Stradalnik sa Golog otoka

USPEŠNA karijera pilota Zlatka Dimčovića prekinuta je njegovim hapšenjem juna 1950. i deportacijom na Goli otok, na kome je ostao pune četiri godine. Jedan od prvih civilnih pilota, koji je između dva rata leteo za nemačku "Lufthanzu" i domaći "Aeroput", a posle rata u jugoslovensko-sovjetskom preduzeću "Justa" i za "Jugoslovenski aerotransport", zbog te četiri godine izbrisan je vazduhoplovne istoriografije.

Posle zaključenja Konvencije o vazdušnoj plovidbi Kraljevine Jugoslavije sa Trećim rajhom, septembra 1936. nemačka kompanije "Lufthanza" je dobila specijalnu dozvolu za obavljanje vazdušnog saobraćaja preko teritorije Jugoslavije na međunarodnoj liniji Berlin - Beč - Budimpešta - Beograd - Sofija - Solun - Atina. U konvenciji je navedeno da će "Lufthanza" uzeti u svoju službu po jednog pilota, avio-mehaničara i radio-telegrafistu jugoslovenskog državljanstva, za čiji prijem je bio zadužen "Aeroput", kao njen generalni zastupnik. Posle konkursa od 7. novembra 1936. za rad u "Lufthanzi" izabrani su pilot Zlatko Dimčović, mehaničar Radoslav Šulejić i radio-telegrafista Zvonimir Blažević. Za sve njih bilo je to neprocenjivo iskustvo, jer je "Lufthanza" u i to doba bila vodeće evropska kompanija.

DIMČOVIĆ je u "Lufthanzi" radio do 31. avgusta 1939. kada su zbog izbijanja rata u Evropi, ukinute mnoge međunarodne vazdušne linije, među kojima i linija za Beograd.

Zlatko Dimčović je rođen 17. decembra 1906. u Krivoj Palanci, sadašnja Severna Makedonija. Na postoje sačuvani podaci o njegovom školovanju i ulasku u vazduholovstvo, poznato je samo da je pre rata pored pilotske stekao i diplomu vazduhoplovnog inženjera i da je govorio šest svetskih jezika.

Nakon prestanka saradnje sa "Lufthanzom", 1. januara 1940. godine prešao je u domaće društvo za vazdušni saobraćaj "Aeroput". Nažalost, ni to nije dugo potrajalo. Nakon kapitulacije zemlje, aprila 1941. svi avioni "Aeroputa" su uništeni ili su ostali u inostranstvu, a većina pilota se raspršila na sve strane sveta. Nekolicina je ostala u Beogradu. Među njima i Zlatko Dimčović.

ZA RAZLIKU od "Aeroputa", koji de facto više nije postojao, vazduhoplovna industrija u Zemunu i Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, radila je za potrebe nemačkog vazduhoplovstva, pa tako i "Ikarus", koji je funkcionisao kao sedma fabrika vazduhoplovne industrije iz Vinernojštata - WNF. Sa takvim statusom se nije slagala grupa stručnjka iz "Ikarusa", koja je planirala da organizuje bekstvo.

Nameravali su da dvomotornim avionom "kaproni 310 bis", kojeg je fabrika koristila za svoje potrebe kao putnički avion, pobegnu u Tursku. Sve to u dogovoru sa jugoslovenskim vojnim predstavnicima na Bliskom istoku, sa komandom u Kairu, koji su od kraja 1941. preko svojih obaveštajnih službi, sačinili spisak od oko 60 vazduhoplovaca, koje je po posebnom programu trebalo prebaciti u Tursku.

JEDAN od njih je bio i inženjer Zlatko Dimčović, koji je preko posrednika, od komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), generala Draže Mihailovića, dobio uputstvo za bekstvo. Prema tim instrukcijama, avion je posle poletanja trebalo da se spusti na improvizovani aerodrom Preljina kod Čačka, primi dva kurira, i potom produži za Tursku. Bekstvo je organizovano na verski praznik, Veliku subotu, 4. april 1942. Nažalost, Dimčović se nije pojavio u zakazano vreme na aerodromu. Navodno se u to vreme ozbiljno kolebao kojem od dva pokreta otpora da priđe, i zato je u poslednjem trenutku odustao od bega avionom u Istanbul.

Prema nekim izvorima, do oslobođenja se krio u Homolju, sve do 27. oktobra 1944. kada je u činu kapetana ušao u sastav Vazduhoplovstva NOVJ. Najpre je leteo u eskdarili za veze Vrhovnog štaba, a potom u transportnoj grupi. Od 28. februara 1948. do 14. decembra 1948. bio je u jugoslovensko-sovjetskom preduzeću "Justi". Ostalo je zabeleženo da je i pre formalnog prelaska u ovu kompaniju, kao pilot obavio prvi let "Juste" na liniji Beograd - Sofija, 12. februara 1948.

NAKON rasformiranja "Juste", dekretom Glavne uprave civilnog vazdušnog saobraćaja, od 1 marta 1949. raspoređen je na mesto načelnika Biroa za unapređenje civilnog vazdušnog saobraćaja, da bi rešenjem istog ministarstva od 12. januara 1950. bio premešten u Odeljenje saobraćajne avijacije "Jugoslovenskog aerotransporta". Imao je saobraćajnu dozvolu za pilota na svim avionima koji su tada korišćeni u civilnom vazduhoplovstvu u Jugoslaviji: "junkers JU-52", "daglas C-47" i "daglas DC-3".

Pored ostalog, posle rata je bio društveno veoma aktivan, za šta je krajem decembra 1949. od Gradskog odbora Narodnog fronta Srbije za grad Beograd dobio pohvalu, "za požrtvovani rad na ispunjenju zadataka narodnog fronta...", kao i pohvalu Gradskog odbora Narodne tehnike Zemuna, za rad u toj organizaciji. U izdanju Narodne tehnike 1950. je izašla i njegova knjiga "Vazduhoplovstvo narodu".

RADIO je u "Jatu" nepunih pola godine, do 2. juna 1950. kada je posle jednog prinudnog sletanja kod Postojne, uhapšen, a onda prebačen na Goli otok.

O razlozima Dimčovićevog hapšenja postoji više verzija. Po jednoj, koju je u svojim beleškama ostavio istoričar Čedomir Janić, postojala je sumnja (ili ga je jednostavno neko "potkazao") da je nameravao da prebegne avionom DC-3 u Bugarsku. Mihailo Simić, jedan od logoraša sa Golog otoka, međutim, u knjizi "Na Golom otoku" koju je BIGZ objavio 1988. i 1990. piše drugačije.

Po Simićevom sećanju, jugoslovenska posada u "Lufthanzi", na čelu sa pilotom Dimčovićem, dok je letela na liniji Beograd - Berlin i obratno, u Berlinu je odsedala u istom hotelu u kom su bili i sovjetski piloti. I, naravno, avijatičari su se brzo između sebe upoznali... I jednog dana, jedan od sovjetskih pilota zamolio je Dimčeta da, kad već leti preko Čehoslovačke, pogleda šta se sve radi na čehoslovačko-nemačkoj granici. Iskusnom i stručnom Dimčoviću nije bilo teško da uoči šta se dešava na granici i o tome je redovno izveštavao sovjetskog kolegu.

ODMAH po završetku rata kada se zaposlio, kao i ostali detaljno je opisao šta je sve radio pre i za vreme rata. Ništa nije sakrio. Ni izveštaje sovjetskom obaveštajcu. Sve je bilo u najboljem redu, savesno je radio svoj posao, a onda je objavljena Rezolucija IB. I sam je dao više nego dovoljno povoda da se posumnja da je sovjetski špijun.

Nakon izlaska sa Golog otoka, Dimčović dugo nije mogao da dobije nikakvo zaposlenje, sva su mu vrata bila zatvorena. Jedino je od nekih poznanika, prevodilaca, uspevao je da dobije poneki posao, koji ovi nisu stizali da urade.

Ipak, nakon nekoliko godina, postao je savetnik u jednom velikom preduzeću, koje se pored ostalog bavilo i uvozom aviona i vazduhoplovne opreme.

Nakon penzionisanja, pod pritiskom golootočkog iskustva, povukao se u osamu. Umro je 1994.

UVOZNIK AVIONSKIH MOTORA

POSLE golootočke odiseje, Zlatko Dimčović je radio za potrebe jugoslovenske vazduhoplovne industrije, odnosno na uvozu avionskih motora iz Velike Britanije. Kako u to vreme nije bilo odgovarajućih stručnjaka za ovu oblast, jedan od direktora tog preduzeća setio se Dimčovića koji je, pored toga što je bio pilot, imao i diplomu vazduhoplovnog inženjera i govorio tečno šest svetskih jezika.

(SUTRA: Kako su piloti postali otmičari)