Odlazak u svet, kao odlazak na more

SVOJE bogato književno stvaralaštvo Danilo Kiš započeo je već u srednjoškolskim danima; pisao je mladalačke stihove, među kojima se po snažnim emocijama izdvaja pesma "Oproštaj s majkom" (1953), objavljena u crnogorskom glasilu Omladinski pokret. Roman Mansarda, započet 1959, završio je 1960, kada je priveo kraju i pisanje drugog romana, Psalam 44; obe knjige prvi put su objavljene kod beogradskog "Kosmosa", 1962. godine. Prvo značajnije prozno delo, Bašta, pepeo, napisao je u Strazburu, a objavio ga 1965. u "Prosveti" (Beograd). Knjigu priča Rani jadi - koju neki kritičari, npr. Miloš Milošević, smatraju novelističkim romanom - objavio je takođe u Beogradu 1970. godine. Ovom knjigom Kiš je započeo krug porodičnih romana, koji se, kako je sam govorio, pretvorio kasnije u Porodični cirkus. Roman Peščanik, za koji mu je dodeljena Ninova nagrada, objavljen je 1972, kada je publikovana i njegova zbirka eseja Poetika.

Kišov venac novela Grobnica za Borisa Davidoviča, koji se ponegde naziva i romanom, pošto se izvesni likovi javljaju u više navrata, izazvao je veliku aferu i neprijatne polemike u tadašnjoj književnoj javnosti, najčešće bez književnih i poetičkih argumenata, zbog navodnog plagijata. S podnaslovom "Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti", knjiga je objavljena 1976. u Beogradu i Zagrebu. Kao odgovor na neosnovane napade književnih kritičara, nakon razmene više polemičkih odgovora, Kiš je 1978. objavio svoju najobimniju esejističko-polemičku knjigu, Čas anatomije, u kojoj je nadahnuto izneo svoju "odbranu".

Žestoko je odgovorio, bespoštedno kritikujući svoje protivnike i organizovanu kampanju protiv njega i slobode literarnog stvaralaštva. Palavestra piše (u drugom tomu Istorije srpske književne kritike), da je Čas anatomije jedno od najznačajnijih, a svakako najborbenije polemičko delo novije srpske književnosti. Kiš je u njemu bio okretniji, duhovitiji, žustriji i efektniji od onih koji su ga napadali, a osim uže književnih pitanja i tekstoloških analiza, dodirnuo je i druge "jarko obojene teme modernog vremena", posebno moć ideologije i položaj kritike.

Kiša je zabrinulo čitanje njegovih priča u ideološkom ključu i premeštanje polemike s književnoteorijskog na politički plan. Zebnja je uvećana brutalnim izjavama nekolicine visokih partijskih zvaničnika. Jedan od njih, Dragoslav Marković, bio je uneo u svoje memoarske zapise, objavljene pod naslovom Život i politika, i ovaj komentar: "Pročitao sam knjigu D. Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koja zastupa. Njen antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se)."

Po svojoj žestini, u tim polemičkim vremenima posebno je zapamćen napad književnika Dragana M. Jeremića, u raspravi Narcis bez lica, 1981. godine - nakon čega će se Kiš, umesto uzvraćanja na polemiku, trajno preseliti u Francusku.

Većina istraživača saglasna je u stavu da je Kiš bukvalno oteran iz naše sredine, iako neki njegovi prijatelji veruju da bi on, i bez ove afere, verovatno sam otišao. Reč je o nekoj vrsti "kulturnog" a ne fizičkog egzila; taj izgon, obavljen na način sličan onom koji je autobiografski opisao Kortasar, bio je bolniji nego onaj fizički.

Svoju avanturu odlaska Danilo Kiš je objasnio 4. decembra 1988. godine u NIN-u:

"Iskreno govoreći, ja ne vidim u čemu i kako bi društvo moglo i trebalo da pomaže našem umetniku u svetu ili njegovom takozvanom prodoru u svet. Odlazak u svet, kao odlazak na more, jeste individualna avantura. Naravno, osnovni uslov za takvu individualnu avanturu jeste sloboda kretanja, sloboda odlaska i eventualnog povratka, privilegija koju nisu uživali mnogi naši talenti, slikari i pisci, koji su još negde pedesetih-šezdesetih godina od te nazovimo je pesničke avanture napravili surovo i tragično izgnanstvo.

Ja o svom odlasku, sada i ovde, nemam nameru da govorim, niti o ceni tog mog odlaska. Činjenica je, međutim, da se ja kao pisac, ili kao intelektualac ako hoćete, nisam našao u tom belom svetu intelektualno sasvim bez kompasa i nisam na taj beli svet gledao ni kao na čudo neviđeno, niti intelektualno inferiorno, a jedino što sam imao da donesem u taj svet bila je moja sopstvena poetika, moja sopstvena ideja o zajedničkoj kulturnoj baštini Evrope u vreme kada su oni ovde na Zapadu još naveliko krčmili staljinizam i maoizam.

Šta, dakle, društvo da učini za mladog pisca? Da mu, pre svega, u domovini stvori mogućnost takvog obrazovanja i samoobrazovanja koje ga neće učiniti invalidom i sektašem, koje mu neće zatvoriti ili ograničiti njegov individualni razvoj, koje neće od njega napraviti čoveka jedne dimenzije."

KAO književno dobro obrazovan pisac, Kiš nije odoleo pozivima da se ogleda i u dramskom stvaralaštvu. U "Arhipelagovom" izdanju dela Danila Kiša u deset knjiga (2014, priredila Mirjana Miočinović, urednik Gojko Božović), jedan tom, pod naslovom Noć i magla, sadrži Kišove drame, televizijske i filmske scenarije.

Naslovna drama, Noć i magla, koju Kiš naziva dramoletom, nastala je kao neka vrsta lirske varijacije na temu vremena i sećanja. Izvedena je na TV Beograd, januara 1968, u crno-beloj tehnici. Režirao ju je Slavoljub Stevanović Ravasi, a glavne uloge igraju Miša Janketić i Ljiljana Krstić.

Na bledskom Festivalu jugoslovenske televizijske produkcije, iste godine, Kišov dramolet nagrađen je prvom nagradom. Za Televiziju Beograd Kiš je napisao i drame Papagaj (refleks tzv. lipanjskih zbivanja iz 1968), koju je 1970. režirao Aleksandar Đorđević, kao i Drveni sanduk Tomasa Vulfa, koja je snimljena 1974. u režiji Branka Ivande. Godine 1984. Aleksandar Mandić režirao je, za beogradsku televiziju, dve drame po Kišovoj prozi: Crvene marke s likom Lenjina i Enciklopediju mrtvih. Na ponudu entuzijasta iz zeničkog pozorišta (Marušić i Martinović), Kiš je sačinio dramatizaciju Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je 1980. izvedena pod naslovom Mehanički lavovi. Režiju potpisuje Ljubiša Georgijevski, potonji makedonski ambasador u Beogradu.

Ovaj napor urodio je, priznaje Kiš, za njega novim iskustvom "da su prozna i dramska materija u suštini različne i nepodudarne, što će reći od drugog tkiva, od materije različite specifične težine, i ponašaju se, dakle, po sasvim drugim zakonima". Manje ili više uspešne dramatizacije Kišove proze radili su, i izvodili ih u pozorištima, Ljubiša Ristić, Katja Jocić, Boško Dimitrijević, Gojko Čelebić, Sašo Milenkovski, Haris Pašović, Marisav Radisavljević, Egon Savin, Milan Belegišanin, Aleksandar Jevđević, Jagoš Marković, Ana Đorđević i drugi. Dramatizacije za programe Radio Beograda pripremali su i režirali ih Neda Depolo, Arsa Jovanović i Nađa Janjetović.