Bušovi sokolovi haraju svetom

INTERVENCIJOM agenata CIA je uspela da sabotira istragu o milanskoj džamiji koju je vodilo italijansko pravosuđe. U toku su bila kompleksna, delikatna istraživanja i nadziranja radi razotkrivanja mreže ekstremista i njihovih međunarodnih kontakata. Kad su kauboji ušli na scenu, poništen je dug i minuciozan rad čitave jedne ekipe. Ta epizoda dramatično osvetljava barem dve najveće mane metoda demonstriranih u metežu posle 11. septembra. Osveta nije dobra savetnica, a sokolovi Bušove administracije ozbiljno su kompromitovali efikasnu borbu protiv terorizma. U ovoj aferi, "Abu Omar", CIA i njeni uslužni lakeji ne samo da su ozbiljno prekršili najosnovnije propise pravne države, nego su takođe svesno ignorisali fundamentalni princip koji je u osnovi borbe protiv svakog transnacionalnog kriminalnog fenomena: to je nužna usklađenost informacija i delovanja različitih aktera angažovanih na terenu.

U ovom slučaju, CIA je zaobišla italijanske antiterorističke snage, intervenisala je na njenoj teritoriji ne obavestivši je, i to u toku veoma delikatne istrage. Takođe, pokušala je da italijansku istragu odvede na lažni trag u Bosni.

ISKUSTVO italijanske policije i pravde, što se tiče borbe protiv terorizma, u mnogo čemu nadmašuje iskustvo Amerikanaca, koji najčešće misle kako se sve može rešiti tehnologijom i bombama. Pri operaciji "Abu Omar", CIA se, doduše, poslužila saradnjom izvesnih elemenata italijanskih tajnih vojnih službi. Oni su ipak bili potpuno zavisni od CIA i čitava njihova priča sastoji se u tome kako su ispali nelojalni prema institucijama sopstvene zemlje, mešajući se u mnoge sumnjive afere nedavne istorije Apeninskog poluostrva.

Petog novembra 2008. pozvan sam da svedočim pred Kaznenim sudom u Milanu povodom slučaja "Abu Omar". Pre nego što ću izaći iz kuće, ujutro, u šest sati, slušam govor Baraka Obame u Čikagu, odmah pošto je izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Veoma sam uzbuđen i malo fali da zaplačem. Mislim na moju četvrtu unuku (biće ih još četiri kasnije) od godinu i po dana, koja ima afričkog oca i u tom trenutku živi u Tanzaniji.

IZBOR Obame je takođe izuzetna poruka za sve one koji još pate zbog boje kože. Držeći govor 1961, Robert Kenedi tvrdi da "nema razloga da u bliskoj budućnosti, koja se može predvideti, crnac ne bude predsednik SAD". Ono što tadašnji ministar pravde nije predviđao, i što nijedan drugi duh, koliko god bio izopačen, nije mogao da zamisli, bio je izbor Donalda Trampa za naslednika Baraka Obame!

Izlažem sudu u Milanu rezultat istraživanja i odgovaram na pitanja koja se tiču takvih otmica, takozvanih extraordinary renditions, jednog od instrumenata američke antiterorističke politike, koja je ilegalno sprovedena zahvaljujući saradnji mnogih evropskih vlada. Tužilac Spataro opisuje generala Nikola Polarija, šefa SISMI, vojne obaveštajne službe, kao reditelja kriminalnog sistema i traži da bude osuđen na trinaest godina zatvora. Teške kazne, od deset do trinaest godina, zahtevaju se u odsustvu protiv dvadeset šest agenata CIA. Sudska bitka biće duga i naporna.

ITALIJANSKA vlada se poziva na državnu tajnu, što znači da svi elementi za koje se okrivljeni terete, koji su uostalom poražavajući, ne mogu da budu iskorišćeni u okviru suđenja. Kasacioni sud odbija da primeni teoriju državne tajne, ali na kraju će ga demantovati Ustavni sud, donoseći iznenađujuću i teško razumljivu presudu. Naime, sve italijanske vlade, od Prodija do Lete, preko Berluskonija i D`Aleme, učinile su sve da suzbiju delovanje pravde u ovom slučaju, budući da se Ujka Sem našao na optuženičkoj klupi.

Ministarstvo pravde je zato odbilo da uputi Sjedinjenim Američkim Državama zahteve za sudskom asistencijom Javnom tužilaštvu. Na državnu tajnu su se svim silama pozivale sve ove vlade, desne ili leve, ne bi li sprečile pravdu da sudi šefu obaveštajne službe i njegovim saradnicima.

POSLEDNjI izveštaj koji sam predao Parlamentarnoj skupštini upravo je posvećen načinu na koji vlade zloupotrebljavaju državnu tajnu. Poslanici velikom većinom odobravaju rezoluciju koja države članice Saveta Evrope podseća na red. Iako je u određenim okolnostima potpuno legitimno osloniti se na državnu tajnu, neprihvatljivo je pribeći tom pojmu da bi se obezbedila nekažnjivost državnih agenata koji su odgovorni za kriminalna dela.

Otmica Abu Omara je simbolična. To je klasični primer onoga što Amerikanci nazivaju extraordinary rendition. Nekoliko dana nakon 11. septembra, Bela kuća donosi izvestan broj važnih odluka u okviru borbe protiv terorizma. Prednjači tvrda linija sokolova, koju predstavljaju sekretar Ministarstva odbrane Donald Ramsfeld i potpredsednik Dik Čejni. Te odluke će imati teške posledice, ne samo po SAD.

U VEOMA svečanom govoru, predsednik Džordž V. Buš objavljuje rat terorizmu i u zaključku čak citira Bibliju. Taj rat terorizmu sadrži jedno vojno poglavlje, koje se tiče vojnih intervencija u Avganistanu, a kasnije i u Iraku. Te vojne intervencije nemaju apsolutno nikakve veze sa milosrđem koje su hteli da im pripišu, u koje su toliki ljudi naivno verovali. Vratiću se na to.

Drugo, tajno poglavlje rata tiče se traganja za teroristima u zemljama koje ratom nisu zahvaćene, lov vođen izvan svakog zakona, čak i u demokratskim zemljama. Centralnoj obaveštajnoj agenciji dodeljene su vanredne moći kakvima dotad nije raspolagala.

AMERIČKA administracija tvrdi da smo u ratu. Posledica toga je da borba protiv terorizma nije stvar pravde. Dakle, nema policije, tužilaca, sudija. Rat ipak ima i svoja pravila i ne može opravdati pribegavanje ma kakvom sredstvu.

Postoji i ratno pravo, međunarodno pravo, kodifikovano ženevskim konvencijama. Za Amerikance pak ta pravila ne važe, jer tu nije reč o konfrontaciji između tradicionalnih vojski već o asimetričnom ratu. Bušova ekipa uvodi nove norme koje raskidaju sa principima međunarodnog prava i temeljnih prava koja su priznata svakom ljudskom biću od strane demokratske države, zasnovane na prvenstvu prava.