Rat sa Japanom obećan u Teheranu

PO pitanju rata između Sovjetskog Saveza i Japana naši saveznici i Nemci imaju potpuno isti stav - stoji u izveštaju "Anglo-američki planovi o ratu SSSR-a protiv Japana", koji je MIP pripremio za Staljina u januaru 1945. godine. Objektivno gledano, to je zaista bilo tako.

Da je čitav naš Vrhovni štab najednom izleteo iz koloseka i deo naše armije prebacio s položaja opkoljenog Berlina na Daleki istok, Hitler ne bi mogao ni da zamisli bolji rođendanski poklon. Međutim, isto to su želeli i naši saveznici. Preko okeana, štampa je dizala uzbunu: eto, mi Ruse hranimo, pojimo i naoružavamo, zbog njih smo ušli u evropski rat koji Americi apsolutno nije trebao, a oni nama u pravom tihoookeanskom ratu neće da priskoče u pomoć.

"To da ću morati da idem na Daleki istok prvi put sam saznao u leto 1944. godine" - pisao je maršal Vasiljevski u svojim memoarima."Posle završetka Beloruske operacije, J. V. Staljin mi je u razgovoru rekao da će mi biti poverena komanda nad trupama Dalekog istoka u ratu s militarističkim Japanom. A mogućnosti da bi moglo doći do tog rata postao sam svestan krajem 1943. godine, nakon povratka sovjetske delegacije s Teheranske konferencije."

U TEHERANU smo pod pritiskom saveznika obećali da ćemo ući u rat protiv Japana ubrzo posle razbijanja Nemačke. Na Jalti je precizirano i dogovoreno: dva do tri meseca posle kapitulacije Nemačke. A onda smo i mi izneli svoje jasne uslove.

Iz stenograma Teheranske konferencije:

"Staljin je rekao da ukoliko ti uslovi ne budu ispunjeni, onda će njemu i Molotovu biti teško da objasne sovjetskom narodu zbog čega Rusija ulazi u rat s Japanom. Sovjetskom narodu je savršeno jasan rat protiv Nemačke, ali će teško razumeti zbog čega Rusija ulazi u rat protiv zemlje s kojom nema nikakvih ozbiljnih problema u odnosima."

Posle toga je na Jalti samo preostalo da se potpiše sledeće:

Rukovodstva triju velikih sila - Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije - saglasila su se da će od dva do tri meseca posle kapitulacije Nemačke i završetka rata u Evropi, Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana na strani saveznika, pod sledećim uslovima:

1. Očuvanje statusa kvo Spoljne Mongolije (Mongolske Narodne Republike).

2. Vraćanje Rusiji pripadajućih prava, narušenih izdajničkim napadom Japana 1904. godine, i to:

a) Vraćanje Sovjetskom Savezu južnog dela ostrva Sahalin i svih susednih ostrva;

b) Internacionalizacija trgovinske luke Dajren, uz obezbeđenje i zaštitu prioritetnih interesa Sovjetskog Saveza u toj luci, kao i vraćanje u zakup Port Artura, kao vojne - pomorske baze SSSR-a;

v) Zajedničko korišćenje istočnokineske i južnomandžurijske železničke pruge, koja omogućava izlaz na Dajren, na principima mešovitog sovjetsko-kineskog društva, uz obezbeđenje prioritetnih interesa Sovjetskog Saveza.

3. Ustupanje Sovjetskom Savezu Kurilskih ostrva.

ŠEFOVI vlada triju velikih sila su se saglasili povodom toga, da će ove pretenzije Sovjetskog Saveza biti bezuslovno ispunjene nakon pobede nad Japanom.

Sa svoje strane, Sovjetski Savez izražava spremnost da s nacionalnom vladom Kine zaključi pakt o prijateljstvu i o savezu između SSSR-a i Kine, radi pružanja pomoći sovjetskih oružanih snaga u oslobađanju Kine od japanskog jarma.

Teheran - Jalta - Potsdam. U Potsdamu smo potvrdili rokove. I tačno tri meseca posle 9. maja smo krenuli.

Stiče se utisak da Crvena armija 1945. godine uopšte nije bila svesna sopstvene snage.

O japanskoj Kvantunskoj armiji naši su znali gotovo sve - tolike godine su je imali za obaveštajni rad - i protiv nje su isplanirali "crveni blickrig", koji je trebalo da traje dva meseca. A potpuno su se obračunali s njom - za manje od mesec dana. Zašto bismo bili skromni - sve je bilo rešeno već za nedelju dana.

NAŠI su pobedili s relativno malo prolivene krvi - gubici su bili 0,7 odsto od ukupnog broja sovjetskih vojnika koji su učestvovali u ratu na Dalekom istoku (1.699.500 ljudi). Istraživač Mandžurske strateške ofanzive V. Zimonjin navodi čak još niži procenat - 0,1odsto, tvrdeći da je to apsolutni rekord za sve ratne godine. Ukupni gubici carske armije, koja nije napadala, nego se branila ukopana u rovove i bunkere, prekopavši čitavu odbrambenu liniju i ne promaljajući nos iz svojih stalnih utvrđenja, bili su 20 puta veći od naših.

Ovde svakako valja uzeti u obzir razmere. Dalekoistočno ratno poprište nije bilo ni nalik ukrajinskoj stepi pogodnoj za ofanzivu, niti voronješkim oranicama, nego je to bila džinovska elipsa duga 1.500 kilometara od severa ka jugu i 1.200 kilometara od zapada ka istoku. U njoj su se nalazile nepristupačne planine Velikog Hingana, primorske močvare koje su tokom sezone kiša bile potpuno neprohodne, kao i nepodnošljiva vrelina pustinje Gobi. I 17 japanskih utvrđenih rejona.

PRIMERA radi, u primorju su se stotine odbrambenih utvrđenja protezale 800 km duž fronta, pokrivajući do 50km u dubinu teritorije koju su kontrolisali Japanci. Na Sahalinu i na Kurilima obalske topovske baterije su bile sakrivene u granitnim pećinama i skloništima zidanim od betona i gvožđa. Dužina sovjetske granice duž koje su vođene borbe iznosi 5.000 kilometara. To je dva puta više u odnosu na sovjetsko-nemački front.

Ukupan broj neprijateljskih vojnika - Japanci + vojska marionetskih vladara - iznosio je 1,2 miliona ljudi.

Čitavu tu mašineriju, koja je mnogo godina pripremana za rat, bila mobilisana i permanentno se nalazila u punoj borbenoj gotovosti, sovjetska vojska je samlela za manje od mesec dana. Po cenu života 12.031 našeg borca.

SA STRANE posmatrano, lakoća s kojom je izvedeno ovo vojno čudo odmah je izazvala bujicu skeptičnih komentara i procena. Političari, naši saveznici, momentalno su zagrajali: Sovjetski Savez je, navodno, prosto iskoristio plodove dugogodišnjih napora Amerikanaca. Onda su se priključili i istoričari: kao, SAD su već demoralisale japanske oružane snage, te one stoga apsolutno nisu bile sposobne da se suprotstave.

Biće da su upravo zbog toga pred demoralisanim i iscrpljenim samurajima tapkali u mestu i američki generali, ne znajući šta da čine.

Kako li se onda dogodilo da je Japan, koji se minimum godinu dana pripremao na borbu sa sovjetskim trupama, počeo da traži pregovore o kapitulaciji već nakon samo pet dana?

SUTRA: Zašto SSSR nije zauzeo Japan