Tajni zatvori zaokupljaju planetu

JEDNO je sigurno: Međunarodni Crveni krst je neophodan i mora da bude nezaobilazan akter svetskog poretka. On mora po svaku cenu da zadrži svoju nezavisnost, obezbedi svoju pouzdanost i pronađe onaj snažni poštovani glas kakav je imao pod izuzetnim predsednikom Kornelijom Somarugom. Čudim se izvesnim partnerstvima koje je Crveni krst sklopio sa multinacionalnim kompanijama. Da li smo zaista svesni rizika koje takav potez donosi za samu instituciju, ali i za delegate na terenu?

Ko misli da su u tim kompanijama ljudska prava na prvom mestu, mora da boluje od anđeoske kratkovidosti. Dovoljno je setiti se veoma neugodne afere "Lafaž"-"Holcim" koja, kako bi odbranila svoje ekonomske ustanove, nije oklevala da finansira organizaciju Islamska država. Kako tvrditi da Kubanci veruju Crvenom krstu ako njegov strateški partner, Credit Suisse, odbija da izvrši isplate unutar Švajcarske ako se u navedenim svrhama uplate nalazi reč "Kuba"; ne iz legalnih razloga, već samo da bi se dodvorio SAD? Crveni krst je potrebniji nego ikad.

VRATIMO se na početak naše misije. Jedine konkretne informacije kojima raspolažemo tiču se aviona koje je CIA unajmila kako bi prebacila osumnjičene, otete u raznim zemljama, ka Gvantanamu ili drugim zatvorima. Prvi deo posla sastoji se u identifikovanju tih aviona i rekonstrukciji njihovih kretanja. Kako tome prići? Jedan avion je već poznat zahvaljujući istrazi slučaja Abu Omar.

Zahtevam da me primi Evropska komisija kako bih dobio pristup podacima agencije Eurocontrol iz Brisela, koja registruje i autorizuje sve letove na evropskom kontinentu. Srećem Franka Fratinija, potpredsednika Evropske komisije, koji je zadužen za pravdu. On izjavljuje da je postojanje tajnih zatvora potpuno neprihvatljivo i da Evropska unija neće oklevati da preduzme sankcije ako se ispostavi da se neki zatvori nalaze u zemljama članicama. Odmah mi je jasno da mimo lepih reči (u tom domenu Fratini je veoma nadaren) nema spremnosti da se pređe na konkretna dela. Dogovorili smo se da će na kraju našeg susreta doći do konferencije za štampu. Obaveštavam ga, možda ne na dovoljno diplomatski način u skladu sa pristojnošću koju nalaže mesto, da bi mi bilo veoma žao da javnom mnjenju saopštim da Evropska komisija odbija da mi pruži uvid u podatke agencije Eurocontrol i da tako sprečava potragu za istinom kakvu nalaže Savet Evrope. To je gotovo zvučalo kao ucena, ali zarad dobrih ciljeva, i upalilo je: "Potpredsednik Fratini je u ime Evropske komisije ponovo potvrdio svoju podršku gospodinu Martiju."

OBILAZIM Eurocontrol: ogromni ekran pokazuje protok vazdušnog saobraćaja na našem kontinentu: impresivno! Dobijamo tražene podatke i pred nama je ogroman analitički rad. Ipak, ima jedna caka: Eurocontrol registruje samo letove koji su najavljeni dvadeset četiri sata pre poletanja, a to ne moraju da poštuju svi letovi. Konstatovaćemo izvesne anomalije u vezi sa avionima na koje smo se naoštrili. Treba da dobijemo informacije od aerodromskih vlasti, za šta najverovatnije neće biti izgleda, barem ako se prati zvanična procedura, pošto osumnjičene zemlje uopšte ne žele da pruže saradnju. Ali nailazimo na zanimljive tragove.

Pritisak je ogroman. Moj broj mobilnog telefona objavljen je u velikom broju međunarodnih medija i svi me neprekidno zivkaju. Sa nekim novinarima, da budem iskren, sa veoma malim brojem, uspostavljamo dobre odnose, dobijamo nekoliko korisnih signala, na primer u vezi sa političkom konstelacijom i donosiocima odluka u zemljama koje nas naročito zanimaju. Prema drugima se odnosimo nepoverljivo: imam utisak da su u vezi sa obaveštajnim službama. Sumnjamo da nas sve vreme izbliza posmatraju.

U INTERVJUU za Sonntagsblick, jedan nemački ekspert tvrdi da je apsolutno sigurno da će američke službe uložiti sve samo da dođu do izvora Dika Martija i da se njegovi telefoni sasvim sigurno prisluškuju. On takođe tvrdi da će učiniti sve što je potrebno da diskredituju izvestioca Saveta Evrope. Ne pravimo dramu, ali preduzimamo nekoliko mera predostrožnosti. Na telefonu često govorimo potpune neistine, da planiramo, na primer, sutradan da letimo za Poljsku. Nikad na telefonu ne zaboravljamo da učtivo pozdravimo one koji nas možda slušaju i da im izrazimo saučešće zbog bednog posla kojim moraju da se bave. Da bismo komunicirali, koristimo informatičku caku koju je, kao što će se to otkriti nekoliko godina kasnije, koristio i general Dejvid Petreus (David Paetreus) kada je komunicirao sa svojom ljubavnicom, da bi sakrio svoju vanbračnu vezu.

Smejali smo se kad smo to saznali: nismo ni imali pojma da smo primenjivali sistem kojem je pribegavao američki general koji će uostalom postati direktor CIA. Funkciju će morati da napusti čim je njegova veza razotkrivena. Pritisak dolazi i iz Saveta Evrope: neke moje kolege upućuju mi podrugljive poglede, neki su me prozvali Don Kihot. Niko od njih ne veruje da ćemo zaista nešto i otkriti. U martu, Das Magazin izlazi sa mojom fotografijom na naslovnoj strani i ne baš ohrabrujućom legendom: Allegegen Marty ("Svi protiv Martija")!

KAO što sam istakao u jednoj informativnoj noti u januaru 2006, postojanje Gvantanama i extraordinary renditions (bespravno prebacivanje zatvorenika iz jedne zemlje), bilo je već neko vreme javno poznato i nije izazvalo nikakve debate niti je naročito interesovalo medije. Tek posle objavljivanja članka u Washington Post i izveštaja agencije Human Rights Watch, kao i sa istragom koju je pokrenuo Savet Evrope, slučaj tajnih zatvora počinje da zaokuplja čitavu planetu. Ipak, pre tih objava, Parlamentarna skupština je već utvrdila izveštaj povodom toga koliko je zakonito da SAD zatvaraju ljude u Gvantanamo Beju. U izveštaju se ukazivalo na nezakonitost extraordinary renditions i državama članicama se preporučivalo da "vode računa da njihove teritorije i instalacije ne budu iskorišćene da bi se upražnjavalo tajno zatvaranje ili restitucija, bilo kakva praksa koja bi prekršila međunarodne principe ljudskog prava". Le Monde Diplomatique je nekoliko meseci pre otkrića Washington Post objavio članak sa znakovitim naslovom "SAD smišljaju delokalizaciju mučenja", a Corriere della Sera je iznosio veoma detaljne informacije o slučaju Abu Omar. Zašto ovi članci nisu digli medijsku prašinu i izazvali međunarodni bes koji se aktivirao tek nekoliko meseci kasnije?