Dokaz o širenju NATO na Istok

SA Vilijem Vimerom prvi put sam se sreo i upoznao 1996. godine, na predlog jugoslovenske ambasade u Bonu. Ambasada je ocenila da se radi o konstruktivnom i uticajnom nemačkom političaru iz CDU, dobrom poznavaocu Jugoslavije i prilika na Balkanu i, što je bilo odlučujuće, o bliskom saradniku tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Kola. Formalno, Vimer je u to vreme bio poslanik Bundestaga, član njegovog spoljnopolitičkog komiteta i ujedno, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a.

To je vreme velikih napora jugoslovenske diplomatije da, posle Dejtona, ubrza normalizaciju odnosa i normalizuje bilateralnu saradnju sa zemljama najvažnijim partnerima. U godinama koje su usledile imali smo više prilika za formalne i neformalne razgovore i u Beogradu i u Bonu, pa čak i za druženja koja su obuhvatala posete Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Kragujevcu, Kruševcu, Jastrepcu, Kaleniću. Nekoliko puta prisustvovao sam Vimerovim razgovorima sa predsednikom Slobodanom Miloševićem. Vimer i Milošević su jedan drugog poštovali. Što se Vimerovog odnosa tiče, on se može razaznati i iz delova knjige "Povratak Hazardera" posvećene razgovorima sa Miloševićem. Knjiga je izdata 2014. u Nemačkoj, povodom 100-godišnjice početka Prvog svetskog rata.

KAO dobri poznanici, sretali smo se i posle prevrata u Beogradu oktobra 2000. kada je Vimer posećivao Beograd radi razgovora sa liderima DOS-a predsednikom Vojislavom Koštunicom i premijerom Zoranom Đinđićem. Jednom takvom prilikom, tokom ručka u restoranu "Madera" uručio mi je kopiju svog pisma Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000. Predajući mi pismo lakonski, nenametljivo, kako inače razgovara, propratio je taj gest rekavši da će me sadržina verovatno interesovati. Tek kada sam narednog dana obezbedio prevod pisma sa nemačkog na srpski jezik shvatio sam o kakvom se dokumentu radi.

U svojoj diplomatskoj karijeri nisam imao prilike da pročitam kraći i sadržajniji tekst. Čitava strategija SAD, u to vreme jedine supersile na svetu, ne samo prema Srbiji, odnosno, SRJ, niti prema Balkanu, već prema celoj Evroaziji, a delom i američka globalna strategija, stala je na stranicu i po teksta.

VREME je prolazilo, a nikako da dobijem priliku da pitam Vimera za saglasnost da objavim njegovo pismo. Nisam želeo da to činim ni telefonom, ni putem interneta jer su to delikatna pitanja, a elektronika koliko god privlačna i uvek pri ruci, uvek nosi rizike. Na stranu rizik od prisluškivanja, taj mi nije bio odlučujući. Više sam se tih načina komuniciranja klonio bojeći se nesporazuma, da ne pomisli kako postavljam neumesno pitanje, kako ne razumem delikatnost sadržine pisma i slično. Konačno, moje pitanje da li pismo mogu da objavim preneo sam usmeno, preko diplomate, zajedničkog prijatelja.

Vimerov odgovor je glasio - da mogu da objavim pismo, ukoliko ocenjujem da to može koristiti njegovim srpskim prijateljima. Pismo na nemačkom i na srpskom, uz komentar, bilo je spremno za objavljivanje krajem 2006. godine. Objavljeno je januara 2007. u publikaciji "Aktuelna pitanja spoljne politike", u izdanju Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, sa mojim komentarom. Paralelno sam tekst pisma i komentar poslao i redakciji NIN-a. I, zaista, NIN je, pored integralnog teksta pisma, objavio vrlo sadržajan komentar Nikole Živkovića.

ODJEK objavljivanja Vimerovog pisma u publikaciji Beogradskog foruma i u NIN-u, svakako je bio pozitivan. Za mnoge je to bilo pravo otkrovenje, dokaz, corpus delicti, da je agresija NATO-a 1999. godine deo NATO globalne strategije širenja na Istok, da NATO nije milosrdan kako pretenduje da izgleda već, naprotiv, gramziv, agresivan, bezobzirna osvajačka mašinerija, koja o demokratiji i ljudskim pravima brine koliko i za lanjski sneg.

Drugi su vrteli glavom jer im se sadržina činila neverovatnom, preteranom. Zamislite, tako ozbiljna, (nazovi)odbrambeno-politička, demokratska alijansa, pa neko govori, čak, i piše da ta anđeoska organizacija želi da uspostavi "prostornu situaciju kakva je postojala kada je Rimsko carstvo bilo na vrhuncu moći". Ajte, molim vas, kome vi to?! Nismo mi od juče da nasedamo pripadnicima "bivšeg režima" i, uopšte, retrogradnim pojedincima, u zemlji ili inostranstvu. Ili slične reakcije! A najveća reakcija je bila - ćutanje!

NIČIM ne dati povoda da se Vimerovo pismo širi. Shvatali su da je to ravno širenju istine o pravoj, agresivnoj prirodi NATO, istine da strategija NATO, posebno strategija ekspanzije na Istok, predstavlja opasnost po mir i bezbednost. To svakako ne sme činiti ni DOS, još manje mediji - premreženi NATO standardima i NATO izvođačima radova, iliti - urednicima! A nauka, stručnjaci, analitičari? Umreženi, preumljeni, preusmereni na projektne zadatke USAID, NATO i EU, "ohrabreni" da govore i pišu samo o onome što je na liniji "katarze", "promene svesti", "izgradnje novog sistema vrednosti" - što je in. Inače, kao u slučaju pisma Vilija Vimera, jednostavno, treba da ćute. O EU, NATO - ništa osim dobro!

To što ovaj dokument od istorijskog značaja, nije ni tada ni kasnije pobudio značajniju pažnju u javnosti nemačke i zapadne javnosti uopšte, može se razumeti i objasniti činjenicom da registruje ciljeve, metode i činjenice koji nisu prijatni za NATO, niti za lidere zemalja članica.

A MEDIJI kao mediji, i na demokratskom Zapadu uživaju punu slobodu da ne objavljuju ono što je neugodno za elitu, pogotovu, što je (eventualno) loše, za NATO, za vlade vodećih zemalja članica, vojnoindustrijski kompleks, parlamentarnu demokratiju i druge stubove liberalnog kapitalizma. Ali, zašto ovaj dokument nije šire publikovan i afirmisan u Srbiji (i Crnoj Gori) nije, bar na prvi pogled, jasno.

Dokument se, ipak, dobrim delom odnosi na Balkan, Kosovo (i Metohiju), na rat (agresiju NATO) 1999. protiv Jugoslavije. Treba se nadati da bar istoričari neće propustiti da ocene pravu vrednost ovog retkog dokumenta.