Matematika Larija Kinga

U toku agresije NATO snaga na SR Jugoslaviju, intervjui za svetske televizijske mreže uglavnom su bili u večernjim časovima. Ponekad i po dva ili tri iste večeri. Iz današnjih uslova i sa ove vremenske distance, te scene izgledaju gotovo nestvarno. Dok govorim o agresiji, odnosno, o odbrani, dok odgovaram na pitanja novinara sa terase pasarele ispred RTS, u daljini, iznad krovova zgrada, pojavi se odblesak, a za njim potmuli zvuk eksplozije bombe ili rakete. Odblesci i zvuci se razlikuju u jačini, kao da skala počinje od eksplozija u Subotici, preko Novog Sada do Batajnice, i Beograda. To zovu "Milosrdni anđeo", ili "rat za Kosovo"! Ko bi pritom mogao da bude hladan i pribran? Ipak, imao sam u vidu da se obraćam javnosti zemalja agresora koja je nedovoljno ili namerno pogrešno informisana.

Pitanja pojedinih novinara bila su tendenciozna, iz njih se vidi težnja da i razgovor sa jednim ministrom zemlje žrtve nezakonitog napada iskoriste kako bi javnost držali u zabludi o "pravednim" ciljevima njihovih vlada i krivici Srbije, Jugoslavije i njihovih rukovodstava. Bilo je mnogo pitanja zamki, tendencioznih, sa gotovim odgovorima. Nastojao sam ne samo da sve to izbegnem, već, ako mogu, i da iskoristim za slanje jasnih poruka iz zemlje, koja se brani od agresije pod lažnim izgovorima. Trudio sam se da u centru pažnje držim nezakonitost, neosnovanost agresije i zločine NATO-a, da ne idem naruku stvaraocima obmana, konfuzije i dezinformacija, da odbijem nastojanja za skretanje pažnje na pitanja koja olakšavaju položaj agresora.

Tokom agresije NATO Si-En-Enu sam dao još najmanje dva intervjua u direktnom uključivanju. I tada, kao i danas, bilo mi je poznato da je to verovatno najmoćniji medijski partner NATO i da je teško očekivati da će objektivno, nepristrasno izveštavati o agresiji. Ipak, nijednom se nisam kolebao da li treba da prihvatim njihove pozive za intervjue. Bio sam uveren da će bar jedan deo američkog i svetskog auditorijuma razumeti i dobronamerno primiti ono što bih, kao predstavnik zemlje, žrtve agresije, iznosio.

Snimke, odnosno, transkripte ta dva intervjua, nažalost, nisam sačuvao, niti sam uspeo da ih nađem na internetu. Znajući kako je naša diplomatija funkcionisala profesionalno i precizno, siguran sam da se i snimci i tekstovi nalaze negde u arhivama Ministarstva inostranih poslova, naših diplomatsko-konzularnih predstavništava u SAD ili u Tanjugu. Svi sadržajniji intervjui i izjave vladinih i državnih predstavnika, po pravilu, odmah po objavljivanju, prevođeni su sa stranih jezika, a transkripti uključivani u dnevne biltene koje je Tanjug pripremao u saradnji sa SMIP, što je zatim prosleđeno svim DKP širom sveta. I to je bio deo produkcije preko koje je diplomatska mreža svakodnevno snabdevana važnim činjenicama i ocenama potrebnim za efikasno i usklađeno funkcionisanje celokupne diplomatije.

Jedan od intervjua Si-En-Enu "uživo" početkom maja 1999, koji nije obuhvaćen ovom zbirkom, vodio je slavni Lari King. Razgovor je mogao trajati 10-15 minuta. Iako mi je sećanje konkretnih pitanja i odgovora dosta izbledelo, ostao mi je utisak da se Lari dosta mučio da ostvari svoj plan, odnosno, isprovocira odgovore koji bi mu odgovarali ili da me sabije u ćošak ili defanzivu. Na samom kraju izvadio je svog keca iz rukava: "Gospodine ministre, nije mi jasno kako vi, recimo 10 ili 12 miliona, ne znam tačno koliko vas ima, mislite da možete da pobedite nas 500 miliona" Priznajem, da sam bio zatečen takvim, do srži, sirovim pitanjem. Da li je Lari to pitanje čuvao za kraj ili mu je logički i spontano isplivalo kao reakcija na sve što sam pre toga rekao, da li je želeo da me "tušira" i obezbedi aplauz nevidljivog milionskog auditorijuma? Ni danas na to nemam odgovor.

Bio sam svestan da program Larija Kinga redovno prate desetine miliona ljudi u SAD i svim delovima sveta, uključujući Srbiju i Crnu Goru, prostor bivše Jugoslavije (SFRJ), srpskog rasejanja, i to iz društvenih slojeva koji su iznad prosečnog političkog obrazovanja. Prema sećanju, odgovorio sam:

"Lari - počeo sam u ležernom američkom stilu iako mi nije bilo ni do kakvog stila, još manje do ležernosti - ovaj rat nije naš, već vaš izbor, vi ste nas napali u našoj zemlji, a ne mi vas, ili vašu zemlju. Ne ratujemo mi da vas pobedimo, ratujemo samo da sebe odbranimo. A što se odnosa brojki i matematike tiče to, kao što znate, nije uvek odlučujuće za ishod ratova. Ima ovde i nekih drugih faktora koji su možda vama teže shvatljivi, ali koji su važniji. I neke druge imperije bile su matematički daleko moćnije od nas. Vama su svakako poznate sudbine Otomanske, Austrougarske, hitlerovske i drugih imperija koje su matematički, takođe, bile daleko iznad nas, koje su u zanosu moći palile i razarale, a onda su, i uz našu skromnu pomoć, ubrzano odlazile u istoriju."

U septembru iste godine otputovao sam u Njujork radi razgovora sa zvaničnicima drugih zemalja i UN tokom Generalne skupštine UN. Kao i moji prethodnici Vladislav Jovanović i Milan Milutinović, odseo sam u hotelu "Plaza", na obodu Central parka. Da bih racionalizovao vreme, obično sam doručkovao u sobi, a onda bih odlazio u Palatu UN gde sam svakodnevno, kao na traci, imao serije razgovora sa kolegama ministrima inostranih poslova drugih zemalja. U popodnevnim i večernjim satima prisustvovao sam prijemima šefova delegacija raznih zemalja i tek potom se ponovo vraćao u hotel.

Drugi intervju Si-En-Enu čijeg transkripta, takođe, nema u ovom izdanju, morao je biti u ranoj fazi agresije, najverovatnije početkom aprila 1999. Po formatu trebalo je da u vremenu od pola sata ili četrdesetak minuta odgovaram na pitanja stranih dopisnika koji bi se nalazili u studiju Si-En-Ena u Atlanti i direktno mi postavljali pitanja. Prihvatio sam uz molbu da mi voditelj dopusti da prvih pet minuta nakon što me voditelj predstavi auditorijumu i gledaocima mogu da iznesem moje lične ocene o napadu NATO i objasnim poziciju SR Jugoslavije kao žrtve agresije. Si-En-En je to prihvatio.

DORUČAK SA SRBIMA

JEDNOG jutra iz službe bezbednosti mi javljaju da je u restoranu hotela srpska porodica iz San Franciska, koja pita da li bih prihvatio da doručkujem s njima. Prihvatio sam. Bio je to bračni par inženjera koji duže vreme žive i rade u San Francisku i njihove dve ćerke, studentkinje. Objasnili su da su u maju pratili moj intervju sa Larijem Kingom i da se tada rodila želja da me lično upoznaju. Treba li da kažem da mi je bilo prijatno?