Srbija prva žrtva novog poretka

POSLE više rundi pregovora, 2. juna 1999, u Beograd su doputovali Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, sa svojim višečlanim delegacijama. Oni su Slobodanu Miloševiću uručili tekst dokumenta o okončanju rata. Tekst od dve stranice na engleskom jeziku, umnožen je odmah, podeljen članovima naše delegacije i dat da se prevede na srpski jezik. Papir bez zaglavlja, datuma i potpisa biće kasnije poznat kao Beogradski dokument Milošević-Ahtisari-Černomirdin. Dok su se članovi delegacija okupljali, i s nogu razgovarali u salonu Belog dvora, pažljivo sam čitao tekst, podvlačio pojedine fraze i na marginama beležio primedbe.

Tokom razgovora u sali, koja je, inače, projektovana kao trpezarija, jugoslovenska strana je nastojala da se u tekst dokumenta unesu određene izmene u cilju većeg uvažavanja interesa Srbije i Jugoslavije, ali bez rezultata. Na pitanje koje sam uputio Černomirdinu zašto se tekst poziva na primenu glave 7. a ne glave 6. Povelje UN, kako je dogovoreno u prethodnim rundama pregovora, Černomirdin je ćutao, a Marti Ahtisari je, teatralno prebacujući ruku preko ramena Černomirdina, odgovorio: "Zato što smo se ja i moj brat Černomirdin tako dogovorili!"

NAREDNOG dana, 3. juna 1999, Narodna skupština Srbije je odobrila dogovor o uslovima prekida rata, a Ahtisari i Černomirdin su napustili Beograd. Bombardovanje je nastavljeno sve do 10. juna, kada je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244 sa dogovorom Milošević-Ahtisari-Černomirdin, kao aneksom.

Sutradan, 4. juna, na osnovu dokumenta Milošević-Ahtisari-Černomirdin, na jugoslovensko-makedonskoj granici uspostavljeni su kontakti, a potom otpočeli pregovori o postizanju Vojnotehničkog sporazuma. Pregovori su trajali do 9. juna 1999. Odvijali su se u uslovima neprekidnog bombardovanja zemlje i, po svedočenju članova naše delegacije, bili su izuzetno teški. Zbog oprečnih stavova, na momente su prekidani zbog potreba konsultacija jedne, ili druge strane.

U JEDNOM od takvih trenutaka naša delegacija je uručila suprotnoj strani papir sledeće sadržine:

1. Jugoslovenska strana izjavljuje da je, u skladu sa tačkom 2. i 10. dokumenta Ahtisari-Černomirdin spremna da započne sa povlačenjem snaga sa Kosova i Metohije u skladu sa Planom koji je usaglašen na sastanku vojnih predstavnika održanom 5. juna 1999. godine, između delegacija koje su predvodili generali Blagoje Kovačević i Majk Džekson. Početak povlačenja shodno dokumentu Ahtisari-Černomirdin podrazumeva suspenziju bombardovanja.

2. Sva ostala pitanja vezana za rešavanje krize su, shodno planu M. Ahtisari-V. Černomirdin, u nadležnosti Saveta bezbednosti UN.

I OVAJ detalj ilustruje ne samo tok pregovora i odnos poštovanja između pregovaračkih strana, već i čvrst i jasan polazni stav jugoslovensko-srpske strane da, osim tehničkih stvari, sva ostala pitanja vezana za političko rešavanje krize, u skladu sa dokumentom Ahtisari-Černomirdin, moraju biti u isključivoj nadležnosti Saveta bezbednosti UN, te da ne mogu biti predmet pregovora sa predstavnicima NATO, odnosno, Kfora.

Takav principijelan stav i potreba njegovog doslednog afirmisanja ni do danas nisu izgubili svoj značaj. Naprotiv. Taj princip ispregovaran, usaglašen i odbranjen u vreme trajanja oružane agresije ne može se napuštati ili gurati pod tepih u vreme mira i "dilova", ma koliki bili tekući pritisci i zamke.

VOJNOTEHNIČKI sporazum, poznat kao Kumanovski sporazum, u ime jugoslovensko-srpske strane potpisali su general-pukovnik VJ Svetozar Marjanović i general-potpukovnik policije Srbije Obrad Stevanović, a u ime Kfora britanski general-potpukovnik Majk Džekson.

Tokom pregovora o tom sporazumu Slobodan Milošević je imao i duži telefonski razgovor sa Ahtisarijem. Sticajem okolnosti, tada sam se zatekao kod Miloševića i sećam se da je tokom razgovora insistirao da Vojnotehnički sporazum ni u čemu ne može biti nepovoljniji od onoga što je zapisano u dokumentu od 3. juna, kao i da Kfor, s mandatom UN, mora biti garant jednake bezbednosti svih građana na Kosovu i Metohiji.

Šta reći danas, 20 godina posle?

OVAJ, Vojnotehnički sporazum, jedno je od upečatljivih svedočanstava o vremenu dominacije politike sile u globalnim odnosima koja ni Srbiji, ni Evropi, ni svetu nije donela ništa dobro. Srbija je bila prva žrtva strategije dominacije i intervencionizma koji posle 1999. i 2000. poprima globalni karakter. U međuvremenu, narodi mnogih zemalja su na svojoj koži iskusili pravo značenje "humanitarnih" intervencija, "prava na zaštitu", oružanih pohoda protiv "oružja za masovno uništavanje", "demokratizacije" putem "obojenih revolucija".

Era piramidalnog, hijerarhijski zasnovanog svetskog poretka, imala je svoj zenit i postepeno se, poput sleganja tla posle vulkanske erupcije, bliži kraju. U toku su najdublje i najsveobuhvatnije promene svetskog poretka od okončanja Drugog svetskog rata. Izgradnja novog, multipolarnog svetskog poretka zasnovanog na principima ravnopravnostn, uzajamnosti interesa i veće uloge međunarodnog prava, nezadrživo krči put otvarajući prostor za demokratizaciju međunarodnih odnosa. Otpori zapadnih centara moći i nastojanja da se, po svaku cenu, očuvaju privilegije i stari prevaziđeni odnosi, predstavljaju izvor velikih opasnosti po mir i stabilnost u svetu.

PRIZNAVANjE novog rasporeda moći na svetskoj pozornici, razumevanje novih realnosti i prihvatanje partnerstva kao osnove odnosa, kako među najmoćnijim silama, tako i između velikih i malih, jedini je put mira, spasa i napretka civilizacije.

Vojnotehnički sporazum je integralni deo mirovnog paketa čiji su osnovni delovi dokument Milošević-Ahtisari-Černomirdin, od 3. juna i Rezolucija SB UN 1244, od 10. juna 1999. Ta tri dokumenta suštinski i formalno čine celinu i nijedan se ne može ocenjivatn izolovano od drugih. Pored Ustava, za Srbiju su to jedini pouzdani i postojani parametri za orijentaciju u procesu pregovaranja o statusu Kosova i Metohije i izbegavanja zamki u uslovima velikih izazova, dubokih promena i pometnjn. Oni, možda, nisu dovoljni, ali od njih boljih oslonaca u naporima za postizanje pravednog i održivog rešenja nema. Udaljavanje od te principijelne, kristalno jasne pravne platforme, značilo bi izlaženje Srbije na brisani i neomeđeni prostor i prepuštanje moćnicima jednog dela sveta koji ne priznaju nikoga i nikakva pravila, osim sile i svojih ogoljenih sebičnih interesa. To bi bilo ravno hazarderstvu. Mudrost i hrabrost su sinonimi za odbranu, ne za isporuku prava i interesa stečenih borbom i velikim žrtvama prethodnih generacija.

NACIONALNI INTERESI

DRŽAVNI i nacionalni razlozi isključuju svaku jednostranost, uprošćavanje, potcenjivanje identiteta, nacionalne istorije duhovnosti, a pogotovo - trgovinu vekovnim nasleđem. Veličanje donacija, investicija i dobročinstava onih zemalja i lidera čija je politika devedesetih godina nanela ogromnu štetu srpskom narodu - njegovim cepanjem, satanizacijom, sankcijama, bombama, radio aktivnim oružjima, na kraju, i bestijalnim ekonomskim razaranjima - nije u skladu sa brigom za očuvanje nacionalnog identiteta, dostojanstva i bolje budućnosti nacije.

SUTRA: KOMPROMIS za Kosovo je moguć