Perestrojka menja istoriju

U ENGLESKOJ su izdali Istoriju Drugog svetskog rata ni manje ni više nego u 40 tomova. U toj grandioznoj epopeji Britancima je, prirodno, posvećeno više od 90% teksta. Tamo nekim "drugorazrednim" bitkama pak, kao što je na primer Staljingradska, posvećeno je bukvalno nekoliko stranica.

Japanci su nadmašili sve. Njihova Istorija Drugog svetskog rata ima 110 (sto deset) tomova. Prikazani su položaji bezmalo svake pojedinačne čete, gomila likova, prepričana je istorija osvajanja i gubljenja gradića u Kini u kojima je živelo 10.000-20.000 ljudi (koji bi se, prema kineskim merilima, prosto mogli smatrati nenaseljenim zaseocima). Ali postoji tu jedan problemčić - plašim se da su buduće generacije Japanaca osuđene na nedoumicu: zašto se taj rat uopšte smatra svetskim? Naime, samo tri toma japanske Istorije posvećena su borbenim dejstvima nekih drugih armija, a ne japanske.

U INOSTRANSTVU su glavni izvor istorijske građe o Velikom otadžbinskom ratu bili memoari... nacističkih generala. Njima niko nije zabranjivao da pišu. A odakle su još Amerikanci i Englezi mogli da potkrepljuju svoje stavove o događajima na Istočnom frontu? Rusima je naređivano da ćute, a nacisti su perom baratali vešto, pri čemu vrlo lepo i profesionalno. Do dan-danas lete po publicističkim stranicama general Moroz, pukovnica Rasputica, manijak Komesar, koji je pucao u leđa svojim vojnicima, i drugi čudni likovi. Čini se da su oni zapravo glavni u pobedi nad Hitlerom.

Postoji tu još jedan momenat, jedna prilično maglovita pretpostavka. Do 1967. CIA (Centralna obaveštajna agencija) objavila je 1.000 knjiga. Kakvih - to niko ne zna. Gde su i u kojim zemljama one izlazile? O čemu se u njima pisalo? Izdavačka delatnost američke obaveštajne službe bila je poverljiva i tajna, kao i sve ostalo. Ali je poznato da su veze američke obaveštajne službe s nemačkim generalima sezale gotovo do pripreme atentata na Hitlera 1944. godine.

POSLE rata, američke obaveštajne službe mogle su jednostavno da iskoriste generale, između ostalog i prisiljavajući ih da pišu memoare. Memoari hitlerovskih vojskovođa, u kojima su akcenti raspoređeni po svim pravilima psihološkog rata, pedantno su prevođeni na različite jezike i objavljivani.

Konačne zaključke ne želim da dajem, treba sačekati da se odnekud pojavi spisak od 1.000 knjiga CIA. Ali koncepti Hitlerovih generala živi su i dan-danas. I neretko, avaj, pobeđuju.

Hruščov nije ništa suštinski promenio u odnosu na staljinističku interpretaciju rata, osim što je dao drugačiji broj gubitaka: nije sedam nego 14 miliona, a potom i celih 20. U svemu ostalom samo je dopunio ratnu istoriju svojom fiks-idejom: uvek i za sve kriv je Staljin.

Rat je počeo iznenada? Staljin nije hteo da sasluša ni obaveštajne podatke, ni mudre savete. Crvena armija je bila razbijena u leto 1941. godine? To je zato što je Staljin donosio pogrešne odluke.

ARMIJA je trpela kolosalne gubitke? To Staljin nije mario za živote vojnika. Istrebio je kohortu genijalnih vojskovođa kao što su Jakir, Tuhačevski, Bljuher i drugi. Da su oni komandovali ne bi bilo ni gubitaka ni povlačenja. Osim toga, on po svom običaju uporno nije slušao pametne savete. Čije savete? Pa Nikite Sergejeviča, razume se. Eto, kod Staljingrada je poslušao, poslao je tamo Hruščova kao člana ratnog saveta fronta, pa su zato odmah i pobedili. Neverovatno!

Brežnjev je uneo samo jednu malu ali sočnu dopunu. Od njega pa naovamo, najžešća i najsudbonosnija bitka odigrala se kod Novorosijska, na "Maloj zemlji", a ključni učesnik tog događaja bio je zamenik komandira za politički rad pukovnik Brežnjev. I on je davao pametne savete - Žukovu.

Gorbačov je povećao broj, kada je o gubicima reč, na 27 miliona. Kako su došli do tog broja nisu objasnili. Ni Gorbačov "nije uspevao da nađe" tajne protokole pakta Molotov-Ribentrop.

Tog "zahvalnog" posla prihvatile su se "arhitekte perestrojke", među kojima se na polju razobličavanja naročito proslavio drugi čovek KPSS-a i tajni agent CIA, zavrbovan u Kanadi - A. N. Jakovljev.

BILO kako bilo, nezavisno od toga je li bio plaćenik neprijateljskih snaga, a ako i jeste da li za platu ili pak prema dubokom moralnom ubeđenju (to se jezikom profesionalaca zove "agent uticaja". Kako je, dođavola, moguće "iz ubeđenja" biti agent tuđe države? To je isto kao da voliš tuđe roditelje i tuđu decu, a svoje ne voliš. I u čemu je razlika kako voliš - za novac ili besplatno? To znači biti izdajnik. Druga reč za to ne postoji). On je uspeo da stvori novi mit o početku Velikog otadžbinskog rata. Mit crn poput tihe ukrajinske noći.

S vremenom su naši liberali kreativno razvili i potkrepili veliki Jakovljevov mit o ratu. Na kraju je ispao tako jasan, zaokružen i logički dosledan, tako očigledan i dokaziv, kao sva tri Njutnova zakona zajedno. Njega osporavati, pa to je kao da dovodite u pitanje funkcionisanje univerzuma.

SUŠTINA ovog mita je vrlo jednostavna: sami smo krivi za sve.

Sami smo othranili i odgajili Hitlera. Čekali smo da Hitler počne rat i da raskomada i smrvi čitavu Evropu, pa da se onda napadnu i osvoje oslabljene evropske države.

Nismo mi ništa bolji od nacista, pre će biti da smo neuporedivo gori. Nosili smo na svojim bajonetima porobljavanje i smrt. Osvojili smo Istočnu Evropu (dalje nismo uspeli, sprečiše nas saveznici), kako bismo tamo uspostavili komunistički totalitarizam.

Krivi smo pred čitavim čovečanstvom i dužni smo da neprestano molimo za oproštaj i da se kajemo.

U toj pomami samokažnjavanja pojedini autori doživljavaju fantastična prosvetljenja: "nemački narod i njemu srodni evropski narodi pod okriljem Trećeg rajha ujedinili su se radi krstaškog pohoda protiv komunizma." Paganin i mistik Hitler u ulozi krstaša?! Toga se trebalo dosetiti.

KAKO nastaju toliko mračni mitovi? Potrudiću se da dosledno razmotrim barem nekoliko mitova o ratu:

- zli Staljin doveo je na vlast plemenitog krstaša Hitlera;

- ponižavajući tajni protokoli iz 1939;

- zločinačka agresija SSSR-a na nezaštićeni finski narod;

- kako su Žukov i Staljin Nemce "zatrpali leševima";

- rat protiv sopstvenog naroda uz pomoć kažnjeničkih odreda i bataljona koji su sprečavali bekstvo sa fronta;

- dva puta izručeni sovjetski ratni zarobljenici;

- u tom ratu su, u stvari, pobedili Amerikanci i Englezi (da, tako mnogi danas misle!);

- naš narod i nije imao zbog čega da se bori;

- pobeda je uzaludna.

Otvoreno ćemo govoriti o onome što nekome danas može izgledati neblagovremeno i politički nekorektno. Pokušaćemo da izvučemo pouke iz mitologizacije našeg Velikog rata, uporno kopajući po starim pričama.

Ne zbog mazohizma, već zbog toga što bez pravilnog shvatanja naše prošlosti nema ni naše zajedničke budućnosti.

MITOVI SU POTREBNI SVAKOM NARODU

SVAKOM narodu su potrebni sopstveni mitovi. Mitovi o svojoj vojsci, svojim bitkama, svojim herojima. Englezi tvrde: glavna bitka Drugog svetskog rata nije nikakav Staljingrad. Ono glavno desilo se u Severnoj Africi, kod El Alamejna. Amerikanci smatraju da je najvažnija bitka za atol Midvej. Japanci se ne slažu - neuporedivo je važnija bila bitka za Aleutska ostrva. I, naravno, odbrana ostrva Okinave.