Slični pogledi Tita i Klintona

PRVA od ukupno 11 tačaka u pismu Vilija Vimera Gerhardu Šrederu potvrđuje zahtev SAD da evropski saveznici u što kraćem roku priznaju nezavisnu državu Kosovo. Zahtev je postavljen samo 11 meseci nakon okončanja agresije NATO pod vođstvom SAD. Da li je takav zahtev formulisan neposredno pred samit u Bratislavi? Malo je verovatno. Bez većeg rizika može se pretpostaviti da je plan da se od Kosova napravi nezavisna država postojao ranije, da je najverovatnije sama agresija i započeta sa takvim ciljem. Teorija zavere? Pretpostavku o ranijem planu na svoj način potkrepljuje američka taktika na takozvanim pregovorima u Rambujeu koji su organizovani u stilu "alibi diplomatije", sa predvidivim neuspehom, da bi se obezbedilo opravdanje za oružani napad.

Vimera nikada nisam pitao na kom mestu u dnevnom redu samita u Bratislavi je figurirao zahtev američkih predstavnika, ali to i nije toliko bitno. Za suštinu je mnogo bitnije da je pitanje priznavanja Kosova kao nove države bilo uvršćeno u raspravu o globalnim ciljevima NATO, o realizaciji "nove strategije" utvrđene na samitu NATO aprila 1999. godine u Vašingtonu povodom obeležavanja jubilarne 50-godišnjice osnivačkog akta.

PRIORITETNI, strateški tretman teme priznavanja "nove države Kosovo" na samitu NATO aprila 2000. u Bratislavi je pokazatelj kakav se odnos SAD prema ovom pitanju može očekivati i ubuduće...

Znalo se odranije da SAD nisu priznavale SRJ. U Beogradu su, umesto ambasade, imale "predstavništvo SAD" na čijem čelu nije bio ambasador, niti otpravnik poslova, već "šef predstavništva SAD". Praktično, od 27. aprila 1992. godine, bilo je jasno da SAD ne žele Srbiju ni u smanjenoj Jugoslaviji, niti u zajednici sa bilo kojom drugom bivšom jugoslovenskom republikom, pogotovu ne sa Crnom Gorom, koja ima izlaz na Mediteran i čije se stanovništvo najvećim delom, oseća srpskim, bratskim sa Srbima u Srbiji.

SADA je jasno da su predstavnici SAD na Konferenciji u Bratislavi, o kojoj Vili Vimer izveštava kancelara Gerharda Šredera, samo izrekli ranije donetu presudu - da se, posle razbijanja SFRJ, i SRJ, kao zajednica Srbije i Crne Gore, mora takođe razbiti. Tu presudu će uverljivo i disciplinovano izvršiti Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO-a, potonji komesar EU za spoljnu politiku i bezbednost, 14. marta 2002. godine, potpisavši tada zajedno sa Vojislavom Koštunicom i Milom Đukanovićem "Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore".

Ovo "preuređenje odnosa" će, u više faza, omogućiti kasniji "demokratski referendum" sa isplaniranim rezultatom i konačno - izlazak Crne Gore iz "Državne zajednice" sa Srbijom. SAD i njihovi vrli evropski saveznici mogli su da odahnu jer je Havijer Solana otklonio ključnn deo opasnosti od "velikosrpskog hegemonizma". Ko bi rekao da su Josip Broz Tito, u vizuri Zapada, komunistički vođa i Bil Klinton, u toj istoj vizuri, predvodnik demokratizacije na planeti, imali identične poglede na "velikosrpsku opasnost!"

KAKVE je to planove NATO imao 2000. godine za čije sprovođenje je evropski pravni poredak, po oceni američkih predstavnika, predstavljao smetnju? Odgovor je utoliko važniji, ali i teži kad se tvrdi (ponegde, čak, i veruje) da je NATO, ne samo vojna već i politička, organizacija "demokratskih" standarda i vrednosti, apriori izvan svih "teorija zavera" ili podrivanja takvih tekovina kao što su, na primer, UN, međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet država. Tu i tamo čuje se poređenje - da su SAD najmoćnija sila sveta, ali da mudrost, ipak, stoluje u Evropi, kolevci evropske civilizacije.

Stav predstavnika SAD na konferenciji u Bratislavi da je američki pravni poredak pogodniji i za primenu u Evropi dovodi u pitanje pomenutu komparaciju, svodeći je na puku malicioznost uobraženih Evropljana. Ali, ostavimo da to procene sami Evropljani jer je očigledno da su mnoge američke izume i metode, upravo Evropljani, prihvatili kao svoje, da su, na primer, na svojoj teritoriji prihvatili "mini Gvantanama", da su odmakli u međusobnom prisluškivanju telefona i interneta, da američki vojnici u Evropi uživaju diplomatski status, da u evropskim medijima dominiraju NATO i američke vrednosti, da američke korporacije u Evropi odgovaraju po američkim zakonima...

POVODOM pregovora o uspostavljanju zajedničkog transatlantskog tržišta, sudeći po medijskim informacijama, američka strana insistira da se na poslovanje američkih korporacija (poslovnih subjekata) u Evropi primenjuju američki a ne zakoni EU. Na vojnom planu, na samitu NATO 2010. u Lisabonu, EU je američke ciljeve u Evropi prihvatila kao svoje - tzv. protivraketne baze, snage za brze intervencije, a na samitu 2015. u Velsu, još i - povećanje vojnih izdataka, "rotirajuće" NATO komande na istoku kontinenta kao odgovor na "agresiju Rusije" na Ukrajinu.

SR Jugoslavija i njeni predstavnici oduvek su isticali da problem Kosova i Metohije nije u "masovnom kršenju ljudskih prava" pripadnika albanske nacionalne manjine, već u teritorijalnim aspiracijama, secesionizmu i terorizmu čiji je osnovni cilj otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i stvaranje tzv. velike Albanije.

CILj SAD i njihovih vrlih evropskih saveznika bio je i ostao teritorijalno smanjivanje i opšte slabljenje Srbije kao države i srpskog naroda kao političkog faktora na Balkanu. Jasno je da je takav cilj odgovarao separatističko-terorističkom vođstvu kosovsko-metohijskih Albanaca. Još je jasnije da se SAD i NATO nisu mogli otvoreno i javno angažovati u prilog albanskog secesionizma i terorizma. Zato su, da bi pridobili svoju javnost, pokrenuli ogromnu propagandnu mašineriju sa tezom da je njihov cilj zaštita ljudskih prava i sprečavanje "humanitarne katastrofe" Iz pisma, izveštaja, Vimera Šrederu vidi se da je američki cilj bio da se ratom protiv SR Jugoslavije "ispravi jedna pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata", odnosno, da se na teritoriji Kosova i Metohije, odnosno Srbije, naknadno rasporede američke oružane snage. U čemu je general Ajzenhauer svojevremeno pogrešio? Sadašnjni stratezi SAD i NATO verovatno ocenjuju da je bilo daleko bolje da je Ajzenhauer doneo odluku da se saveznici iskrcaju na Balkanu, a ne u Italiji. Tako bi američke snage na duži rok kontrolisale Balkan kao strateški atraktivnu raskrsnicu i bile znatno bliže SSSR-u.