Evropa prihvata diktat Amerike

AGRESIJA NATO 1999. godine protiv Srbije (SRJ) bio je prostorno i vremenski ograničen rat sa globalnim ciljevima i globalnim posledicama. Pokrenuo ga je i vodio NATO kao globalna vojna organizacija, najmoćnijih i najbogatijih zemalja Zapada. Rat je vođen u okviru, globalne doktrine ekspanzije NATO-a na Istok, ka granicama Rusije, Kaspijskom basenu, Centralnoj Aziji i Bliskom istoku. "Rat protiv Jugoslavije je vođen, da bi se ispravila greška Dvajta Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, zbog čega se tamo, iz strateških razloga, naknadno moraju stacionirati američki vojnici" - zabeležio je poznati nemački političar Vili Vimer stav SAD, izložen na konferenciji NATO u aprilu 2000. u Bratislavi (Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000).

Za sprovođenje strategije vojne ekspanzije SAD, kao ključnoj sili Alijanse, bio je potreban presedan oružane intervencije bez saglasnosti Saveta bezbednosti, kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS, Pariske povelje i međunarodnog prava uopšte. "Razume se da se radi o presedanu koji će se koristiti uvek kada zatreba" - saopštili su predstavnici SAD na istoj Konferenciji u Bratislavi.

To što je Evropa, uključujući sve članice EU toga vremena, prihvatila diktat SAD da učestvuje u nezakonitom, nepravednom ratu na sopstvenom tlu, i to u savezu sa jednom terorističkom, separatističkom i kriminalnom organizacijom kakva je OVK, predstavlja ključ za razumevanje velikih propuštenih šansi i grešaka Evrope u periodu koji traje već 20 godina.

UČEŠĆE Evrope u tom ratu protiv Evrope doprinelo je eroziji njenog identiteta, morala i samopouzdanja. Ništa manje, to je i ključ za razumevanje sadašnjih problema i podela, od "bregzita", migrantskih kvota i sankcija prema Rusiji, do nesaglasnosti o koridorima za snabdevanje gasom, trgovinskog rata sa SAD, izdataka za naoružavanje, širenja terorizma, separatizma, vehabizma, oživljavanja neofašizma i mnogo drugog.

Naviknuta od 1999. da bespogovorno sledi SAD i njihove geostrateške interese, Evropa se danas teško vraća sebi, svom identitetu i svojim izvornim interesima, a još teže dolazi do usaglašene vizije svog razvoja i uloge u globalnim odnosima u budućnosti. Na konferencijama u Minhenu, Davosu, Parizu, Briselu, Berlinu, Sofiji, lideri EU verbalno se izjašnjavaju za okretanje sebi, za brigu o demokratiji, pravno zasnovanim na međunarodnim odnosima i posvećenosti interesima naroda, u praksi i dalje jačaju populizam, partikularizam i separatizam, a upravljačka elita je sve udaljenija od naroda i života.

NA KOSOVU i Metohiji EU ne samo da ostaje verna projektu ilegalne nezavisnost, čiji je nosilac SAD, već ga i dalje, najvećim delom, finansijski pokriva ne vodeći računa o tome da ilegalno, nepravedno, nametnuto rešenje na štetu Srbije teško može biti održivo i u funkciji trajnog mira i stabilnosti.

Što je silom i kršenjem osnovnih principa započeto teško je popraviti, gotovo, nemoguće pretvoriti u uspeh.

Agresija NATO 1999. od samog početka nije se odvijala prema očekivanjima planera iz Vašingtona, Londona i Brisela. Odbrana Srbije (SRJ) pokazala se daleko snažnija i žilavija nego što su bila njihova predviđanja. Paralelno, unutar Alijanse došlo je do razmimoilaženja jer američki generali nisu mnogo držali do mišljenja svojih kolega iz armija evropskih saveznika o upravljanju operacijama, izboru ciljeva i drugim pitanjima.

NA MEDIJSKOM planu Zapad je doživljavao promašaje zbog laži i izmišljotina poput "Plana potkovice" i drugih. U tim uslovima, NATO i vladama zemalja članica, postajalo je sve teže da održe podršku javnosti. Protesti su se množili ne samo u prijateljskim zemljama, posebno u Rusiji i Kini, već i širom zapadne hemisfere. Jugoslavija je preko Ujedinjenih nacija zahtevala akciju Saveta bezbednosti da osudi kršenje Povelje UN i naloži prekid agresije. I u drugim međunarodnim centrima, kao što su Ženeva (UN), Beč (OEBS), Pariz (Unesko), Hag (Sud pravde), Najrobi (UNEP), vodila je odgovarajuće akcije sa ciljem da se agresija i agresori osude, da se zaustave razaranja, stradanja ljudi, trovanje i uništavanje prirode.

Naša diplomatija je širom sveta insistirala na osudama nezakonitog napada ističući posebno opasnost od presedana koji bi doveo u pitanje čitav sistem bezbednosti decenijama strpljivo građen na tekovinama Drugog svetskog rata. Sve to nije imalo direktnog uticaja na odlučivanje u međunarodnim forumima, ali je i te kako bilo značajno za razobličavanje laži i za širenje nezadovoljstva i otpora u međunarodnoj javnosti, posebno, vodećih članica NATO. Ni političari ni komandanti NATO nisu mogli sve to da ignorišu. Političare su pored raznih afera, pratile i optužbe da su pokrenuli rat bez odobrenja parlamenata, kršenjem nacionalnih ustava pa i samog osnivačkog akta NATO iz 1949. godine.

U TIM uslovima, od i preko Rusije, takoreći od samog početka agresije, stizale su inicijative za iznalaženje načina za okončanje rata. Okretanje aviona premijera Jevgenija Primakova nad Atlantikom 24. marta 1999, njegovo odustajanje od dogovorene posete Vašingtonu i zakazanih razgovora s potpredsednikom Alom Gorom, kada je saznao da počinje agresija na Srbiju (SRJ), iznenadilo je i naljutilo administraciju Bila Klintona, koja je bila naviknuta na visoki nivo kooperativnosti Moskve. To će biti razlog što će Al Gor i Klinton nešto kasnije tražiti od Jeljcina da za svog ličnog izaslanika i posrednika u pregovorima sa Slobodanom Miloševićem imenuje Viktora Černomirdina, nikako Primakova, iako bi to bio dobar i logičan potez.

Naime, Milošević i Primakov su se veoma dobro poznavali, jedan drugog su poštovali, a niz godina su direktno vodili razgovore, kako o pitanjima bilateralnih odnosa, tako i o rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Osim toga, prvih nekoliko sedmica agresije NATO, Primakov je u ime Rusije održavao stalne kontakte sa premijerima Nemačke (Gerhardom Šrederom), Francuske (Lionelom Žispenom), Britanije (Tonijem Blerom), Italije (Masimom d'Alemom), kao i sa predstavnicima administracije SAD. Primakov je, dakle, bio najpotpunije obavešten ruski državnik o svemu što je značajno u vezi s pitanjem Kosova i Metohije. Nije pomoglo. Amerikanci nisu želeli Primakova nego Černomirdina, a Jeljcin je držao do mišljenja Amerikanaca.