Vuk - i na moru i u vazduhu

MILAN Vukobratović je rođen 1903. - iste godine kada je poleteo i prvi avion. Od 1919. je kao radio-telegrafista služio u Ratnoj mornarici Kraljevine SHS, odakle je prešao u društvo za vazdušni saobraćaj - "Aeroput". Posle Drugog svetskog rata bio je među prvima koji su počeli da lete u "Jatu". Doživeo je duboku starst i umro nekoliko meseci pred 100. rođendan.

"Sedmog aprila, u ranu zoru, pozove nas komandir eskadrile, naš bivši generalni direktor iz 'Aeroputa', a sada major Tadija Sondermajer, i saopšti meni i Rođi (Rodoljubu Milanoviću) da se odmah spremimo na let za Atinu, tamo predamo hitnu pošiljku za Đeneralštab saveznika i bez čekanja, a nakon što je predamo kuriru, odmah da se vratimo u Divce...", zapisao je Milan Vukobratović Vuk, u svojim beleškama. Istog jutra, pilot Rodoljub Rođa Milovanović i radio-telegrafista Milan Vukobratović, "Aeroputevim" avionom "lokid elektra", koji je sada bio u funkciji vojnog kurirskog aviona, stigli su na atinski aerodrom "Eleazis", predali pošiljku i već oko 11 časova krenuli nazad. U blizini Soluna, presrela su ih tri nemačka lovca. U istom trenutku, oko njih su fijukali svetleći meci. Našli su se u baražu engleske protivavionske odbrane, koja je štitila vazdušni prostor iznad Grčke. I, odmah, pogodak u levi motor...

ZAHVALjUJUĆI umešnosti i snalažljivosti pilota, uspeli su da slete u jednu vrtaču. Avion je bio uništen, ali je posada preživela. Uz pomoć Engleza, koji su se u međuvremenu uverili da su oborili saveznički avion, sa koga je kiša oprala oznake, uspeli su da se vrate u Atinu. Rođa je odatle otišao u Severnu Afriku i priključio se RAF-u, a Milan se vratio u Beograd, gde je proveo ceo rat. Tokom rata, imao je ponudu da leti za nemačku kompaniju na liniji Beograd - Solun, što on sa gnušenjem odbija.

Milan Vukobratović je bio čovek sa neobičnom životnom biografijom i rednom karijerom. Rođen je 19. oktobra 1903. u Ploči kod Gračaca, u Lici. Nakon završetka Prvog svetskog rata dolazi u Beograd gde se zaposlio kao fizički radnik. Tu je prvi put video ratne lađe, i nakon poznanstva sa jednim oficirom sa njih, prijavio se u rečnu mornaricu. Kao mornar, u rečnoj mornarici tadašnje vojske, počeo je da plovi 1919. Nakon dve godine upisao je dvogodišnju školu za radio-telegrafsku struku u Šibeniku, koju je uspešno završio, dobio zvanje radio-telegrafiste II klase i podnarednički čin.

PO ZAVRŠENOM školovanju kao telegrafista je radio na brodovima Ratne mornarice, minolovcima i torpiljerkama, kopnenim i ostrvskim izvidničkim stanicama...

U potrazi za znanjem i novim izazovima, 1928. je završio višu stručnu školu iz koje je izašao sa činom vođe radio-telegrafske grane i diplomom radio-telegrafiste I klase. Nakon kursa za podmorničare, postao je član posade tada najsavremenijih podmornica: "Smeli" i "Osvetnik".

Prve podmornice, "Hrabri" i "Nebojša", u to doba najsavremenije podmornice "L klase", Jugoslovenska ratna kraljevska mornarica je kupila u Velikoj Britaniji 1926. godine. U jugoslovenske teritorijalne vode uplovile su 8. aprila 1928. Te godine su u Francuskoj kupljene još dve podmornice: "Smeli" i "Osvetnik", koje su porinute krajem 1928. Vukobratović je na podmornici "Osvetnik" završio svoju pomorsku karijeru, da bi odmah posle toga 1931. godine prešao u avijaciju.

U vazduhoplovstu je počeo kao radio-goniometrista na aerodromu - Borongaj - kod Zagreba, odakle se 1937. godine, nakon dobijanja licence za letenje, vratio u Beograd i počeo da radi kao radio-telegrafista u Društvu za vazdušni saobračaj "Aeroput".

NA SAMOM početku Drugog svetskog rata, avioni "Aeroputa" su uništeni a posade se raspršile na sve strane sveta. Mnogi od njih su završili u savezničkom, a kasnije i jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu.

Neposredno nakon rata, sudbina ga je, ponovo, spojila sa Rođom Milovanovićem, koji mu je predložio da se prijavi Ministarstvu saobraćaja za rad u "Jatu".

Napisao je molbu i nakon nekoliko dana stigao mu je poziv iz Ministarstva, u kome su mu predložili da počne da leti za jugoslovensko-sovjetsko preduzeće "Justu", što je on odbio. Ili u "Jatu", ili nigde!

I tako su se u tek osnovanom preduzeću za vazdušni saobraćaj "Jugoslovenski aero-transport" ponovo okupio kadar iz predratnog Akcionarskog društva "Aeroput": piloti Milivoje Arsenijević, Rodoljub Rođa Milovanović, Sava Milovanović, Zlatko Dimčović i Miloš Drakulić, radio-telegrafista Milan Vukobratović i mehaničari letači Đuro Uzelac i Radoslav Šulejić.

Arsenijević je postao šef pilota, a Vukobratović šef radio-službe.

MILAN je bio zadužen da prvu grupu navigatora, koji su iz Ratnog vazduhoplovstva prešli u "Jat", prekvalifikuje u radio-telegrafiste. Pilote je obučavao kako da čitaju Morzeove znakove, kako bi mogli očitavati radio-markere na linijama i sletanju, a radio-telegrafiste za rad na goniometrima - uz proveravanje na linijama. Svi zajedno su imali kurseve iz meteorologije i engleskog jezika.

Godine 1951. u Saobraćajnoj direkciji "Jata", na aerodromu na Bežaniji, osnovan je Operativni centar, koji je tokom celog dana bio na stalnoj radio-vezi sa svim avionima. Operativni centar je radio permanentno na fiksnoj frekvenciji i bilo je lako uspostavljanje veze sa njim. RTG-letač bio je obavezan da se nakon svakog poletanja odjavi, da preda plan leta i javi čas sletanja na odredišni aerodrom. U toku leta mogao je dobiti sve potrebne podatke u vezi sa saobraćajem.

PROMENE u avijaciji su brze i česte. Nove tehnologije i novo vreme donose sa sobom i nove oblike rada. Radio-telegrafija je ustupila mesto radio-telefoniji. Pilotima više nije bio potreban posrednik za telekomunikaciju. Radio-goniometrija je ustupila mesto radaru, RTG-letači su prekvalifikovani u "flajtere", radio-goniometristi u radariste i kontrolore letenja...

Na mestu šefa radio-službe i RTG letača Milan je ostao do 1956. Kasnije, 1963. godine, nakon dolaska mlaznih "karavela", kada je počeo kurs za preobuku RTG-letača u navigatore, i sam je polažio ispit i stekao je uslov da ide u Francusku na obuku za "karavelu". Ipak, ustupa svoje mesto jednom mlađem kolegi i ostaje da leti kao radio-navigator na "konveru" i "DC-6".

Poslednji njegov let je bio - 29. aprila 1965. godine i to za Rim. Odlazi u penziju sa preletelih 3,5 miliona kilometara na raznim tipovima aviona: DC-3, JU-52, IL-14, "konver" i DC-6B.

Preminuo je aprila 2002. od običnog gripa, nekoliko meseci pre 100. rađendana, za koji se sa prijateljima u Klubu vazduhoplovaca dogovorio da ga posebno proslave. Bio je najdugovečniji srpski vazduhoplovac.

ŽAL ZA MOĆNOM "DESETKOM"

MILAN Vukobratović je često pričao da ga je od svih aviona, kao radio-telegrafistu, najvoše impresionirao DC-3, koji je imao viseću antenu za duge talase, za rad sa goniometrom, i antenu za kratke talase - za 3 do 4 vrste radio-talasa. Kasnije mu je ugrađena još jedna antena, za sve talase - i za duge i za kratke. Ostala mu je neostvarena želja da poleti na najmoćnijem modernom DC-10.

SUTRA : Letač stradalnik sa Golog otoka