Plan za otimanje ruskih resursa

HAJDE da se manemo ne istorijskih detalja, već našeg odnosa prema njima. Iz činjenica se uvek konstruiše mit. On je taj koji živi u narodu, upravo on formira odnos prema prošlosti, određuje kolektivno istorijsko sećanje. Mit je matrica. Sva nova znanja koja usvajamo obično se oslanjaju i nadograđuju na tu već postojeću mitsku matricu.

S nekim od tih crnih mitova sam, zajedno s vama, poštovani čitaoče, pokušao da se izborim, da ih objasnim i shvatim. Delili svet sa Hitlerom. Istrebili milione Poljaka i ljudi u baltičkim zemljama. Nismo umeli da se borimo, zatrpavali smo rovove leševima sopstvenih vojnika. Narod nije želeo da ratuje, sve priče o heroizmu izmislila staljinistička propaganda. Silovali 110 odsto ženske populacije Nemačke.

Mi danas nemamo razloga da od sebe samih krijemo stranice koje nisu u skladu sa zvaničnom sovjetskom pozicijom. Naša istorija nije istorija države, niti ideologije, nego istorija naroda.

Mi ne negiramo postojanje tajnih protokola iz 1939. godine, ali ih ne smatramo ni sramnim. Takve sporazume su, u principu, hteli da potpišu, ili su ih sa Hitlerom potpisivali - svi. Staljin je samo reagovao brže od drugih. Da li mi sada treba da se kajemo jer su naši lideri nadmudrili zapadne?! Neka se tome ne nadaju.

Za nas je Sporazum o nenapadanju bio dragocena fora, odlaganje sasvim izvesno neizbežnog početka rata. Proklinjemo i osuđujemo mnoge Staljinove zločine, ali ovu odluku - pozdravljamo.

Takođe, ne smatramo da je Zimski rat s Finskom bio besmislen, niti izgubljen. Mi smo pobedili, jer smo dobili sve ono što nam je od tog rata bilo potrebno.

Nismo se unižavali dotle da bismo se svetili. Nismo Geteov dom pretvorili u konjušnice, kao što su nacisti Tolstojevu kuću u Jasnoj Poljani, kao što nismo zbrisali s lica zemlje ni Berlin, ni Drezden, kao oni desetine naših gradova i desetine hiljada sela.

Rat je bio vreme masovnog heroizma, u kojem su se ispoljavale i ostvarivale najbolje osobine i kvaliteti našeg mnogo nacionalnog naroda. Staljinistička propaganda je mnogo puta iskrivljavala događaje, stvarala medijske obrasce i likove. Pa... Svaka propaganda se time bavi i apsurdno ju je osuđivati - ona je delovala u ratnim uslovima.

Veliki otadžbinski rat daje i lekciju o tome da je narod nepobediv sve dok postoji ideja, a to nije bila komunistička ideja, već ljubav prema otadžbini, domovini, domu i porodici.

Kažu da je na savesti maršala Žukova mnogo krvi i besmislenih žrtava. Kao i da mu je omiljena izreka bila: "Narađaće to žene." Dužni smo da znamo da je to - laž. To je bio vojskovođa koji je na svojim deonicama fronta uvek održavao najniži mogući nivo potencijalnih gubitaka.

Da, G. K. Žukov je bio težak čovek. Živeo je i radio, a talenat za vojno rukovođenje podrazumeva vrstu kreativnosti nalik kompozitorskoj - pod neviđenim pritiskom: neprijatelja, okolnosti, vlasti, zavidljivaca. Bilo mu je ispod časti da objašnjava, niti je imao kad da ubeđuje podređene, a verovatno to i nije smatrao nužnim: Žukovu su dodeljivani najteži delovi fronta i zadaci koje drugi nisu uspeli da reše. Bio je u stanju da se zbog grešaka izviče, a možda i da nalupa šamare nekima od generala. Uvek je bio nezadovoljan i često je, čak i posle uspeha, umesto pohvala, iz njegovih naredbi grmelo: "Loše! Sporo! Nevešto!" Pa? Šta je za nas tu bitno? Za nas je važno samo to da tamo gde je bio Žukov - tamo je bila i pobeda!

Malo li smo takvih ljudi imali?! Ako bismo samo nabrojali voskovođe - komandante: Mereckov? A Konjev? A Vatutin? Vasiljevski? Malinovski? Tolbuhin? Rokosovski? Govorov? General armije Antonov, zamenik komandanta Generalštaba, koji je posle Staljingrada planirao SVE pobedničke operacije naše armije.

Lenja Golikov i Zoja Kosmodemjanska, Vera Vološina i Zina Portnova nisu imali generalske epolete. A zaslužili su da ih se večno sećamo. Nama su, kao i nekada u dalekom SSSR-u, potrebne knjige i filmovi o herojima, njihove biste, spomen-ploče i spomenici, razredi i studentske grupe koji bi se borili za pravo da nose njihova imena.

Ne smatram da se ljudska samosvest može oblikovati predsedničkim ukazom ili zvaničnom zabranom "falsifikovanja istorije". Crni mitovi se ne mogu ukloniti partijskim i vladinim rezolucijama.

Ali osećaj ponosa prema sopstvenoj istoriji se i može i mora formirati: kako propagandom, tako i umetničkim delima.

Mi, kao i uvek, živimo u pozadini tog rata. Rat je sve dalji, ali svaka nova generacija ulazi u život zahvaljujući pobedi. I na to je valja neprestano podsećati. Ali nevolja je u tome što se do dan-danas ne shvata koliki je stvarni značaj tog rata i kakvu opasnost predstavlja preispitivanje njegovih rezultata po čitav sadašnji svet - i što je najbitnije, po Rusiju!

Preispitivanje rezultata Drugog svetskog rata jeste ni manje ni više nego deo velikog plana za otimanje ruskih resursa i teritorije.

Ne brinite, nema tu nikakve masonske zavere. Sve će se to dešavati mirno, zvanično i u okvirima međunarodnog prava.

A to znači, NEMOJTE pljuvati svoju zemlju i biti nemarni prema njoj. Zemlju tako silno natopljenu krvlju miliona naših očeva, dedova, pradedova.

Hajde da zajedno načinimo prost logički niz.

Prvi korak. On je već načinjen. Imenuju se krivci za rat. Njega su, tako se danas smatra, počeli Hitler i Staljin, potpisavši tajne protokole za Pakt Molotov-Ribentrop.

Otpočeli su ga zajedno Treći rajh i SSSR. Nastavljamo...

Drugi korak. Naznačavaju se gubitnici u ratu. Ako su ga otpočele sile Zla, onda su u njemu pobedile sile Dobra. Oličenje zla i tiranije su Staljin i Hitler, a dobra - Amerika, Britanija i demokratija uopšte. Lukavi Staljin se jeste uvukao među pobednike, ali nema veze, taj istorijski apsurd ćemo da ispravimo. U svakom slučaju je, na kraju krajeva, staljinizam (= nacizam) propao. Delimično 1956, a definitivno 1991. godine. Ko ne veruje - neka pogleda kartu sveta. OK.Idemo dalje.

Treći korak. Određuje se vrsta kazne za vinovnike u raspirivanju rata, naravno, za gubitnike. Nemačka je, uzmimo, za sve platila još 1945. godine, ali Rusija, kao naslednica SSSR-a, još nije. A morala bi! Morala bi da vrati nezakonito okupiranu Kalinjingradsku oblast, Kurilska ostrva, Sahalin, Kareliju, Viborg. A uz to još i - Primorje i Kavkaz. Da joj ne pada na pamet da se igra sa Osetijama i Abhazijama. Da zauvek ode iz ZND-a i Istočne Evrope, sa sve svojim biznisom iz Zapadne Evrope. Čelsi može da zadrži. Taj kofer bez ručke nama uopšte ne treba. Eto tako.

Sada pojednostavljujem i govorim direktno, preskačući međufaze, jer je o konkretnim primerima ranije već bilo dosta reči. Kao što vidite, ovde ne postoji nikakva teorija zavere. Sve se radi čisto informativnim metodama.

Istina nikome nije potrebna. Neophodne su samo manipulacije radi konkretnih materijalnih ciljeva. Ciljeva - gigantskih po svojim razmerama.

Ma kakva, dođavola, istorijska nauka? Daj teritorije i kontribucije! Neka moskovitska zemlja bude što manja, naše šume posečene, a prirodni resursi oteti.

GUBITAK TERITORIJE BEZ RATA

S RUSIJOM niko neće ratovati za Kurile i Istočnu Prusku. To je preskupo, problematično i rizično. Zašto silom ako ćemo i sami dati? Samo je potrebno da i mi sami POVERUJEMO da je to davanje - ispravno i pravedno. Kao tokom proklete 1991, kada je zemlja bez bilo kakvog rata pretrpela teritorijalne gubitke bez presedana u svojoj istoriji. Pa su zbog toga svi bili srećni - ili gotovo svi.