Rusija kreator evropske istorije

VELIKI rat je po ko zna koji put pokazao koliko je naš narod žilav i sposoban da preživi, pokazao je njegovu snagu, nećemo preterati ako kažemo - njegovu moć.

To je prva, osnovna i najvažnija lekcija rata. Naš narod nije samo nepobediv, jer je često ratovao sam protiv čitave koalicije ujedinjenih evropskih zemalja, već je sposoban da menja sudbinu čitavog sveta i da stvara novi svetski poredak.

Tu lekciju bismo morali dobro da savladamo. Ona bi morala da bude temelj naše nacionalne svesti, kamen temeljac čitave političke propagande.

Umesto dosadnog velikoruskog mazohizma: preskupo... budale... Staljin - idiot... monstruozni gubici... besmislena pobeda... Umesto tog žalosnog cviljenja, treba u svest da se usadi najvažnije: mi smo kreatori istorije. Slomili smo vrat ujedinjenoj kontinentalnoj Napoleonovoj Evropi, isto kao i ujedinjenoj Hitlerovoj Evropi.

Amerikanci nisu nijednom ukrstili oružje s nacistima do 1944. godine - oni su bili zauzeti Japanom. I nisu Britanci odlučili o ishodu rata tamo negde u pustinjama Afrike.

Kod El Alamejna nemačka vojska jeste bila poražena i jeste bežala, ali nije bilo onog ponižavajućeg zarobljavanja kao kod Staljingrada. Vrhovni komandant Ervin Romel u Nemačku je odleteo avionom. Isti onaj Romel kojeg su se saveznici toliko plašili, da je britanski vrhovni komandant ser Klod Okinlek izdao potpuno nečuveno naređenje:

- Postoji realna opasnost da Romel za naše vojnike postane čarobnjak ili čudovište.

O njemu se među njima svakako previše govori. On ni u kom slučaju nije nikakav supermen, mada je veoma energičan i sposoban. Čak i da zaista jeste supermen, bilo bi krajnje nepoželjno da naši vojnici poveruju u njegove natprirodne moći.

Zahtevam da na sve moguće načine razbijete predstavu o tome da je Romel nešto više od običnog nemačkog generala. Zbog toga je veoma važno da se Romelovo ime ne spominje kada govorimo o neprijatelju u Libiji. Treba da govorimo o "Nemcima", ili "silama Osovine", ili o "neprijatelju", ali svakako se ne fokusirati na Romela.

Molim vas, preduzmite mere da ova naredba bude odmah izvršena i upoznajte s njom sve komandante i objasnite da je sa psiholške tačke gledišta, u pitanju stvar od najvećeg značaja!

OVAJ dokument je, naravno, kod Britanaca samo mogao da izazove još veći strah. Romelovo ime nisu izgovarali naglas, kao što su se u srednjem veku plašili da izgovore ime "glavnog lokalnog zmaja", ili kao što se u dečjem romanu "Hari Poter" ne izgovara Voldemorovo ime.

Jedanaestog marta 1943. godine Romel je odlikovan dijamantskim Viteškim krstom sa hrastovim lišćem i mačevima (broj 6) iako je poražen na Afričkom frontu. Nemci su ovu bitku smatrali izgubljenom u vojnom, ali ne i u psihološkom smislu.

Baš me zanima kako bi se Romel poneo u zarobljeništvu! Ako se ima u vidu da je samo godinu dana ranije učestvovao u atentatu na Hitlera, moglo bi se s pravom očekivati da bi bio spreman na saradnju. Kakav bi to kec u rukavu Britanaca bio! (Posle otkrivanja zavere, Romel je bio prisiljen da izvrši samoubistvo. Njegovu vezu sa zaverenicima su sakrili i sahranili su ga sa svim vojnim počastima, kao heroja Rajha. Dan njegove sahrane, 18. oktobar 1944, bio je dan žalosti.)

Ali Britanci nisu uspeli da zarobe Romela, nisu to čak ni pokušali.

ZATO naši jesu - ništa manje bitnog nemačkog vojskovođu - feldmaršala Paulusa.

Tek posle Staljingrada, Nemcima je bilo savršeno jasno da je "pohod na Istok" osuđen na propast. A to smo uradili mi!!!

Savremenicima nije padalo na pamet da ovo dovode u pitanje: ni neprijateljima, ni saveznicima.

Tako je mislio Ruzvelt, nazivajući bitku kod Staljingrada "epskom bitkom, čiji odlučujući rezultat slave svi Amerikanci" (iz pisma Staljinu, 5. februara 1943. godine).

Tako je mislio i britanski kralj, koji je Staljingradu poslao na dar mač, na čijoj je oštrici bilo ugravirano: "Građanima Staljingrada, jakim poput čelika - od Džordža VI u znak najdubljeg divljenja i poštovanja britanskog naroda."

To je najvažnija lekcija: MI SMO DOBILI RAT. Ostali su nam samo pomagali.

MI JESMO pobedili - ali se nismo svetili, iako u svakom ratu ima mesta za osvetu. Crvena armija se nije unizila dotle da se sveti poraženom neprijatelju.

Mada smo mi više od bilo koga drugog imali i moralno pravo i mnogo razloga za osvetu: kako Nemcima, tako i njihovim pomagačima druge krvi. Razume se da se u ratu svašta dešava. Rat kao rat. Ali na nivou naređenja, na nivou sistema: država se nije svetila. Kada je vojnik Crvene armije ušao u Evropu, nije bilo masakra nad stanovništvom poraženog neprijatelja.

Naši protivnici ne bi bili to što jesu da nisu pokušali da nam otmu i da lažno interpretiraju i ovaj deo istorije. Već od prvih godina istorijske "perestrojke" naše svesti, neprestano ponavlja da je Crvena armija u Evropi počinila nečuvena zverstva.

GODINE 1992. objavljena je knjiga Engleza Entonija Bivora o osvajanju Berlina (Berlin: The Downfall. 1945), koja je munjevito postala evropski bestseler. Jedna od ključnih tema njegovog dela jesu zverstva Crvene armije. Između svega ostalog, prema procenama E. Bivora, sovjetski vojnici su silovali dva miliona Nemica: "Ruski vojnici su silovali sve Nemice od 8 do 80 godina. To je bila armija nasilnika."

S naučne tačke gledišta, ta knjiga - prosto nije dostojna nikakve pažnje. Autor neprestano brka fusnote i reference, oslanja se na glasine i ogovaranja, a povremeno, čini se, potpuno zaboravlja o čemu je pisao na nekoliko prethodnih stranica, pa onda - čas opisuje užasne mrazeve i metarski led, čas izbeglice koje pronalaze spas na parobrodima. Ruske vojnike gospodin Bivor opisuje sa samo dva prideva: "pijani" i "prljavi".

VELIKI gubici u Crvenoj armiji mimo borbi izgleda da su bili izazvani time što su mamurni Rusi "udarali tvrdim predmetima po minama i projektilima". Zbog čega su oni udarali po minama - nema objašnjenja.

Međutim, kada se stvara istorijski mit, apsurdi i činjenične nedoslednosti nikoga ne brinu. S pozicije propagandista, Bivorov opus sto odsto pogađa cilj.

Što više - to bolje. Izvesni "naučnik" - Amerikanac Džonson - izbrojao je čak 15miliona silovanja. Identično kao u vicu o časnoj monahinji koja uporno dva puta dnevno, ne menjajući maršrutu, prolazi kroz šumu pored seoske krčme, gde je pijani nesrećnici redovno siluju.

NE UDUBLjUJUĆI se u detalje "istorijskog lova na veštice", navešću samo naslove nekih novinskih članaka i recenzija.

"Silovanje u Berlinu: Priča preživele" ("Indipendent", Velika Britanija).

"Priča žene koja je postala ratni trofej" ("Obzerver", Velika Britanija).

"Oni su silovali sve Nemice od 8 do 80 godina" ("Gardijan", Velika Britanija).

"Vojska Crvene armije je silovala čak i ruske žene koje je sama oslobađala iz logora" ("Dejli telegraf", Velika Britanija).

Sramotno, ali ovaj mit se proširio i na Rusiju. Neki savremeni ruski istraživači su svoje radove preplavili najužasnijim detaljima zverstava koja su počinili sovjetski vojnici.