Mračna strana američke demokratije

U informativnoj noti Švajcarskoj od 22. januara 2006, ukazujem na slučaj jedne veoma nehajne operacije izvedene u saradnji sa američkim službama. U maju 2002, američki građanin Hoze Padilja bio je pod strogom prismotrom od strane službi savezne policije i američkih agenata prilikom boravka u Cirihu, gde je stigao iz Pakistana. Padilja je bio osumnjičen da je želeo da unese u Ameriku "prljavu bombu" i da je aktivira. Švajcarska policija je navodno otpočela i ispitivanje pre nego što je Padilja poslat u Čikago, gde je uhapšen. Otad je Padilja zatvoren bez ikakve konkretne optužbe i smatra se "nezakonitim borcem" (unlawful combattant). Tek nedavno je predat građanskoj pravdi da bi se izbeglo da Vrhovni sud odlučuje o njegovom oslobođenju.

Kada je obišao Švajcarsku u toku juna 2002, Džon Eškroft (John Ashcroft), ministar pravde SAD, srdačno je čestitao švajcarskim vlastima na "veoma dragocenoj" ulozi koju su odigrale u hapšenju teroriste Padilje. Slučaj je u Švajcarskoj izazvao dovoljno polemike da jedna parlamentarna komisija otvori istragu. Policija je, po svemu sudeći, delovala u dosluhu sa američkim službama, a da nije obavestila nadležni sud, ili ga je, u svakom slučaju, obavestila kasno, kad je Padilja već bio uhapšen u SAD. Da je informacija prosleđena na vreme, po pravilima procedure, Padilja bi veoma verovatno bio uhapšen i predat američkim vlastima u skladu sa procedurom.

AMERIČKA administracija, da bi se borila sa terorizmom, napustila je pravnu državu. Mogla je da zatvori stotine ljudi bez ikakvog naloga, bez dokaza, na temelju običnih sumnji. Kršeći međunarodno pravo i odbacujući vrednosti civilizovanog društva, zasnovala je rafinirani sistem mučenja. Valja primetiti da ta, potpuno proizvoljna prava, koja se smatraju kriminalnim u svakoj drugoj demokratiji, važe samo izvan teritorije SAD i da se ne primenjuju na američke građane.

Tako se zasniva neka vrsta pravnog aparthejda. Izraz još nije u modu, ali princip je već naširoko prihvaćen: America First! Da bi se sprovele extraordinary renditions, SAD ne oklevaju da sarađuju sa državama koje same određuju kao zemlje trećeg sveta, koje pripadaju Osovini zla. Više ljudi je tako oteto, otprilike po celom svetu, i predato vlasti njihove zemlje, gde se protiv njih vodi sudski postupak. CIA je tako sarađivala sa Sirijom, Libijom, Egiptom, Marokom i mnogim drugim zemljama u kojima je mučenje deo svakodnevne prakse.

U SLUČAJU Abu Omara, italijanska pravda je mogla dobro da opiše kako ta saradnja funkcioniše: dan posle otmice i predaje Omara Egipćanima, šef CIA iz Milana odlazi u Cirih odakle leti za Kairo. Tamo će ostati dve nedelje da bi sugerisao pri ispitivanju i ohrabrio dželate. Mnoge druge otete osobe šalju se u "Gvantanamo bej", vojnu bazu za koju su 1903. SAD dobile neograničenu koncesiju od kubanskog predsednika Tomasa Estrade Palme, koji je tad bio njihov čovek. Tu je specijalno izgrađen veliki zatvor. Zašto na Kubi, a ne u SAD, gde sigurno ne nedostaje prostora? Administracija želi da bude van dometa nekog saveznog sudije koji bi sigurno imao šta da prigovori legalnosti takvog zatvoreništva i tretmanu zatvorenika.

Nekadašnji službenik CIA Mihael Šojer (Michael Scheuer), jedan od tvoraca sistema extraordinary renditions, koji je već osmišljen pod Klintonovim predsedništvom, izjavio je u razgovoru za nemački časopis "Di cajt" (12. maja 2006): "CIA ima pravo da prekrši sve zakone osim američkog". Isti taj gospodin, marta 2005, u intervjuu za "Sandej herald" tvrdi kako je i te kako upućen u to da su osobe koje se vrate u zemlje poput Egipta podvrgnute mučenju. On cinično dodaje: "To je veoma zgodno. To znači pronaći nekog drugog da obavi vaš prljavi posao".

U ISTOM poretku ideja, već 2002. "Vašington post" je citirao jednog funkcionera CIA koji je izrazio isti koncept na još siroviji način: "Mi im ne razbijamo glave, nego ih šaljemo u zemlje u kojima mogu da im razbiju glave." I dodaje: "Ako ne prekršite nečija prava, to znači da sigurno ne radite svoj posao kako treba." Mučenje ne samo da se primenjuje, nego je i institucionalizovano. Agenti CIA dobijaju priručnik za tehniku poboljšanog ispitivanja, kao i pomoćni lekari i psiholozi. Ti profesionalci su napustili svaku moralnu skrupulu i sve etičke principe nauke kojima su obećali da će služiti, opredelivši se za astronomske ugovore koje su im ponudile različite obaveštajne agencije.

Mračna stranica za američke psihologe, jer je upravo Američko psihološko društvo (APA) ponudilo svoju saradnju u sastavljanju tih tehnika ispitivanja, što je eufemizam za pravo ime: mučenje. Waterboarding, simulirano davljenje, zakidanje sna, zaglušujuća buka, smenjivanje toplog i hladnog, samo su neki od instrumenata koji se koriste u "Gvantanamu" i u drugim tajnim zatvorima. Otkrivamo detalje tih programa CIA; poznate pod akronimima HVT (High Value Targets) i HVD (High Value Detainees) o kojima prvi put iznosimo detalje u svom izveštaju Savetu Evrope.

OD ČITANjA priručnika za tehnike ispitivanja ledi se krv u žilama. Sve je minuciozno opisano, psiholozi i pravnici bili su veoma pedantni. Detaljni opis mora da dovede uslužnog mučitelja u mentalno stanje onoga ko vrši dužnost zarad dobra svoje domovine, a ne da se oseti kao vulgarni dželat.

Propisi su precizni i detaljno opisuju neke tehnike ispitivanja: na primer, kako treba šamarati zatvorenika ("udarati raširenim prstima u predelu između vrha brade i donjeg dela ušne školjke), kako mu treba utapati glavu u kadu ("dvanaest sekundi i ne više od dva sata dnevno u toku uzastopnih mesec dana"), kako ga prskati hladnom vodom ("do dvadeset minuta, i to najpre vodom čija je temperatura pet stepeni, a potom četrdeset minuta vodom čija je temperatura deset stepeni"), kako mu uskraćivati san ("držati ga budnim do 180 sati, sa čim se može nastaviti posle osmočasovne pauze"), i tako dalje. Zatvorenicima se ne čupaju nokti, ovo je mnogo suptilnije, ali je isto tako svirepo. Dobro ste čuli, reč je o propisima koje je usvojila administracija jedne velike demokratije zapadnog sveta na početku XXI veka.