Nemci trguju sa saveznicima

ŠESTOG maja, vrhovni komandant savezničkih snaga Dvajt Ajzenhauer pozvao je šefa naše vojne misije u štabu Vazduhoplovnih snaga SAD, generala I. A. Susloparova, u svoju rezidenciju u Remsu (severoistok Francuske). Budući predsednik SAD je rekao da mu je došao nacistički general Jodl s predlogom da kapitulira pred anglo-američkom vojskom, posle čega bi se zajedno borili protiv SSSR-a. Ajzenhauer ga je uz osmeh uveravao da je on, naravno, od Jodla zahtevao potpunu kapitulaciju Nemačke, da neće prihvatiti ništa drugo, i da je ovaj to prihvatio.

A sada, eto tu kapitulaciju treba potpisati. Vreme je već dogovoreno - sledećeg dana, 7. maja, u dva sata i 30 minuta. Susloparova su zamolili da obezbedi odobrenje teksta u Moskvi i da ga potpiše u ime Sovjetskog Saveza.

Poleteo je telegram u Kremlj. Sat je počelo da otkucava.

SUSLOPAROV se našao u vrlo teškoj situaciji. S jedne strane, on je svojim potpisom mogao da završi rat i da sasvim sigurno time obustavi borbe u kojima su svakog trenutka ginuli naši vojnici. Pored toga, Amerikanci su mogli i da se popišmane - i da jednostavno kapitulaciju potpišu i bez sovjetskog predstavnika. Ali, s druge strane, potpisujući tu kapitulaciju, Nemačka je priznavala poraz na američkoj teritoriji. Iz toga proizlazi da su je porazili Amerikanci?

Odgovora iz Moskve nije bilo.

U dva sata i 41 minut, 7. maja, u sali gde su radili operateri vrhovnog komandanta anglo-američke vojske, potpisan je protokol o kapitulaciji Nemačke. Sovjetski general je pedantno dodao u tekst tačku o tome da je u budućnosti moguće potpisivanje drugog, savršenijeg akta o kapitulaciji Nemačke, "ukoliko to bude zahtevala neka od savezničkih vlada". To je bio izlaz koji je uspeo da pronađe.

A iz Moskve je leteo telegram: ništa ne potpisivati.

NEMCI su za to vreme trgovali sa saveznicima. Želeli su da što više vojnika Vermahta izvuku iz sovjetske zone. Bilo im je jasno da bi svi oni - svaki od njih!- mogli da budu smatrani ratnim zločincima.

Amerikanci su paralelno igrali svoju partiju "pozajmljivanja" naše pobede u očima svetskog javnog mnjenja. Počelo je bombardovanje Moskve zahtevima iz Vašingtona. Kako bi maršal Staljin gledao na to da predsednik Truman 7. maja sam svetskoj javnosti objavi vest o kapitulaciji Nemačke, u 19.00 po moskovskom vremenu? Ne? U redu. Predsednik obećava da će pričekati i da neće ništa objavljivati do 8. maja - ukoliko maršal Staljin ne da svoj pristanak za neko ranije vreme. Istog trenutka je stizao predlog za novi termin.

Otimati tuđe nije dobro. Osim toga, pobeda za Amerikance apsolutno nije imala takav značaj kao za nas.

Svoje mišljenje, kao i obično, dao je i Čerčil. Sedmog maja u 16.26 poslao je Staljinu tekst nemačkog saopštenja o kapitulaciji koje je emitovano na radiju, uz zaključak:

Pošto već čitav svet zna za kapitulaciju, smatram svojom obavezom da izdam saopštenje o tome. U protivnom će izgledati da su vlade jedine koje s time nisu upoznate.

Svi su žurili da na glavu stave lovorov venac pobednika nad Nemačkom.

O TIM danima u Moskvi piše u memoarima general Štemenko:

"Staljin je kao i obično, lagano šetao uz ivicu tepih-staze. Čitava njegova pojava je odavala krajnje nezadovoljstvo. Razgovaralo se o kapitulaciji u Remsu. Istakao je da su saveznici organizovali jednostrani dogovor s Denicovom vladom. Takav dogovor više liči na lošu zaveru. Osim generala J. A. Susloparova, niko od zvaničnika SSSR-a nije bio prisutan u Remsu. Ispada da za našu zemlju nema kapitulacije, uprkos tome što smo upravo mi više od bilo koga stradali od nacističke invazije i dali najveći doprinos pobedi." Od takve "kapitulacije" mogu se očekivati samo loše posledice.

- Sporazum koji su potpisali saveznici u Remsu - nastavljao je J.V. Staljin - ne može se poništiti, ali ga ne treba ni priznati. Kapitulacija treba da bude sprovedena kao najvažnija istorijska činjenica i prihvaćena ne na tritoriji pobednika, već tamo odakle je krenula fašistička agresija - u Berlinu, i ne jednostrano, već neizostavno od strane svih vrhovnih komandi svih država antihitlerovske koalicije. Može da je potpiše neko od lidera bivše fašističke države ili čitava grupa nacista.

BILA je to manifestacija političke volje - supstance koja je večno nedostajala ruskoj vlasti. Dalje su razmatrana tehnička pitanja. Odlučeno je da s naše strane kapitulaciju potpiše Žukov - u poraženom Berlinu.

Uveče, 7. maja, 1945. godine, dok su u Londonu, Parizu i Njujorku gomile ljudi slavile neobjavljenu pobedu, u Moskvi je u Boljšoj teatru priređen praznični koncert. Pozivnice su na vreme uručene svim šefovima ambasada. Oni su očekivali da će upravo u Boljšoj teatru biti objavljena vest o kapitulaciji Nemačke potpisanoj u Remsu.

Ali, ispostavilo se, da je koncert bio posvećen 40-godišnjici smrti pronalazača radija, A.S.Popova. Britanski ambasador se sećao da su negde na polovini večeri on i američki kolega prišli prvom zameniku narodnog komesara inostranih poslova Višinskom i da su mu rekli: "Mi nemamo ništa protiv vašeg mister Markonija, ali vi imate daleko ozbiljniji povod za slavlje." Tada smo otišli iz dvorane.

TAČNO u ponoć po moskovskom vremenu između 8. i 9. maja Žukov je otvorio ceremoniju potpisivanja Akta o bezuslovnoj kapitulaciji. Komandu savezničkih snaga predstavljali su maršal avijacije Britanije, komandant vazduhoplovnih snaga SAD i vrhovni komandant francuske armije. Sovjetski oficiri su širom otvorili bočna vrata i na njima su se pojavili Nemci. Kajtel je bio beo kao kreč.

Procedura je održana u istočnom delu Berlina, u štabu sovjetske 5. udarne armije. Nameštaj za glavnu ceremoniju rata - njegov završetak - uzet je iz rajhskancelarije. Dok je Kajtel prilazio stolu kako bi stavio svoj potpis, pod nogama mu je bio tamnobraon tepih iz Hitlerovog štaba. Verovatno ga je prepoznao.

Sevali su reflektori, škljocale kamere i foto-aparati. Svedoci kažu da Kajtel, uzbuđen, na Žukovljeva pitanja nije odgovarao sa "da", nego sa "javol" - "razumem".

Čitava ceremonija je trajala tačno 43 minuta. Pet primeraka istorijskog dokumenta potpisalo je svih pet zemalja. Nemačka delegacija je pozvana da napusti salu.

ŽUKOV je proglasio sastanak završenim i veselje je upotpunio njegov poziv:

- Za jedan sat, pozivam vas da se, po ruskom običaju, počastimo onim što nam je pozadina poslala.

Te noći su iz pozadine stigli piće i hrana, isključivo domaće proizvodnje. Istina, Kajtel u svojim beleškama, koje je pisao čekajući izvršenje kazne, gorko primećuje da je vino bilo nemačko. Sigurno laže: sovjetski meni je bio politički potez. Ali su posuđe i escajg bili nemački, a tanjiri s inicijalima carske kancelarije.

Potpisivanju Akta prisustvovao je i general Susloparov. Tek je ovde saznao da Štab nije imao nikakve primedbe na njegove poteze u Remsu. Devetog maja, Akt o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke, potpisan u Berlinu, objavile su sve najvažnije novine. Veliki otadžbinski rat je bio završen.