Ne idu sva jaja u istu korpu

U VREME kada se vodio razgovor između Sazonova i Spalajkovića u Rusiji je boravio hrvatski novinar, političar i član Jugoslovenskog odbora u Londonu - Frane Supilo. I on je naišao, kako sam kaže, na "čvrst pravoslavni bedem u Rusiji". U pokušaju da ubedi kneza Jusupova, jednog od najuticajnijih predstavnika ruske aristokratske elite, da pet miliona Hrvata i Slovenaca želi da se ujedini sa Srbima, od njega je dobio sledeći odgovor: "Sva je nesreća u tome što su tih vaših pet milijuna - katolici. Da su pravoslavni, kako bi sve to drukčije išlo. Vi slušate papu, dakle glavara izvan države."

Supilo je uspeo da dođe i do Sazonova, ali mu je ovaj otvoreno izneo razloge zbog kojih ne uvažava ideju ujedinjenja "jednog naroda sa tri imena", kako se u to vreme govorilo. Vidno razočaran, hrvatski političar je iz Petrograda uputio 11. aprila 1915. godine telegram Nikoli Pašiću u kojem je rekao da mu je Sazonov izrazio "sumnju u uspjeh naših zajedničkih ideala, te je kategorički naglasio, da će Srbija dobiti lijepu odštetu i doći na more, ali da je naš jugoslovenski program neostvariv. On ne vjeruje u njegovo postignuće, jer se Rusija toliko ne može angažovati". Prema Supilovu mišljenju "Sazonov ne želi to ujedinjenje zbog vjerskih razlika između Srba, Hrvata i Slovenaca".

VRATIVŠI se iz Rusije, bez "vidnih rezultata", Supilo je na sastanku Jugoslovenskog odbora, koji je održan 24. juna 1915. godine u Londonu, obavestio prisutne da se "ruska vlada protivi ujedinjenju katoličkih Hrvata i Slovenaca s pravoslavnim Srbima, a i ruski ambasador (u Francuskoj) Izvoljski, koji je isprva bio zagrijan idejom stvaranja jedne velike južnoslovenske države, sada objašnjava... da je baza ruske politike pravoslavlje i da Rusija iz razloga državne politike ne može dopustiti, da se Hrvati i Slovenci kao katolici združe s pravoslavnim Srbima, jer bi katolici kao kulturniji dobili prevlast u budućoj jugoslovenskoj državi".

Hrvatski i slovenački političari su bili ogorčeni na Sazonova i druge ruske istaknute ličnosti, ne samo zbog toga što su se ovi protivili ujedinjenju "jednog troimenog naroda", nego i zato što se Rusija zalagala da Srbija posle rata dobije Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Srem i Bačku, kao i veliki deo jadranske obale sa Splitom i Dubrovnikom i ostrvima Brač, Šolta, Koločep, Čijovo i dr., odnosno da dobije one teritorije za koje su oni smatrali da pripadaju srpskoj naciji.

NASTOJANjE većine ruskih političara da se Srbija teritorijalno proširi i izađe na Jadransko more, kao i njihovo protivljenje stvaranju jugoslovenske države, postalo je besciljno onog trenutka kada je u Rusiji izbila revolucija 1917. godine. Nova sovjetska vlast imala je drugačije poglede na međunarodnu situaciju, pa i na prilike na Balkanu, nego carska Rusija. Neki istoričari zbog toga smatraju da je propast ruske carevine bila fatalna za Srbiju i srpski narod.

Uloga Velike Britanije u procesu stvaranja jugoslovenske države može se uporediti sa poznatom engleskom poslovicom "Sva se jaja ne smeju stavljati u jednu korpu". Iako je, naime, zvanična politika engleske vlade do pred sam kraj Prvog svetskog rata bila usmerena ka tome da se sačuva Austrougarska, što je isključivalo mogućnost rađanja nove državne tvorevine na Balkanu u kojoj bi zajednički živeli Srbi, Hrvati i Slovenci - London istovremeno nije sprečavao aktivnost nekih nezvaničnih krugova koji su se zalagali za stvaranje Jugoslavije.

MEĐU malobrojnim zagovornicima "jugoslovenske ideje" u Velikoj Britaniji, vidnu ulogu su igrale dve ličnosti - Vilijam Siton-Votson i Vikem Stid. Siton-Votson (1879-1951) bio je ugledni engleski istoričar, koji je dobro poznavao prilike na Balkanu, dok je Stid (1871-1956) uživao ugled jednog od najboljih britanskih novinara, koji je jedno vreme bio urednik spoljnopolitičke rubrike, a kasnije i glavni i odgovorni urednik uticajnog londonskog lista "Tajms".

Mada su Stid i Siton-Votson bili nezvanične i nevladine ličnosti, oni su u duhu engleske tradicije branili interese svoje zemlje, bez obzira na to što se nisu uvek slagali sa politikom svoje vlade. A interesi Velike Britanije na Balkanu bili su decenijama usmereni ka tome da se spreči uticaj Rusije na pravoslavne narode koji su tu živeli i da se ovoj velikoj zemlji onemogući izlazak na "toplo more". Prema mišljenju mnogih engleskih političara i javnih radnika, Srbija je bila produžena ruka Rusije na Balkanu i zato su veoma često bili podozrivi prema njoj.

SITON-Votson je delio ovo mišljenje, pa je u svojoj knjizi pod naslovom "Jugoslovensko pitanje u Habzburškoj monarhiji", koja je izdata 1913. godine i koja je izazvala veliku uzbunu u srpskoj javnosti, tvrdio da bi u rešavanju jugoslovenskog pitanja "trijumf srpske ideje značio trijumf istočne nad zapadnom kulturom i bio bi fatalan udarac progresu i modernom razvoju". U strahu da Srbija ne postane odskočna daska za rusku dominaciju u Jugoistočnoj Evropi, Votson se sve više počeo okretati prema Hrvatskoj, podržavajući stavove i ideje hrvatskih političara u Jugoslovenskom odboru u Londonu.

Naš ugledni istoričar i akademik Milorad Ekmečić kaže da je Siton-Votson "podržavao više Hrvate nego Srbe, verujući da su oni više okrenuti Zapadu." Engleski autor Artur Mej ide čak i dalje i tvrdi da je Votson "radio za nezavisnu Hrvatsku". Najobjektivniju ocenu ovoga engleskog istoričara dao je Ekmečić, tvrdeći da "osnova Votsonovih ideja leži u zagovaranju zajedničke jugoslovenske države u kojoj će katolički Zapad vremenom preuzeti vođstvo".

U VEZI delovanja Siton-Votsona na engleskoj političkoj sceni, treba istaći da je njegov uticaj na zvanične vladine krugove u Londonu na početku rata bio neznatan, ali da je ojačao posle promene stava engleske vlade u pogledu budućnosti Austrougarske, posle rata. Odlučivši se za komadanje Habzburške monarhije, što je omogućavalo stvaranje nove jugoslovenske države, londonski zvanični krugovi su počeli sve više uvažavati mišljenje Siton-Votsona, kao stručnjaka za balkansko pitanje. Na zahtev Forin ofisa, on je izradio jedan memorandum u kojem je izneo svoje poglede na mogućnost nastanka zajedničke države.

Protiveći se stvaranju "velike Srbije", koja bi uključivala Bosnu i Hercegovinu i imala izlaz na more, Votson je uveravao englesko ministarstvo inostranih poslova da "jugoslovensko pitanje ne bi trebalo rešavati parcijalno, proširivanjem Srbije na Bosnu i Hercegovinu i dajući joj izlazak na more, nego celovito, stvaranjem jedne jugoslovenske države u skladu sa načelima narodnosti". U svom memorandumu je detaljno obrazložio zašto je protiv očuvanja i proširenja Srbije, a za stvaranje jugoslovenske zajednice, jer bi po njegovom mišljenju "civilizovaniji Hrvati i Slovenci ubrzo preuzeli vođstvo u političkom i kulturnom životu nove države“.