ANDRIĆ najbliži književni roditelj

U ODBRANI svojih pogleda na savremenu književnost i svojih književnih shvatanja, Kiš je imao istančana intelektualna i estetska merila, ravna njegovim visokim stilskim zahtevima: bio je strog prema sebi, i svojoj rečenici, nije imao ni razumevanja ni strpljenja za nered u tekstu i zbrku u glavi, za vulgarnost, provincijski folklorizam, praznu priču i izveštačene banalnosti.

Danilo Kiš, uz Ivu Andrića i još sasvim mali krug književnih izabranika, predstavlja onu bitnu, nepomerivu uporišnu tačku srpske književnosti, jezika i kulture. Vreme koje je proteklo od Kišovog fizičkog odlaska potvrđuje vitalnost i svojevrsnu svevremenost trajanja njegovog dela, koje su, što je naročito važno, prihvatili novi, mlađi naraštaji srpskih književnih stvaralaca.

Delo Danila Kiša predstavlja trajno izazovno štivo za književne analitičare i istoričare književnosti našeg poetičkog podneblja. Neosporno je da će taj izuzetni književni opus ostati trajno ubeležen u letopisu srpskog književnog stvaranja u drugoj polovini HH veka kao jedan od najznačajnijih i najprestižnijih.

PORUKE koje je ostavio čitaocima sadržane su u njegovim delima i čitaoci će ih sačuvati od zaborava, ali ne treba zaboraviti ni poruke koje je Danilo Kiš (1984) eksplicitno dao mladim piscima, u vidu saveta. Između ostalih, u 39. lekciji, izdvajaju se:

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije.

Ne piši reportaže, ti nisi novinar; stvarnost je ono što se "ne vidi golim okom".

Tvoje oružje je sumnja; ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik; ne zastupaj relativizam svih vrednosti.

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara; ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva; znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram govora političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje; nemoj o svemu reći svoje mišljenje; upoznaj misao drugih, zatim je odbaci; ako ne možeš reći istinu - ćuti. Čuvaj se poluistina.

S budalom se ne prepiri; imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti zanat pisca donosi...

A Kiš je, zaista, morao da ima čistu savest u odnosu na privilegije koje mu pripadaju, a koje mu je zanat pisca obilato donosio.

Znao je da je biti pisac stvar povlašćena, a u ponekom slučaju i smrtonosna.

Velike su moći Erosa, ali Tanatos ipak gospodari.

Nije tek tako Erih Koš jednu od svojih knjiga naslovio Taj prokleti zanat spisateljski.

Uostalom, azerbejdžanskog pesnika Nazimija živog su odrali...

OD PISACA koji su stvarali na onda jedinstvenom srpskohrvatskom jezičkom prostoru, Kiš je u istinske velikane svrstavao samo trojicu: Andrića, Crnjanskog i Krležu. Dobro je poznavao njihovo delo i povremeno, u intervjuima stranim novinarima, izražavao žaljenje što evropski i svetski čitaoci nisu imali dovoljno sluha za njihovo stvaralaštvo. Kiš nije krio izvesno srodstvo s ovom trojkom, a ponekad bi priznavao i njihovo "književno roditeljstvo".

S Krležom se dopisivao, a o pesmi "Serenata" Miloša Crnjanskog napisao je, kao lektor na Univerzitetu u Bordou, u školskoj 1974/1975. godini, esej od 16 stranica. S grupom studentkinja slavistike tada je, u okviru vežbi, prevodio ovu pesmu Crnjanskog na francuski. Prva na tom spisku "procvalih devojaka" (des jeunnes filles en fleure), zaokupljenih poezijom kao poetičnošću, bila je Paskal Delpeš; prevodila je, kasnije, Kišove knjige i ostala s njim do kraja njegovog života.

"Upustivši se u tu avanturu, nisam ni bio svestan šta me čeka, koji skriveni svetovi, koja tajna značenja", piše Kiš u Lirskoj preambuli uz "Serenatu" Miloša Crnjanskog, pronađenoj u njegovoj zaostavštini, i objavljenoj, razumevanjem Mirjane Miočinović, u knjizi Skladište (1995).

O Andriću je Kiš u više navrata poneseno pisao i govorio.

Još 1957, pre zasebno objavljenih knjiga, mladi Kiš se, u eseju "Pohvala spaljivanju", objavljenom u časopisu Susreti, složio s velikim piscem u stavu da, posle mučnog stvaranja, rukopisu treba prići "bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći ni snage ni vremena".

Godine 1984, posle prijema Andrićeve nagrade za knjigu Enciklopedija mrtvih, Kiš izgovara pohvalu piscu koji, "u nastojanju da osmisli istoriju, stvara pripovedačke forme koje su amalgam činjenica i neograničenog razmaha mašte: pletivo priče iz jednog je komada, spojevi su nevidljivi". Upoređujući Andrića s Borhesom i drugima koji izgrađuju sopstveni pristup istorijskoj zbilji, Kiš napominje kako naš pisac spada u red onih stvaralaca koji su u prvi plan svoje poetike stavili "istinitost fiktivne tvorevine" i time pripovedačkoj umetnosti dali veću odgovornost (podvlačenje Kišovo). Na kraju ovog kratkog ali efektnog slova, Kiš citira rečenicu koja je veoma bliska obojici pisaca (reč je, u stvari, o fragmentu pisma koje je mladom Andriću, davne 1921, poslala prijateljica iz Zagreba):

"Pišem pomalo i teško; nema ništa bez naše zemlje; a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje."

U Kišovoj zaostavštini pronađena je i priča "Dug", iz 1986, u kojoj se, postupkom koji predstavlja "predočavanje života inventarom duga" (M. Miočinović), ispisuje svojevrstan hommage Andriću kao najbližem u "književnom roditeljstvu". U to vreme Kiš je bio zaokupljen pisanjem pogovora za francuski prevod Andrićevog romana Gospođica (objavljen kod pariskog Belfona 1987).

Napomenuvši da je, za njega, Andrić nesumnjivo moralist, Kiš piše da je Gospođica na neki način naličje Andrićevih istorijskih romana u kojima dominiraju "tursko" i "iracionalno". Prema mišljenju Kiša, Andrić je uzeo temu tvrdičluka - koja se evropskom dramom i romanima provlači kao jedan od najpostojanijih arhetipova - kako bi, u velikim skraćenjima i u brzom smenjivanju slika, mogao da prikaže, kroz suženu svest glavne junakinje, jednu istorijskim zbivanjima bogatu epohu koja prolazi pred nama kao panoramski snimak.

Posle romana s temama iz "mračne zemlje Bosne", gde se sudaraju Levant i Zapad, muhamedanstvo i hrišćanstvo, Andrić je, primećuje Kiš, u Gospođici stvorio raznovrsniji i uverljiviji lik nego ijedan savremeni pisac - lik žene u svetu u kome je ona najčešće nevidljiva i nedostižna, ali istovremeno i žrtva fanatizma i nasilnika.

DANILO KIŠ O EMIRU KUSTURICI

ONO što čini svet ovog filma ("Otac na službenom putu") surovim, to je u prvom redu ta svest o sopstvenoj beznačajnosti i ništavnosti, to podnošenje udaraca sudbine kao što se trpe nepogode; to je svet nekog istočnjačkog fatalizma, gde se udarci podnose ne samo bez otpora nego i bez roptanja i prigovora. Jer Kusturičin svet je svet bez pobune. (I to je, valjda, jedina "politička filozofija" ovog filma).

...Kusturica je izbegao iskušenju "istorijskog filma" i alegorije, kojom se tako često služe naši reditelji, od straha od cenzure ili u želji da poruku učine univerzalnijom, čime ona postaje razuđena i nerazumljiva.

U jednoj kinematografiji izloženoj pritiscima, izjedanoj korupcijom i konformizmom, gde se novac troši nemilice na skupe spektakle jedne jeftine i lažno-patetične heroike, film ovog mladog čoveka jeste ne samo umetnički nego i moralni pothvat. Umesto "istorijske freske", Kusturica nam je ponudio jednu kamernu porodičnu hroniku, a svet te porodice ispunio bogatom amblematikom jednog vremena. (Pariski Mond, 15. oktobar 1985).

SUTRA: Veseljak dubokog glasa i mekog srca