Rat je trebalo da traje do 1947.

U TRENUTKU završetka ratnih dejstava u Evropi SAD su zaključile da ne mogu okončati rat na Tihom okeanu ukoliko ne okupiraju Japan. Praktični Amerikanci su sve isplanirali i proračunali: za invaziju na japanska ostrva biće potrebna armija od sedam miliona ljudi. Plan se zvao "Daunfol", a njegova realizacija je trebalo da počne desantom mornaričke pešadije u južnom delu ostrva Kjušu 1. novembra 1945. godine.

Amerikanci su u to vreme ratovali s Japancima već tri i po godine, dobro su ih poznavali i u principu su ih dobro i razumeli. Posebno posle iskustva s Filipinima, gde im se suprotstavilo svega 250.000 japanskih vojnika. Pritom je oslobođenje arhipelaga trajalo osam meseci. Najoptimističnije prognoze su pokazivale da će Japan moći da bude zauzet tek krajem 1946. godine. Ozbiljniji analitičari su mislili da je to ipak 1947. godina. I to - pri najpovoljnijem scenariju za SAD.

PREMA prognozama veoma iskusnog generala D. Makartura, koji je komandovao borbenim dejstvima saveznika u tom regionu, imajući u vidu fanatizam i obučenost japanskog vojnika, rat bi mogao da potraje još pet-sedam godina.

Tada bi se Drugi svetski rat otegao do 1952. godine.

Prognozirani su i gubici. U američkim oružanim snagama očekivano je da oni budu oko milion ljudi. Pretpostavka je bila da će izginuti i pola miliona saveznika - Britanaca. Japance niko nije računao. Užasne brojke. Pa ipak - nerealne.

Takozvani visoki savet Japanskog carstva za rukovođenje ratom formirao je građanski dobrovoljački korpus, "Kokumin Giju Sentotaj". U njega su morali da stupe svi muškarci od 15 do 60 godina i sve žene od 17 do 40 godina (osim trudnica i dojilja). Japanski folksšturm se od nemačkog, fanatičnog, suštinski razlikovao po religioznoj odanosti caru i svojoj zemlji i po samurajskoj spremnosti svakog pojedinca da umre za ideju.

HITLER i Gebels, bez obzira na sve nesporne uspehe nacističke propagande, o tako nečem nisu mogli da sanjaju ni u najluđim snovima.

Praktična protestantska etika, iznutra, i snažne ofanzive Crvene armije, spolja, brzo su sejale strah i sumnju u srcima čak i onih Nemaca koji su bili najlojalniji fašističkom režimu. U mnogim memoarima se pojavljuje isti lajtmotiv: tokom 1945. godine u Nemačkoj folksšturmovci nisu razmišljali o herojskoj smrti za Firera, već isključivo o tome kako da se sklone od faustpatrona (prenosni protivtenkovski bacač granata), ili da se što pre predaju. Istrajnost Nemaca na Istočnom frontu uglavnom je objašnjavana strahom: vojnicima je usađeno u glavu da ih u ruskom zarobljeništvu očekuje smrt u najstrašnijim mukama. Na Zapadu su se zato 1945. godine predavale kompletne jedinice. Kolala je priča o američkoj poljskoj kuhinji koja se izgubila i naletela na ukopani motorizovani bataljon Vermahta" koji je istog trenutka radosno istakao belu zastavu.

JAPANCI pripadaju potpuno drugačijoj civilizaciji, njihova bezuslovna odanost sizerenu i svojoj maloj domovini - brušena je vekovima. Svima je bilo jasno da bi u slučaju američkog iskrcavanja na ostrva, oni svoju zemlju branili do poslednje kapi krvi u najbukvalnijem smislu reči.

Na ostrvima je sprovođena vojna obuka za kompletno stanovništvo.

Broj redovnog sastava je dostigao 7,2 miliona vojnika. Za kamikaze su svi čuli. A postojali su i ljudi torpeda, "kajteni", koji su vozili brze čamce bombe. U pešadijskim trupama su se pojavile čitave čete dobrovoljnih samoubica. Amerikancima je bilo jasno da bi se u slučaju napada na japanska ostrva suočili sa sedam miliona potencijalnih kamikaza.

Tako da užasne brojke američkih vojnih analitičara nisu bile realne ne zato što su bile naduvane i prevelike, već naprotiv, jer su od samog početka umanjivane. SAD su oklevale. One su u Drugom svetskom ratu već bile izgubile gotovo sto hiljada ljudi.

POSLE četiri ratne godine? Amerika je morala da shvati da bi to bio rat do istrebljenja. Iz ćorsokaka na Tihom okeanu vašingtonski stratezi su videli dva izlaza. Prvi - ulazak Rusije u rat. Drugi - Bomba.

"Ja na atomsku bombu gledam kao na vojno oružje i nemam ni najmanju sumnju da ona treba da bude upotrebljena shodno svojoj nameni"- ovo je predsednik Truman zabeležio u svom dnevniku još 2. maja.

Još je bilo nejasno o čemu se zapravo radi, nisu izvedeni testiranja i probe, ali je bilo jasno: Bomba - to je nešto užasno. Beleška u ličnom dnevniku predsednika SAD govori o prostoj filozofiji prvog posednika nuklearnog oružja.

Amerikanci su uvek voleli eksperimente, verovali u nauku, tehničke inovacije i izume. To što su u konkretnom slučaju naučni geniji stvorili oruđe za masovno ubijanje bez presedana u istoriji ljudske civilizacije, vašingtonski establišment nije mnogo tangiralo. Je li to izmišljeno? Jeste? Onda to treba isprobati. Kako? Specijalno formirani komitet dao je pravovremenu preporuku. "Bombu treba iskoristiti protiv Japana što je pre moguće. Treba je baciti na fabriku oružja okruženu stambenim blokovima za zaposlene, i bez prethodnog upozorenja."

MORAM da dodam da je to baš u američkom stilu: prototip budućeg glavnog vojnog koncepta Pentagona - "beskontaktnog rata". Izdaleka, koristeći svoju tehničku nadmoć, naneti stravičan udar i nestati".

Istovremeno - bila bi to i osveta kosookima za godine neslavnog gaženjana pacifičkim ostrvima, pa i za smrt momaka, za Perl Harbur, konačno.

Bilo je u Vašingtonu i glasova razuma, koji su upozoravali da se samuraji superbombom ne mogu zaplašiti i da će samo pobesneti. Ali baš su želeli da je isprobaju!

A što je najbitnije - nije se uopšte radilo o Japanu. Najvažnije je bilo pokazati drugu Staljinu ko je sada svetski gazda. Truman je dobio vest o uspešnoj probi nuklearne bombe dok se nalazio u Potsdamu. Odmah je to podelio s Čerčilom, pa su njih dvojica istog trenutka počela da kuju zajedničke planove.

IZ ČERČILOVIH memoara:

"Najteže je bilo pitanje šta reći Staljinu. Kako mu saopštiti tu vest? Da li to učiniti pismeno ili usmeno? Da li to učiniti na zvaničnom ili specijalnom savetovanju, tokom naših svakodnevnih konsultacija, ili pak posle jedne od tih konsultacija?

Predsednik se odlučio za ovu poslednju mogućnost.

- Mislim - rekao je on - da bi posle jedne od naših konsultacija trebalo jednostavno da mu saopštim da raspolažemo potpuno novim tipom bombe, nečim do sada neviđenim, što bi moglo, prema našem mišljenju, da izvrši presudan uticaj na želju Japanaca da nastave rat.

Ja sam se složio s tim planom."

Što se konkretne realizacije tiče, naši (još uvek) saveznici osmislili su spektakularnu demonstraciju. Najpre u Hirošimi. Potom u Nagasakiju.

BORBA NA ŽIVOT I SMRT

BRITANCI apsolutno nisu imali želju da ginu ni na Kjušuu, ni na Honšuu, ni na Okinavi. Britaniji taj rat nije trebao ni za šta. U julu 1945. oni su izrazili spremnost da radi iskrcavanja u Japan pošalju maksimalno tri divizije, "a potom, možda, još dve". U proleće 1943, Amerikanci su na čitavom azijsko-tihookeanskom ratnom poprištu imali svega dva i po miliona ljudi. Konačno, Japanci su se takođe pripremali za borbu na život i smrt za svoja ostrva i zveckali su oružjem.