Od Brajkovca do puta oko sveta

ULAZAK u "Jat", u saobraćajnu avijaciju, nikada nije bio ni lak ni jednostavan. Dugo godina pilotski kadar je regrtutovan gotovo isključivo iz Ratnog vazduhoplovstva i na njihov prijem je vojska imala veliki uticaj. Sve dok "Jat" nije formirao svoj školski centar, a kasnije i Višu vazduhoplovnu školu u Vršcu, samo je manji deo pilota dolazio iz aeroklubova. Put do putničkog aviona često je vodio preko privredne avijacije, u kojoj su i mnogi novoprimljeni piloti sticali iskustvo i čekali da im se ukaže šansa za školovanje za kopilota u saobraćaju.

Ovo je bio put kojim je prošao i Bogoljub Boća Višnjić, jedan od najiskusnijih "Jatovih" kapetana, vrsni pedagog i čovek koji je pored profesionalnog ugleda i među pilotima i u "Jatu" uopšte uživao veliko poštovanje i simpatije. Čovek sa harizmom, jedan od onih koji je ceo svoj profesionalni život posvetio vazduhoplovstvu: kao nastavnik, pilot i kasnije kao instruktor.

Kao dečak, divio se vojnom pilotu Živomiru Petroviću, koji je veoma često nadletao rodno mesto, Poljanice kod Belanovice, odakle je Boćina majka, tako nisko da je mali Bogoljub mogao da vidi njegovu senku u pilotskoj kabini. Kad ga je jednom prilikom video uživo, u uniformi, sa šapkom i pilotskom značkom, rodila se jaka želja da i on jednog dana postane pilot.

BOGOLjUB Višnjić je rođen 21. jula 1928. u selu Brajkovac kod Lazarevca, iz kog je kao šesnaestogodišnjak, u proleće 1944. otišao u partizane, učestvovao u oslobađanju Beograda i bio u Pratećem bataljonu Vrhovnog štaba. U uniformi je ostao do 9. maja 1947. godine. U međuvremenu je upisao večernju školu i počeo da istražuje kako da ispuni svoju dečačku želju i dođe do avijacije. Tako je došao i do "Aerokluba" u Beogradu.

Nekako u to doba, 1948. formiran je Savezni vazduhoplovni centar u Rumi, u kome je u devet klasa vazduholovnu školu završilo 1.200 pilota. Boća se prijavio na konkurs krajem 1948. i nakon stroge selekcije je primljen. Bio je pitomac četvrte klase, koja je prva počela da leti na "trojkama", izuzetno dobrim avionima za obuku pilota. Školu je završio sa odličnim uspehom i kao formiran pilot vratio se u Beograd.

ZAPOSLIO se u Vazduhoplovnom savezu na mestu propagandiste avijacije. Jedan od prvih zadataka je bio da pokaže avion akcijašima koji su radili na izgradnji Novog Beograda. Kasnije je završio nastavnički kurs jedriličarstva pa je radio kao nastavnik jedriličarstva i pilotaže, a jedno vreme je bio i upravnik Vazduhoplovne škole u Lisičijem jarku. Bio je aktivan u modelarstvu, jedriličarstvu, padobranstvu i motornom letenju, ali to nije zadovoljavalo njegovu najveću želju - da bude pilot. A, to je mogao da bude samo u "Jatu".

Dok je bio upravnik Vazduhoplovne škole na sporstkom aerodromu Lisičiji jarak, kao pilot aviona učestvuje u obaranju jednog svetkog rekorda. Naime, padobranac Janko Lutovac u jednom danu napravio je 137 skokova, od čega mu je stroga komisija priznala 132, jer su oni zakasnili, pa mu nisu priznali prvih pet skokova. Višnjić i njegov kolega Franc Pineter su od jutra do večeri neizmenično leteli avionom PO-2, iz koga je Lutovac iskakao.

PUT do pilota u saobraćajnoj avijaciji vodio je preko poljoprivredne avijacije, u kojoj su i u to vreme, još uvek leteli i saobraćajni piloti. Što dobrovoljno, što po komandi, ali i po kazni. Mada, Boća je u poljoprivrednu avijaciju došao kao već iskusan pilot, sa 1.500 sati naleta. Leteo je na avionu "boing stirman PT-17", dvosedu-dvokrilcu, koji je korišćen za prskanje useva i zaštitu šuma. U međuvremenu je dva puta konkurisao za saobraćajnog pilota, ali, prednost su još uvek imali vojni piloti koji su se demobilisali i želeli da pređu u civilnu avijaciju.

Prelomni trenutak je bio 1960. kada su avioni "Jatove" privredne avijacije zaprašivali voćnjake u blizini Skoplja. U neko doba, u obilazak ove ekipe došao je generani direktor "Jata" general Simović, koji je najpre otišao kod direktora Kombinata, da ga pita kako je zadovoljan radom "Jatovih" posada. Odgovor je glasio: "Izuzetno, niko do sada nije tako radio kao 'Jatova' ekipa, na čelu sa pilotom koji je bio na, "stirmanu." To je za Simovća bilo dovoljno. Na radničkom savetu je bio izričit: "Saobraćajna avijacija neće više biti disciplinski bataljon, zato će iz privredne avijacije biti primljen Bogoljub Višnjić".

I TAKO se Boća posle teorijske obuke, kao kopilot našao u kokpitu aviona DC-3. Ne prvom letu, kapetan je bio "Jatova" živa legenda - Rođa Milovanović. Sa Milisavom Semizom, dugogodišnjim šefom pilota i nenadmašnim instruktorom, koji je obučio nekoliko desetina mladih pilota, vežbao je kako se parira bočni vetar, naročito košava.

Prolazile su godine i Boća je postao jedan od stubova "Jatove" letačke operative. Nakon elishih DC-3 i "konvera", "Jat" je početkom šezdesetih dobio prve mlazne avione, francuske "karavele", a kapetan Višnjić je bio među prvim pilotima koji su leteli na ovom avionu. Isto tako, i nakon dolaska savremenijeg i većeg avona - "daglas DC-9". Boća je bio kapetan i instruktor na svim ovim avionima.

JEDAN od najvažnijih događaja u istoriji "Jata", ali i u životu kapetana Bogljuba Višnjića bio je uvođenje u flotu aviona B-707, maja 1970. kojim je "Jat" otvorio interkontinentalni saobraćaj i počeo da leti za Australiju, SAD i Kanadu. Boća je bezmalo deceniju i po bio za komandama "boinga 707", kojim je najčešće leteo za Australiju. Radio je kao instruktor i šef pilota na ovom tipu aviona i u jednom mandatu, početkom osamdesetih godina, šef svih pilota.

Poslednji avion B-707 19. februara 1988. isporučen je američkoj kompaniji Corsair inc. Avion je odvezao kapetan Višnjić, čime je završio svoju letačku karijeru. Još jednu godinu je proveo u Saveznom vazduholovnom inspektoratu, nakon čega je otišao u penziju.

ZA RAZLIKU od većine pilota koji su skloni da se hvale kako za njih letenje ne predstavlja nikakav rizik i da nikad nisu imali kritične situacije tokom leta u avionu, Boća je uvek isticao da nema pilota koji bez straha kreće na posao - u avion. Govorio je: "Nismo sebični da se plašimo samo za sebe. Istina, posada radi kolektivno, ali pilot donosi odluke. Kapetan mora poznavati posao do najsitnijih detalja, biti priseban, stabilna ličnost. Bez dobre pripreme nema dobrog leta, ovde se ništa ne improvizuje. Pre svakog leta kapetan mora proveriti vremenske uslove, osobine aerodroma, ne samo na koji sleće već i alternativne, ustanoviti vetrove na putu, proveriti avion, podeliti posao posadi... Pripreme uvek duplo više traju od leta. I pored svega toga, kada posada ulazi u avion uvek je spremna na - najgore. Pre polaska uvežbavaju "najgore situacije" - pripremaju se za sletanja, koja su inače pilotima najteži deo posla, pod najtežim okolnostima."