Hruščovljev sin streljan kao izdajnik

TOKOM rata nije bilo podele na narod i na elitu, kao danas. Da, postojale su vođe i mase. Ako stvari posmatramo formalno - jaz je bio dublji nego što je danas u tzv. demokratiji. Ali evo u čemu je najvažnija razlika: tokom rata su vrednosti i ciljevi vlasti i naroda bili zajednički. Jedan veliki zajednički posao. Borila su se i deca članova Politbiroa CK VKP (Centralnog komiteta Svesavezne partije boljševika).

Sinovi vođa su odlazili na front - isto kao i sinovi učitelja, radnika, kolhoznika. Borili su se sinovi vrhovnog komandanta, članova Politbiroa, drugih partijskih i rukovodilaca iz vlade.

Poginuo je Staljinov sin Jakov. Izginula su deca Mikojana i Hruščova. Poginuo je sin bivšeg narodnog komesara odbrane Timura Frunzea.

Bio je rat, a u ratu se ubija. To je tragedija za porodice i učitelja, i kolhoznika, i članova Politbiroa. Ali dok traje rat, svima je jasno da drugačije ne može biti.

MITOLOGIJA o sinovima vođa u najvećoj meri je posleratna.

Najneverovatnija je priča o Leonidu Hruščovu. Oko njega je ispleten gigantski mit. Navodno je cela priča o razobličavanju kulta ličnosti Hruščovljeva osveta Staljinu zbog sina. Pilot Leonid Hruščov je ili dospeo u zarobljeništvo kada su ga oborili, ili se sam predao Hitlerovim jedinicama. Navodno je počeo da sarađuje s Nemcima, pa je čak i preko radija pozivao crvenoarmejce da se predaju. Zatim su ga, navodno, oteli naši obaveštajci, izveden je pred vojni sud i streljan.

N. S. Hruščov je molio J. V. Staljina da ne dozvoli smrtnu presudu. Staljin je odgovorio: "Da li vi molite kao otac ili kao član CK? Kao otac? A šta da kažem drugim očevima koji su izgubili svoje sinove?" Pitanje o sudbini pilota L. Hruščova bilo je tema specijalnog zasedanja Politbiroa, koji je potvrdio presudu.

IZMEĐU ostalih, N. S. Hruščov se zbog sina docnije osvetio i G. K. Žukovu. Nama autorima je poznato, preko poznatih zvaničnika CK Partije i velikih vojskovođa, da je, nakon što je postao prvi sekretar CK, Hruščov tražio od ministra odbrane zemlje Žukova da pilota Leonida Hruščova predloži za zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Tome se Žukov oštro usprotivio, rekavši da izdajnike ne predlaže za ratna odlikovanja, a pogotovo ne za visoko zvanje heroja.

Zgužvao je obrazac predloga odlikovanja i bacio ga prema Hruščovu.

Navodno je Hruščov iz osvete 1957. smenio Žukova s mesta ministra odbrane. U svetlu tih optužbi, posebno je misteriozna četvrta Zlatna zvezda heroja Sovjetskog Saveza, koju je Žukov dobio godinu dana ranije, 1956, za vreme Hruščova.

Ukratko - svega toga nije moglo biti. Zato što je pilot Leonid Hruščov poginuo 1943. godine, tokom vazdušne borbe.

PROŠLO je gotovo sedamdeset godina, a borba Hruščova sa Staljinom i staljinista sa Hruščovom se nastavlja. Savremeni neostaljinisti su pravilno protumačili. Ako je razobličavanje kulta ličnosti osveta zbog sina izdajnika, onda Hruščov nema nimalo časti, a Staljin je, opet, čist kao prvi sneg.

Udaraju tamo gde najviše boli - po deci. Gaze po onome što je najsvetije - po vojničkoj časti. Samo o ovom Leonidu postoji bar šest odvratnih verzija, koje mi je odvratno i da pominjem. Zato što ako čovek ima išta u srcu i u glavi - morao bi samo da se pokloni poginulom vojniku. Ne razmišljajući ni jednog jedinog trenutka o tome čiji je on sin.

SUDBINA najstarijeg Staljinovog sina Jakova prilično je utemeljen mit. Smatra se da ga je 22. juna 1941. Staljin ispratio rečima: "Idi i bori se!" U julu je Jakov navodno zarobljen. Mnogo kasnije su Nemci, navodno preko predsednika švedskog Crvenog krsta, predložili da razmene Jakova za feldmaršala Paulusa, koji je zarobljen u Staljingradu. Staljin je odlučno odgovorio: "Ne razmenjujem feldmaršala za vojnika. Tamo su svi moji sinovi."

Zapravo - nema nikakvih dokumentarnih svedočanstava o tome da je Jakov uopšte bio zarobljen. Najverovatnije će biti da je on 16. jula 1941. godine poginuo u borbi. Mislim da su ga Nemci identifikovali, jer su vrlo precizno znali njegov čin: komandir 6. artiljerijske baterije haubičkog puka 14. tenkovske divizije 5. mehanizovanog korpusa 20. armije. Oni su stvorili pragmatičan mit, koji su iskoristili u nemačkom letku 1941. godine:

Kako bi vas zastrašili, komesari vas lažu da Nemci loše postupaju prema zarobljenicima. Staljinov sin je svojim primerom dokazao da je to laž. On se predao sam, jer je bilo kakvo suprotstavljanje nemačkoj armiji sada potpuno beskorisno!

NAŠI su odgovorili kontramitovima. Što ćemo sada i da objasnimo.

Ali mit je, ne mrzi me da to ponavljam neprestano - mač sa dve oštrice. Neoprezno rukovanje mitom može da ima moćan efekat, ali i potpuno suprotan očekivanom. Prema mom mišljenju, to nije uspeo da izbegne ni tako poštovan čovek kakav je Vladimir Karpov.

Džugašvilija su ispitivali gestapovci koji su mnogo puta dolazili iz Berlina. Gestapovac Rojšle je sakrio mikrofon ispod stolnjaka, zapisao razgovore, a zatim je tako vešto montirao snimak da je ispalo da Jakov javno optužuje staljinistički režim.

Taj snimak se vrteo na svim radio-razglasima po frontu, Jakovljev glas su slušali sovjetski vojnici, a na glave su im nemački avioni bacali letke s pozivom da se predaju i da poslušaju savet Staljinovog sina, "jer je bilo kakvo suprotstavljanje nemačkoj armiji uzaludno". Da ne bi bilo sumnje da u rukama stvarno imaju Staljinovog sina, Nemci su napravili seriju fotografija: Džugašvili u društvu nemačkih oficira...

U ČEMU je smisao svega ovoga - ostaće misterija. Danas je televizija u stanju da učini poznatim i prepoznatljivim bilo koga: modnog stilistu - frizera, ili njegovo psetance. Tada su Jakovljev glas mogli da prepoznaju samo najbliži, njegovo lice nije bilo poznato nikome van kruga najvišeg rukovodstva zemlje. Kako bi letak bio uverljiv, bilo je potrebno da iz Moskve stigne potvrda: da, to je zaista najstariji sin druga Staljina.

Kada je Staljin saznao za to, on je, držeći se zakona (naredba 227 je predviđala represiju nad porodicama zarobljenih koji sarađuju s Nemcima), naredio da, kao i u svim ostalim slučajevima, Jakovljeva žena Julija bude uhapšena kao žena izdajnika, ali je unuku ostavio kod svoje ćerke Svetlane. Staljin nije želeo da krenu glasine o tome da štiti sinovljevu porodicu dok ovaj na nemačkoj strani vodi antisovjetsku propagandu. Staljin se držao zakona i mada je bio vrhovni komandant, u takvim slučajevima se stavljao u istu ravan sa svima ostalima.

Kada se 1943. ispostavilo da su, što se Jakova tiče, Nemci napravili samo podlu provokaciju i da on nije bio izdajnik, Julija je oslobođena iz pritvora i vraćena u porodicu.

Čemu sve te, prema opštem mišljenju, potpuno izmišljene priče? Kakva je njihova svrha? Lično ne mislim da je Staljin mogao da poveruje Gebelsovoj propagandi. Nije on bio nimalo ograničen čovek. A ne smatram ni da nije imao poverenja u sopstvenog sina.

EPIZODA O KAPETANU DžUGAŠVILIJU

U MITU o kapetanu Jakovu Džugašviliju centralna je epizoda kako su Nemci pokušali da ga razmene za feldmaršala Fridriha Paulusa. Reči koje se odnose na hiljade heroja i heroina Staljin bi u potpunosti mogao da pripiše i sopstvenoj deci - svojoj trojici sinova.

(SUTRA: Pijanstva i tuče Staljinovog sina)