Zašto SSSR nije zauzeo Japan

U SVOJIM memoarima maršal Aleksandar Mihajlovič Vasiljevski je napisao: "Šesnaestog jula me je u štab vojske Dalekog istoka, koji se nalazio 25 km jugozapadno od Čite, telefonom iz Potsdama pozvao J. V. Staljin. Bio je to dan uoči početka Potsdamske konferencije tri velike sile. Pitao je kako teku pripreme za operaciju i zanimao se da li je moguće da ona otpočne deset dana ranije. Izvestio sam ga da konsolidacija vojske i transport svega onoga što je najneophodnije za nju ne omogućavaju tako nešto, zamolivši ga da zadržimo prethodno dogovoreni rok. Staljin se s time složio."

Veruje se da Truman na toj konferenciji nije rekao Staljinu šta je tačno testirano dan ranije u Los Alamosu, već mu je prosto u privatnom razgovoru spomenuo novo oružje. Ali mi smo o tome mogli imati i druge izvore informacija, mimo američkog predsednika.

ŠTETA što nam je nedostajalo tih deset dana. Oni bi spasli stotine hiljada mirnih, nesrećnih japanskih života. Iz vojne perspektive, bombardovanje Hirošime i Nagasakija bilo je potpuno besmisleno. Japan je bio prva žrtva nuklearnog oružja - zaista bih želeo da verujem i poslednja- ali u vojnom pogledu, on to praktično nije ni primetio. Vojni istoričari smatraju da atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki nisu na japansku vladu ostavile željeni utisak.

Sedmog avgusta, pošto je dobio operativne podatke o rezultatima bombardovanja Hirošime, premijer Sucuki je predložio caru Hirohitu da sazove zasedanje Visokog saveta za rukovođenje ratom, ali vojni komandanti su odbili da raspravljaju o novonastalom problemu. Nije čak bila sazvana ni vlada. Vojna komanda se ograničila na to da u Hirošimu pošalje komisiju koja bi ispitala posledice onoga što se desilo. Ona je nastavila aktivnu pripremu vojske i države za odlučujuću bitku na teritoriji pod njenom kontrolom.

AMERIKANCE, da su mogli odmah da znaju za takvu reakciju, to bi veoma naljutilo i razočaralo: takav smo greh počinili, takav zločin protiv čovečnosti, koji bi bio dovoljan za pola miliona Raskoljnikova - a oni čak ni sednicu vlade nisu održali.

Ali ne, nije to bila poruka za cara. Tu "crnu mrlju" oni su poslali nama. Još nije bilo "hladnog rata", još nije bio osmišljen pojam "nuklearnog zastrašivanja", a ono je već počelo. Za razliku od Japanaca, naši su izgleda odmah shvatili šta je to bomba. Amerikanci su razumljivo, po cenu života 340.000 ljudi, objasnili: "Svet će od sada funkcionisati po novim pravilima, a ta pravila su - američka."

Uprkos opšteprihvaćenom mitu, bombardovanje nije imalo nikakav vojni efekat. Politički efekat je bio kolosalan - ali verovatno ipak ne onakav kakav su SAD očekivale.

SUTRADAN posle Hirošime, stigla je naredba iz Moskve: hitno otpočeti borbena dejstva - ne 11. nego 9. avgusta. Istorija, kako pokazuje ogoljena istina, ne poznaje konjunktiv. Ali ja verujem - da je Staljin tada iz Potsdama insistirao da ofanziva počne ne dva, nego deset dana ranije, Kvantunska armija bi bila uništena pre Hirošime. Onda Truman ne bi imao nikakve šanse da objasni sopstvenom narodu i svetskoj javnosti opravdanost nuklearnog bombardovanja. A u tom slučaju bi, verovatno, 340.000 japanskih civila preživelo.

Osmog avgusta u 23 časa japanskom ambasadoru u Moskvi uručena je nota sovjetske vlade: zbog odbijanja Japana da prekine ratna dejstva protiv naših saveznika - SAD, Velike Britanije i Kine- od 9. avgusta Sovjetski Savez ulazi u rat s Japanom. U tom dokumentu takav korak je okarakterisan kao "jedini način da se što pre dođe do mira, i spreče dalje žrtve i stradanja ljudi".

DEVETOG avgusta oko jedan sat po ponoći sovjetske trupe s prve linije prešle su granicu.

Kroz šest dana Kvantunska armija je prestala da postoji kao jedinstvena celina - dezorganizovana je i razbijena na manje formacije.

Jedanaestog avgusta, sovjetska vojska je zajedno s pomorskim snagama otpočela oslobađanje Južnog Sahalina. Osamnaestog avgusta - Kurilskih ostrva.

Četrnaestog avgusta japanski car Hirohito (koji je ostao na vlasti sve do 1989. godine) izrazio je spremnost da kapitulira pred saveznicima. Staljin je telefonirao Vasiljevskom da proveri da li je istina da se Japanci predaju. To nije bilo tačno.

Uprkos izjavi svog cara, Japanci nisu polagali oružje, pa je Vasiljevski odlučio da smelo ubrza stvari.

OSAMNAESTOG avgusta izvršen je desant u pozadini japanskih trupa - sovjetski padobranci su sleteli u Harbin. Na samom aerodromu naši padobranci su zarobili komandanta štaba Kvantunske armije, generala Hatu. Doveli su ga Vasiljevskom, koji je zahtevao neodložnu organizovanu kapitulaciju. Hata je tražio dozvolu da se do dolaska jedinica Crvene armije u Mandžuriju i Koreju, japanskim vojnicima ne oduzima oružje, zbog "nepouzdanosti tamošnjeg stanovništva". Japanci su očigledno prilično dozlogrdili lokalnom stanovništvu.

Tri divizije 87. streljačkog korpusa prebačene su na Sahalin, lovačka i bombarderska divizija Devete vozduhoplovne armije, brodovi Tihookeanske flote, kao i brodovi pomorsko-

-trgovačke flote. To su snage koje je trebalo da se iskrcaju u našoj Normandiji - tokom desanta na Hokaido. Operacija je ozbiljno isplanirana. "Ruski Overlord" je bio zakazan za 1. septembar.

DVADEST drugog avgusta japanska vojska se predavala gotovo svuda - poraz koji su pretrpeli od Rusa definitivno je slomio njihov samurajski duh. Toga dana Vasiljevski je iz Vrhovnog štaba dobio neočekivano naređenje: prekinuti pripreme za iskrcavanje na Hokaido.

Operacija, u čiji uspeh nije bilo ni najmanje sumnje, bila je obustavljena. Poraženi Japan neće biti okupiran. Zašto?

Često se to objašnjava nepostojanjem prethodnog sporazuma sa Saveznicima. Razlog koji, iskreno govoreći, nije baš najuverljiviji. Staljin je umeo da izvrši pritisak na Saveznike i uvek bi isterao svoje - čak i kada su za to bile potrebne godine bukvalno nadljudskih napora, kao što je bio slučaj s Drugim frontom.

OVOGA puta sve karte su bile u njegovim rukama. Samo nastaviti s nizanjem uspeha, kad to već tako lepo ide. Bila je to mogućnost da se potpuno namire stari računi i da se revanširamo i za 1905. godinu, a i za prolivenu krv na Hasanu i Halkin Golu. Nešto mi, ipak, govori da se ovde ipak nadnela senka nuklearne pečurke - mi bombu nismo imali ni kao projekat, ona će biti napravljena tek 1949. godine.

Ali i bez bilo kakvog Hokaida, tokom tronedeljnog rata mi smo imali 640.000 japanskih zarobljenika. Među njima 148 generala.Više od 90% njihovih vojnika se, odsluživši različite kazne za zločine države-agresora, bezbedno vratilo u domovinu, gde su nastavili da žive u miru. Stopa smrtnosti ratnih zarobljenika, koji su, prema opšteprihvaćenom mišljenju, imali čak i bolje uslove od onih u kojima je živeo sovjetski narod u Sibiru i na Dalekom istoku, nije bila viša od nekih uobičajenih normi smrtnosti stanovništva tog vremena.

SUTRA: Rusija kreator evropske istorije