Staljinova krivica za prve poraze

STALjIN je lično odgovoran za teške poraze i ogromne gubitke s početka rata. Zbog čega? Jednostavno zato što je sva vlast bila isključivo u njegovim rukama.

U ovom feljtonu često počinjem novu provokaciju provokacijom - pišem o onome u šta veruju mnogi, ali sa čime se ja apsolutno ne slažem. A potom pokušavam da taj aksiom dovedem u pitanje.

Ali ovde to nije slučaj. Ja zaista mislim da je krivica za katastrofu na početku rata - Staljinova. U istoj meri u kojoj je pobeda u tom ratu - njegova zasluga.

U političkom sistemu koji je stvorio u SSSR-u, na njemu je bila lična odgovornost za sve. Jula 1941. godine, teoretski - nije trebalo streljati komandanta Zapadnog fronta Pavlova, nego glavnokomandujućeg Staljina.

U maju 1945. godine generalisimusa Staljina je valjalo nagraditi. Ali čime? Još nije osmišljena takva nagrada koja bi bila dostojna pobede u tom ratu. Da, on je imao dva Ordena pobede optočena brilijantima, od ukupno 20 uručenih - ali i to je premalo.

I tako, Staljin je kriv za sve. Ali, ne za ono za šta ga okrivljuju.

DVADESET drugog juna, podsetiću još jednom, Molotov je sovjetskom narodu saopštio da je počeo rat. Zašto ne Staljin? Hitlerov govor je emitovan na radiju. Čak se i Čerčil umešao, uloživši svojih pet penija. Zašto je onda naš ćutao?

Mislim da je upravo ovo "zašto" i krivo za mit o voždovoj apatiji.

Pokušavajući da ga opravdaju, istoričari su iznosili stavove da Staljin nije verovao da je počeo pravi rat. Sve se nadao da je reč o provokaciji, pograničnoj čarki.

Skrenuo bih pažnju na deo iz Hruščovljevog izlaganja, koji se odnosi na 22. jun sa XX kongresa:

"Moskva je izdala naređenje da se ne uzvraća na otvorenu vatru. Zbog čega? Zato što je Staljin, bez obzira na očigledne činjenice, smatrao da rat još nije počeo, i da je sve to bila samo provokacija nekoliko nedisciplinovanih jedinica nemačke armije, kao i da bi naše uzvraćanje na napade moglo da posluži Nemcima kao razlog za početak rata."

Ali to je potpuna besmislica, Nikita Sergejeviču. Ne samo što je Hitler na radiju objavio rat Rusiji već je tog istog dana još u 5.30 ujutru nemački ambasador Šulenburg zvanično pročitao Molotovu notu o objavi ratnih dejstava.

DRUG Molotov pita, šta znači ova nota? Šulenburg odgovara da je to, po njegovom mišljenju, početak rata. Ambasador moli za dozvolu da se nemački građani iz SSSR-a evakuišu preko Irana. Izlazak iz zemlje preko zapadne granice je nemoguć, jer su i Rumunije i Finska u obavezi da se pridruže Nemačkoj u napadu.

Staljinovo naređenje "na provokacije ne odgovarati vatrom", koje je tokom šezdesetih godina HH veka mutiralo, postepeno je - a lično se nadam, i zauvek - postalo deo istorijske mitologije. Ali - zašto je Staljin ćutao?

Mislim da se Staljin nije obratio narodu 22. juna jer je smatrao da bi takav nastup samo mogao dodatno da uznemiri i zabrine ljude.

STVAR je u tome da Staljin nije previše bombardovao svoj narod javnim nastupima. Istoričar I. Pihalov prebrojao je sve njegove javne nastupe - u predratnom periodu. Prosečno ispada da ih je bilo - jedno do dva godišnje. Među njima, u otvorenom etru, na radiju - nekoliko godina ih uopšte nije bilo. Svakako ne kao tadašnji političari: Čerčil, ili naročito Ruzvelt, koji se svake nedelje na radiju obraćao američkom narodu. Pa tako:

Godina 1936, novembar. Govorio je "O nacrtu ustava".

Godina 1937. Dva nastupa na februarsko-martovskom plenumu CK KP (boljševika) i jedan u decembru - pred moskovskim biračima (izbori za Vrhovni sovjet).

Godina 1938, maj. Obraćao se zaposlenima u visokom obrazovanju.

Godina 1939, mart. Izlaganje na XVIII kongresu KP (boljševika).

Godina 1940. Nijedan!

Godina 1941. Nijedan... Sve do 3. jula i čuvenog radijskog obraćanja "Braćo i sestre!".

POSLE dvogodišnjeg ćutanja da se Staljin obratio baš prvog dana rata, to ne bi izazvalo oduševljenje, već paniku. Obratio se Molotov - drugi čovek u zemlji i šef sovjetske diplomatije (što nam danas deluje čudno).

Ali su na tekstu tog obraćanja oni radili zajedno.

Prvi je o Staljinovoj apatiji progovorio Hruščov. On lično nije bio tih dana u Moskvi, ali je imao pouzdanog izveštača - Beriju. Istina, on je Beriju u to vreme već bio streljao. Ali time je pouzdanost izvora samo dodatno pojačana: Lavrentij Pavlovič više ništa nije mogao da negira. Hruščov je naročito ubedljivo zvučao kada je u diktiranim memoarima govorio o Staljinovoj depresivnosti i moralnom padu:

"Berija mi je ispričao sledeće: kada je počeo rat, kod Staljina su se okupili članovi Politbiroa. Staljin je moralno bio potpuno potonuo i izjavio je: "Počeo je rat, i situacija je katastrofalna. Lenjin nam je ostavio proletersku Sovjetsku državu, a mi smo je prodali. Bukvalno se tako izrazio. 'Ja', rekao je,'dajem ostavku', i otišao. Seo je u automobil i otišao u bližu daču."

BERIJA je dalje, kao, ispričao kako su članovi Politbiroa jedan za drugim krenuli da mole Kobu da se vrati na tron - a da je on sam po Staljinovom licu video da je ovaj veoma uplašen. Po Berijinom mišljenju (u Hruščovljevoj interpretaciji), Staljin je pomislio da su članovi Politbiroa došli da ga uhapse. Razuverili su ga, naravno, i on se nakon toga vratio na posao u Kremlj.

Na Zapadu nisu mogli da se ne uhvate za ovu priču. Tiranin kojeg su došli da smaknu njegovi najbliži ljudi - ah, kako je sve to lako razumljivo i poznato! Sada bi oni trebalo da ga dave, a on da cvili i moli za milost! Uz to, to se ne dešava kod kuće, već, što je uvek prijatno i lepo- u užasnoj i tajanstvenoj Rusiji. Još jedan pad kolosa. Ljudima se dopada kada veliki propadaju i stradaju. Šou!

MEĐUTIM, čini se da je sve to ipak plod bujne mašte Nikite Sergejeviča. Iz nekog razloga drugi članovi Politbiroa, koji su i fizički bili pored Staljina, ništa slično nikada nisu pričali.

Osim, u izvesnoj meri, Anastasa Mikojana. On je jedan od onih kojima je pošlo za rukom da im "od Iljiča do Iljiča ne zafali dlaka s glave", i koji je za vreme Hruščova i sam aktivno učestvovao u popularnoj zabavi "svalimo sve na Staljina".

Molotov je rekao da je Staljin zapao u totalnu apatiju, da ga ništa ne zanima, da je bez inicijative, i da se nalazi u vrlo lošem stanju. Evo! Reč "apatija" je izgovorena. Istina, Molotov je ovo uvek negirao.

DOŠLI su na daču kod Staljina. Zatekli su ga u maloj trpezariji kako sedi u fotelji. On ih je upitno pogledao i kazao: zašto ste došli? Delovao je spokojno, ali je bio nekako čudan, isto koliko je bilo čudno i pitanje koje im je postavio. Pa, po prirodi stvari, trebalo je valjda da on pozove nas.

"Molotov je u ime svih nas rekao da bi trebalo da vlast bude skoncentrisana, kako bi se odluke donosile brže i zemlja postavila na noge. Na čelu takvog organa morao bi biti Staljin.Staljin je gledao začuđeno, ali nije se usprotivio nijednom rečju. U redu, rekao je" - svedočio je Mikojan.

(SUTRA: Hruščovljev sin streljan kao izdajnik)