i pravnim razmatranjima. To može da objasni toliko ćutanje, pa čak i neprijateljstvo prema istraživanju istine u Savetu Evrope. Zbog toga takođe možemo bolje razumeti zašto nijedna vlada nije sarađivala, makar ne zvanično.

Potraga za svedocima bila je veoma teška, mnogo teža nego prilikom istrage o zatvorima CIA. Ali bila je i opasnija. Bio je još veći problem ubediti oštećene da progovore: oni su bili doslovno u strahu. Treba beskrajno strpljenje da bi se osvojilo njihovo poverenje. Nepoverljivost koju su ispoljavali savršeno je razumljiva. Eliminisano je nekoliko svedoka u okviru procedura pred haškim sudom za ratne zločine u Jugoslaviji bilo kao žrtve ubistava, neobičnih saobraćajnih nezgoda, zastrašivanja ili tajanstvenih samoubistava.

PROGRAMI za zaštitu svedoka ispostavili su se kao neefikasni ili, u svakom slučaju, nedovoljni. Među svedocima koje smo sreli, jedan od njih nam je priznao da je učestvovao u zločinima. Zahvaljujući njegovom svedočanstvu, mogli smo da opišemo kako su organi, pre svega bubrezi, vađeni iz tela ubijenih srpskih zarobljenika.

U knjizi bivše tužiteljke haškog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (Karle del Ponte), govori se o "žutoj kući" na severu Albanije. Prema pokazateljima, bilo je izvesno da je u toj zgradi vršeno vađenje organa. Kancelarija tužioca je odmah pokrenula istragu na licu mesta. Pronađeni su tragovi krvi, špricevi i ambalaže farmaceutskih proizvoda. Imamo veoma precizna tumačenja o načinu sprovedene inspekcije: u izveštaju sam je definisao kao površnu inspekciju čiji je nivo profesionalizma zapanjujuće nizak. To je rečeno na najdiplomatskiji mogući način. Pomoću luminola pronađene su mrlje od krvi, ali niko se nije potrudio da je ispita i utvrdi da li je krv ljudska. Ali ima još nešto gore od toga.

KADA smo tražili od Haga uvid u dokazni materijal prikupljen u "žutoj kući", odgovoreno nam je da on više ne postoji: kuća je počišćena i materijal je bačen...! Gevin, Ginter i ja smo se zaprepašćeno zgledali: da li je moguće? Je li to amaterizam, nekompetencija ili kamuflaža i skrivanje tragova? Jedna međunarodna kaznena ustanova poseduje informacije i materijalne pokazatelje koji se tiču mogućih ubistava zatvorenika i moguće trgovine organima, reč je o izuzetno teškim zločinima, koji su očito vezani za istrage za koje je sud ovlašćen, i dovoljno ozbiljne da ga navedu da pokrene istragu. Mesto sa tragovima se identifikuje, veoma sumnjivi predmeti se prikupljaju. A onda - ništa.

Trebalo je da prođe nekoliko godina i da izađe knjiga memoara da bi se osvestili ti događaji i da bi se kasnije saznalo da je dokazni materijal, prikupljen na pretpostavljenom mestu zločina, jednostavno bačen u đubre. Osim nas, koji očito previše insistiramo na principima, niko se ne buni zbog takve situacije.

PREMA zvaničnom objašnjenju, TPY nije bio ovlašćen da izvrši istragu na osnovu ovih optužbi za zločine. Oni su se desili u Albaniji, dakle izvan prečnika jurisdikcije suda. Štaviše, događaji su se navodno desili posle 15. juna 1999, datum posle kojeg eventualni počinjeni prekršaji nisu potpadali pod nadležnost Međunarodnog suda. Dakle, to nije naša stvar!

Albanija, koja je direktno uključena, budući da su se pretpostavljena dela dogodila na njenoj teritoriji, takođe nije mrdnula malim prstom. Odlazimo u Tiranu i tražimo da se sastanemo sa šefovima obaveštajnih službi. Ubeđeni da ćemo naići na odbijanje, ne verujemo svojim ušima kada nam se saopštava da nas u Generalštabu albanske obaveštajne službe očekuju.

U HODNIKU četiri velike zastave: zastava Albanije, grb službe, kao i zastave Sjedinjenih Američkih Država i NATO. Kada sa direktorom razgovaramo o trgovini organima za koju se pretpostavlja da se delom odigrala u njegovoj zemlji, on kao da pada sa Marsa: "Nikad čuo za tako nešto!", kaže nam tako drsko da nam zastaje dah. Pokazujemo mu albanske novine sa ogromnim naslovima posvećenim slučaju: "A ne, to nam je promaklo"! Da nisam bio sa Gevinom i Ginterom, bio bih ubeđen da sanjam. Shvatili smo da nam se rugaju.

U čitavom slučaju, i u knjizi bivše haške tužiteljke, i u mom izveštaju, pažnja se skoro isključivo poklanja trgovini organima, a zaboravljaju se ubistva srpskih zarobljenika, ali i mnogih Albanaca koji su okrivljeni često samo zato što su radili za jugoslovensku administraciju, a da ne govorimo o trgovini oružjem, drogom i ljudima.

(SUTRA: Zapadne sile žmure pred istinom)