Gorki talog životnog iskustva

KIŠOVI intervjui, pod nazivom Gorki talog iskustva, izlaze u Beogradu 1990, a u Splitu 1997. godine (priredila ih je Mirjana Miočinović). U ovim razgovorima s domaćim i stranim novinarima Kiš je sasvim razotkrio pozadinu napada na Grobnicu za Borisa Davidoviča, ukazujući direktno na "organizatore književne hajke": "Dobivši mig sa vrha, partijski su se psi okomili na knjigu i njenog autora, naivno verujući da će stvar biti efikasnija ako optužbe premeste na književnoteorijski plan, jer će time još i prikriti nalogodavce i političku pozadinu afere."

Ovi intervjui, koji se mogu čitati i kao svojevrsni "polifoni eseji", dragoceni su za dublje razumevanje Kišove poetike. Bilo u usmenoj ili pisanoj formi, Kiš je u njima iznosio svoje poglede na svrhu i sudbinu književnosti, formu i sadržaj, udeo citata i značaj dokumenta u književnom delu, na književne postupke, položaj pisca u Evropi i svetu, poziciju malih jezika u lingvističkom Vavilonu, ilustrujući stavove živim primerima iz sopstvenog iskustva i iskustva drugih pisaca koje je čitao ili sretao.

Nije stoga čudno da ih je sam pisac smatrao delom svog esejističkog opusa, pa je neke od intervjua za života uvrstio u drugu knjigu Po-etike (1974) i Djela Danila Kiša (1983).

RAZNOVRSTAN i bogat stvaralački duh Danila Kiša ispoljio se i tokom pisanja eseja, u prevodnoj književnosti, kao i u nizu intervjua, objavljenih u više knjiga. Tokom poslednje četiri godine života Kiš je intenzivno razmišljao, a povremeno i radio na autobiografskoj knjizi koja bi po formi bi

la bliska "Istražnom postupku" u romanu Peščanik; u njoj bi pisac, kako je najavljivao, "hronološki pretresao svoj život i svoju književnost". Knjiga bi se zvala Život, literatura. Od zamišljenih tristotinak stranica, porodilo se dvadesetak, u dijalogu sa istovremeno stvarnim i "fiktivnim" sagovornikom, švedskim novinarom Gabijem Glajhmanom.

U okviru Poetičkih spisa objavljenih 1990. u Sarajevu, Mirjana Miočinović priredila je, kao drugu knjigu, tom esejističkih tekstova Danila Kiša pod naslovom koji je zamislio pisac 1983, nekoliko godina pre nego što je konstatovano da je teško oboleo. Zbirka pripovedaka pod naslovom Lauta i ožiljci objavljena je 1994. u Beogradu i Splitu. Godinu dana kasnije, delovi književne zaostavštine Danila Kiša objavljeni su, trudom Mirjane Miočinović, u knjigama Skladište i Varia.

DANILO Kiš je dobitnik mnogobrojnih domaćih i stranih nagrada. Andrićevu nagradu i nagradu "Skender Kulenović" dobio je 1986. za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. Sedmojulsku nagradu dobio je 1987, a Avnojevu 1988. godine.

Godine 1980, u Nici, Kiš je za celokupni književni rad nagrađen francuskom književnom nagradom Grand aigle d'or de la ville de Nice. U Italiji je dobio nagradu Premio litterario di Tevere, u Nemačkoj Preis des literaturmagazins, a u SAD američki PEN dodelio mu je nagradu Bruno Schulz Prize.

Žak Lang, tadašnji francuski ministar kulture, 1986. uručio mu je Orden viteza umetnosti i književnosti.

Na osnovu predloga koji su podneli akademik Antonije Isaković i dopisni članovi Predrag Palavestra i Borislav Pekić, Danilo Kiš je 15. decembra 1988. izabran za dopisnog člana SANU.

Kišova dela prevedena su na više od trideset jezika.

U BEOGRADU je Danilo Kiš dobio svoju ulicu, na Vračaru, u okolini Crvenog krsta. U Subotici, njegovom rodnom mestu, nema je, nažalost. Kao što nema ni zgrade u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 u kojoj je Danilo rođen (srušena je 1945). Opštinska komisija za promenu naziva ulica odbila je 2003. da jednu ulicu u Subotici nazove imenom Danila Kiša, pod izgovorom da je iz Pariza navodno potvrđeno da je pisac plagijator i da mu ne pripada ova počast (učestvujući na jednom protestnom skupu, subotička pesnikinja Marija Šimoković pročitala je pesmu koja ima i ovaj stih: "idite u guzicu, ne date mi ulicu").

Pariz, naravno, nikad nije dao takvu potvrdu. Sasvim suprotno - na šestu godišnjicu Kišove smrti, 15. oktobra 1995, francuska prestonica upisala je srpskog pisca u trajne toponime svoje razuđene književne geografije: odlukom gradskih vlasti, pred ulazom u zgradu broj 16 u Ulici Grusije (Groussier), u kojoj je Kiš proveo poslednje ovozemaljske dane, postavljena je spomen-ploča. Obeležje je otkrio pesnik Klod Roa, čije je četiri pesme za decu Kiš preveo s francuskog i objavio u Književnoj reči (1985). Stari pesnik Roa (rođen 1915) tada je izgovorio i ove reči: "Danilo je jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše."

Prevodilac i prozaista Miroslav Karaulac, koji je prisustvovao uvrštenju Danila Kiša u pariske živopisnosti, setno je prokomentarisao: "Čuvanje uspomene ima i svoja sretnija podneblja..."

SVOJU pravu književnu karijeru Danilo Kiš je započeo u Beogradu, zaokupljen poetičkim dilemama, više brišući nego pišući ("Od stotine ispisanih stranica zadržao bi desetak: rezigniran što ih i toliko ostaje kad već nešto ostati mora", svedoči Predrag Matvejević). Kucao je na pisaćoj mašini olympia monica, nabavljenoj u Nemačkoj 1963, a ispravljao rukom, olovkom, perom i flomasterima. Uvek "protiv zvanične struje", tragao je sve vreme za neuhvatljivim smislom života i novim književnim formama, razapet između Erosa - boga ljubavi, i Tanatosa - boga smrti.

Kao svestran književni delatnik, s jakim moralnim osećanjem za poziv pisca, iskazao se podjednako uspešno u različitim književnim žanrovima i formama - kao pesnik, romansijer, pripovedač, esejist, pisac filmskih scenarija, dramski pisac, književni kritičar, lektor za srpskohrvatski jezik i književnost, prevodilac.

Prevodeći ponajviše "iz ličnih razloga", Kiš je s francuskog, mađarskog i ruskog preneo na srpski više od deset hiljada stihova (ne računajući drame u vezanom stihu). Već sa osamnaest godina shvatio je da se u poeziji Endrea Adija nahodi bar "po jedna pesma za svako duševno stanje". U ruskoj lirici Kiš nam je, kako je primetio Predrag Čudić, otkrio čitav novi pesnički kontinent. Izvrsni su i Kišovi prepevi uključeni u knjigu Bordel muza, antologiju francuske erotske poezije (Liber, 1972): Ronsar, Lafonten, Volter, Gotje, Bodler, Verlen, Malarme, Apoliner... Manje je poznato da je Kiš prevodio i s engleskog, a ima i jedan prevod s nemačkog - prvi i jedini put Kiš je uz pomoć bukvalnog prevoda pariskog prijatelja Franje Termačića - prepevao "Kralja-Vilovnjaka" J. V. Getea.