Ispit hrabrosti u toku NATO agresije

NAPAD NATO-a na Jugoslaviju 23. marta 1999. doveo je do zatvaranje vazdušnog prostora iznad zemlje i obustavljanja kompletnog civilnog saobraćaja. Pored osnovnog pitanja šta da se radi, kako obezbediti bilo kakvo poslovanje i organizovati prevoz putnika, u "Jatu" se nametnuo zadatak zaštite imovine, pre svega aviona. Pored neposredne opasnosti da šrapneli oštete neki od aviona na platformi, ili da budu uništeni u slučaju bombardovanja hangara, postojao je i rizik od raketiranja rezervoara "Jugopetrola" na surčinskom aerodromu, što bi dovelo do katastrofe neslućenih razmera.

Procena je bila da najveći deo flote mora da se premesti na sigurno. NATO je već bio napravio prsten od 40 milja oko cele Jugoslavije - vazdušnim putem se moglo samo prema Bugarskoj i Rumuniji. Prvog dana agresije, u Briselu su stopirane sve prijave plana letenja za letove iz Beograda. Ipak, rukovostvo "Jata", na čelu sa tadašnjim generalnim direktorom Žikom Petrovićem, uz saglasnost Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, uspelo je da se sa rumunskim vazduhoplovnim vlastima dogovori da se deo flote premesti u Bukurešt, odakle je trebalo da avioni kasnije pređu na aerodrome u Ukrajini ili Belorusiji.

PLAN je bio da se u Vršac hitno prevezu dva aviona ATR-72, a ostali avioni prebaziraju u Bukurešt 28. marta. Direktor Letačke operative kapetan-instruktor Velibor Slavuj je sačinio plan posada, a piloti su obavešteni o tome i svi su se istog trenutka odazvali. I pored jasnog rizika, niko nije odustao.

"Jat" je imao iskusne pilote, koji su već leteli u ratnim zonama širom Afrike i na Bliskom istoku, a nekolicina njih je, kao rezervni sastav Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, letela početkom ratnih sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Bili su to letovi sa velikim faktorom rizika, ali nisu bili zabranjeni, i piloti su svaki put znali koje su to opasnosti i kako ih izbeći. Ovoga puta to nije bio slučaj. U svakom trenutku, u vazduhu, iznad i u neposrednoj blizini tadašnje Jugoslavije, bilo je nekoliko desetina NATO aviona na borbenim zadacima, koji su, pored ostalog, imali zadatak da kontrolišu zabranu letenja nad našom zemljom.

POŠTO su vazduhoplovne vlasti Rumunije dale saglasnost za prelet aviona na njihovu teritoriju, procena je bila da je o svemu tome morao da zna i NATO, što je donekle umanjilo rizik cele operacije, ali je on i dalje i te kako postojao.

Najveću opasnost, međutim, predstavljala je protivvazdušna odbrana JNA, koja je budno pratila nebo, i znajući da nema letova jugoslovenskih civilnih aviona, željno iščekivala da se u njihovom dometu pojavi neka letelica - da je skinu. Problem je bio kako povezati PVO, kontrolu leta i posade aviona, jer je dogovor bio da se tokom leta ne priča i da tek po prelasku granice posade jave da su je prešli.

Najpre su 26. marta, sa surčinskog aerodroma, u krug "Jatove" Pilotske akademije u Vršcu preletela dva aviona ATR-72. Zbog smanjenja rizika, odlučeno je da prelet obave samo kapetani, bez kopilota. Prvi je poleto Dragan Jovanović, tadašnji rukovodilac sektora ATR-72, s kojim je u avionu bio i jedan avio-mehaničar, a potom Milinko Delić. Dogovor je bio da uđu u avion, startuju motore i da, bez odobrenja, ne javljajući se nikome, i u tzv. radio tišini, do Vršca lete na visini od 30 do 50 metara.

PRELET je obavljen po planu, i piloti su se uveče vratili u Beograd. Dva dana kasnije, 28. marta, pred planirani polazak aviona u Bukurešt, u zgradi Letačke operative na Aerodromu Beograd održan je kratak brifing na kom je bilo oko 20 pilota kojima je jasno rečeno da niko ne garantuje da je prelet bezbedan i da avioni neće biti oboreni. Bez izuzetka, svi pozvani piloti su prihvatili rizik, i prva grupa je odmah počela pripreme za let.

Izvršen je raspored po avionima i potom su čekali odobrenja za startovanje i poletanje - do koga nije došlo. Komanda Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva ocenila je da nebo nije sasvim bezbedno, da ne postoje uslovi za poletanje i da se kompletna operacija odlaže. Posade su se vratile kući i uveče su bile obaveštene da će poleteti sutradan.

TAČNO u podne, 29. marta, prvi je poleteo avion B-727, u kom su bili kapetan-instruktor Sava Ostojin, kapetan Stevan Ignjatović, flajt-inženjer Mikailo Rogić i avio-mehaničar Boban Živanić. Cilj je bio vojno-civilni aerodrom Baneasa u Bukureštu. Imali su 12 minuta da uđu u vazdušni prostor Rumunije - na sigurno.

Nakon B-727, poleteli su, jedan za drugim, s razmakom od po pet minuta, najpre širokotrupni DC-10, a potom tri B-737-300 i još jedan B-727.

Za komandama DC-10 YU AMB bili su kapetan-instruktor Dragutin Simonović Šara, šef pilota na avionu DC-10, kapetan Jovan Buta, šef instruktora, i Siniša Nikolić, šef instruktora flajt-inženjera na "desetki".

U PRVOM avionu B-737-300 bili si kapetani Zoran Igrutović i Dragan Stupar, u drugom kapetan-instruktor Jovan Čop i kapetan Božidar Milojević i u trećem kapetan-instruktor Stevan Popov i kopilot Boris Crnadak.

Tri sata pre poletanja prvog aviona, autobusom je u Vršac prevezeno pedesetak pilota, mehaničatra i STW/STD osoblje, koji su, takođe, krenuli u Bukurešt, a odatle dalje na poslove koje su obavljali širom sveta. "Jat" je u tom periodu imao sedam aviona koji su bili angažovani zajedno sa posadama, uglavnom u severnoj Africi. Kompletna grupa se ukrcala u jedan od dva aviona ATR-72, koji su bili u "Jatovoj" pilotskoj akademiji, i po skraćenoj proceduri poletela ka Rumuniji. U kokpitu ATR-a bili su kapetani Dragan Jovanović i Branko Đurović. U Bukurešt su stigli poslednji, uz dobrodošlicu bukureštanske kontrole letenja na srpskom jeziku: "Dobro došli, braćo Srbi".

PREBACIVANjE aviona izvršeno je savršeno i prema planu: efikasno i bez ikakvih problema. Piloti i njihove kolege iz tehnike položili su veliki ispit hrabrosti i odanosti. Niko od njih, ni tada ni kasnije, niti je tražio, niti je dobio bilo kakvo priznanje za ovaj herojski poduhvat.

"Jat" je planirao da avione iz Bukurešta odmah prebazira na druge aerodrome, odakle bi ih mogao premestiti u druge delove sveta radi eventualnog davanja u zakup. Međutim, rumunske vlasti su bez mnogo objašnjavanja JAT-ove pilote smestili u hotel i, pored više zahteva i urgencija, nisu odobrile pomeranje aviona. Vrlo brzo su se pojavili službenici NATO-a koji su izvršili inspekciju svih letelica. U očekivanju odobrenja, posade su u Bukureštu ostale do 29. aprila, kada im je organizovan povratak u Beograd.