Špijunski roman iz Milana

PRELISTAVAJUĆI Corriere della Sera, saznajem da je u Milanu pokrenuta istraga protiv italijanskih i američkih funkcionera zbog otmice jednog imama iz milanske džamije: Abu Omar je navodno otet usred bela dana, u veoma posećenoj četvrti, i prebačen u jednu NATO bazu, a odatle avionom u Kairo gde je predat egipatskoj vlasti, koja ga je navodno mučila. Istragu vodi tužilac Armando Spataro, veoma iskusan u oblasti organizovanog kriminaliteta i terorizma. Srećom, poznajem ga i vrlo brzo sam u prilici da se sretnem sa njim. Provodimo čitav dan u njegovoj kancelariji u Palati pravde u Milanu. Već neko vreme nismo se bili videli, a sarađivali smo dok sam ja radio kao tužilac.

Razgovaramo o raznim temama. Govoreći o simbolima, kažem mu da mi je jedna od najuzbudljivijih umetničkih slika, koja najbolje izražava snagu zakona i pravde u službi najslabijih, ona što pokazuje malu crnkinju u Nju Orleansu u Luizijani koja odlazi u školu dotad rezervisanu samo za belce.

SCENA se odigrava početkom šezdesetih godina. Devojčica hoda uspravno, hrabro, praćena civilnim agentima Nacionalne garde. Malo umetničkih dela tako snažno pokazuje borbu i pobedu pokreta za građanska prava protiv segregacionizma. Spataro me fiksira i odmah potom kaže: "okreni se!" Zatečen sam i preneražen. Na pregradi se nalazi poster sa slikom Normana Rokvela, pod naslovom The Problem we all live with: to je upravo scena na koju sam aludirao!

Mala šestogodišnja Rubi Bridžer u pratnji dolazi prvi put u školu koja je do tog dana bila namenjena samo beloj deci. Ta neverovatna epizoda, o kojoj Spataro govori u svojoj poslednjoj knjizi (Ne valeva la pena, na francuskom "Vredelo je truda") još više nas zbližava.

SLUČAJ Abu Omara kao da je izašao iz špijunskog romana. Kao svakog dana u podne, imam odlazi peške u džamiju, ali tog 17. februara 2003. neće stići do nje. Nestao je bez traga. CIA obaveštava italijansku policiju da je Omar viđen u Bosni među islamistima. Zapravo, Javno tužilaštvo u Milanu već je nadziralo džamiju, pa je čak i mikrofon bio sakriven u velikom Kuranu koji se nalazio u hramu. Istraga dobija preokret kad policija presreće razgovor: jedna žena tvrdi da je videla Abu Omara na dan njegovog nestanka. Na ispitivanju, precizira da ga je videla u podne kako hoda trotoarom ka džamiji. Dodaje da u istom trenutku, kada su ka imamu dolazile u susret osobe istim trotoarom, kad je došao na nivo jednog kombija, Abu Omar nestaje.

Prema tom svedoku, nekoliko osoba se nalazilo u okolini i (detalj koji ju je začudio) gotovo svi su imali mobilni prislonjen uz uho. Sudski službenik koji je tada odgovoran za dosije traži od policije i telekomunikacionog operatera da se dostave svi podaci u vezi sa korišćenjem telefonskih aparata koji su tog dana, između 11 i 13 sati, bili u kontaktu u spomenutom sektoru, koji opslužuje isti punkt. To ne donosi nikakve rezultate.

KAD tužilac Spataro preuzima slučaj, konstatuje da je počinjena greška: umesto 17. februara, kontrola telekomunikacija je tražena za 17. mart. Zatražena je nova pretraga. To je tehnički kompleksan zadatak, ali policija na sreću raspolaže specijalnim softverom, koji je dve godine ranije dobila na poklon od... CIA! Ovog puta, rezultati su pozitivni. Identifikuje se dvadesetak aparata koji su komunicirali međusobno oko podneva u istoj toj četvrti. Sedamnaest njih pripada osobama za koje se ispostavlja da imaju lažni identitet.

Ali bez obzira na to što nije poznat identitet njihovih vlasnika, ispostaviće se da su njihovi brojevi veoma korisni. Zahvaljujući tom programu, može se rekonstruisati istorijat poziva sa svakog broja i identifikovati, ili barem lokalizovati osobe koje su zvale. Tako se otkriva da su pozvani brojevi u Langliju, mestu u Virdžiniji gde se nalazi centralno sedište CIA, kao i u nekim hotelima u Milanu.

ISTRAGE u hotelima omogućavaju da se otkriju identiteti i brojevi kreditnih kartica. Njihovo praćenje omogućava da se prate i vlasnici. Neki od njih su, malo posle otmice Abuba Omara, pošli auto-putem u pravcu Venecije. Takođe se ispostavlja da su otišli u Avijano, gde postoji vazdušna baza NATO-a. To, uostalom, potvrđuje poziv jednom od šefova baze, upućen sa jednog od identifikovanih telefona. Na osnovu analize vazdušnih kretanja, saznajemo da je avion u toku jutra stigao iz velike američke baze "Ramštajn" u Nemačkoj.

Isti avion odleće veoma brzo nakon pretpostavljenog prispeća vozila u Avijano. Uzmem geografsku kartu i konstatujem da je spomenuti avion morao da preleti Švajcarsku. Pozivam Savezni biro za građansku avijaciju koji potvrđuje da je taj avion preleteo našu teritoriju tog datuma, ujutru iz Nemačke prema Italiji, popodne u suprotnom smeru. Sve te pretrage nam omogućavaju da identifikujemo dvadeset šest agenata CIA i njihove italijanske kolege koji su učestvovali u operaciji.

AMERIČKI agenti su naravno listom napustili Italiju. Policija otkriva da šef milanskog odseka CIA (on zvanično obavlja funkciju konzula SAD) poseduje vikendicu u Toskani. Nakon pretresa, otkriven je laptop, čiji je hard-disk izbrisan.Tehničari naučne policije (veoma sposobni ljudi, što sam mogao da konstatujem dok sam radio kao tužilac) uspeli su da rekonstruišu više od 80 odsto hard-diska. Tu se otkrivaju različiti elementi korisni za istragu, pre svega putanja između mesta otmice i baze u Avijanu.

Prateći tragove kreditnih kartica, saznaje se da su dva agenta, čiji su supružnici kod kuće u Americi, sebe častili vikendom u Veneciji, za koji su želeli da prođe nezapaženo!

IZGLEDA da ti Bondovi nisu tako lukavi kao što se mislilo! Zapravo je čak arogantno što su mislili da su svi osim njih nužno budale, u ovoj prilici bezobrazno potcenivši profesionalnost italijanske policije i sudskih službenika.