Veseljak dubokog glasa i mekog srca

BEOGRAD je Kiša privlačio nekom magnetskom snagom još od mladih dana. Kao i za mnoge iz unutrašnjosti, prelazak u glavni grad za Kiša je predstavljao ostvarenje sna o raskidu s provincijom. Gradska vreva lečila je mladog pisca i od straha od usamljenosti; kasnije, kad mu je i u Beogradu postalo tesno, objašnjavao je tu terapiju iskustvima iz Pariza.

Danilo Kiš stigao je u Beograd u jesen 1954, kad je postao student na tek osnovanoj katedri teorije i svetske književnosti. Na predavanjima i u bibliotekama sreo je mnoge talentovane mladiće i devojke - pretežno pristigle iz unutrašnjosti - od kojih su mu mnogi ostali doživotni prijatelji.

U početku, Kiš je stanovao u Studentskom gradu, na Novom Beogradu. Na višim godinama studija, kad su počeli da stižu honorari od prevoda i kritičkih osvrta u novinama, lutalica i boem iznajmljivao je sobice u različitim delovima grada. Tada se često mogao sresti s društvom u "Ruskom caru", na početku Knez Mihailove ulice, ili u kafani "Kolarac", pri kraju te ulice, prema Kalemegdanu.

OD PISACA, u njegovom društvu su najčešće bili Mirko Kovač, Borislav Pekić i Filip David, a od slikara Leonid Šejka i Miro Glavurtić, koji se bavio i književnošću. Dok nije dobio prvi stan, u Ulici Ranka Tajsića na Voždovcu, Kiš je znao da prespava i u redakciji časopisa "Vidici", čiji je bio član od 1957. do 1960. Jednom su ga kolege iz uredništva zatekle kako spava na starom redakcijskom kauču, zaogrnut zimskim kaputom. Iznad glave bila je okačena rukom ispisana poruka:

Ovde leži Kiš bandit - nije mrtav, već napit!

Godine 1958. Danilo Kiš diplomirao je kao prvi u generaciji, i potom upisao postdiplomske studije književnosti. Tada počinje, može se reći, njegova karijera profesionalnog književnika. Preko dana bi pisao i čitao, a uveče vodio kafanske razgovore, nekad i do zore. Pio je, pevao, svirao gitaru i pušio sladostrasno i pohotno; cigarete se vide skoro na svakoj njegovoj fotografiji. Nije mu bilo teško da dospe u centar pažnje.

RAJKO Nogo zapisao je jednom da je Kiš "srećna i nesrećna mešavina srednjoevropskog Ahasfera i cetinjske prznice". Navodio je primere iz najnovijih knjiga velikih pisaca objavljenih na raznim meridijanima planete, lako prelazeći s jezika na jezik.

Bio je majstor persiflaže; duhovito je karikirao, relativizovao i raskrinkavao lažne domaće književne, pa i političke veličine, podražavajući ih glasom i pokretima. Od domaćih pisaca posebno je cenio jedino Andrića, Krležu i Crnjanskog. Nisu mu se dopadali Dobrica Ćosić ni Milorad Pavić. Pavića je smatrao hvalisavcem bez pokrića; kad je Hazarski rečnik postigao svetski uspeh kod čitalaca i kritike, prijateljima se žalio kako je od njega pozajmljena ideja o "izgubljenom narodu".

Ćosiću nije oprostio nekadašnje putovanje "Galebom" (1961) i bliskost s Titom, o čemu je ostavio efektnu satiričnu poemu "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu" (radoznalijeg čitaoca upućujemo na priču "Pesnik", iz posthumno objavljene zbirke "Skladište", kao i na fragment iz iste knjige o profesoru koji piše sonet protiv Tita, da bi ga, posle dugogodišnje robije, preinačio u hvalospev).

BEOGRADSKU književnu čaršiju Kiš je nazivao svojevrsnom Koza nostra, koja proizvodi intrige o boljima od sebe i prenosi ih "arapskim telefonom", od usta do usta. Nervirala ga je dvoličnost arbitara na srpskoj književnoj sceni. Rugao im se otvoreno i psovao ih. Ako u nekoj raspri drugi argumenti nisu bili dovoljni, umeo je da upotrebi i pesnice. U osnovi, on je ipak bio pun detinje radoznalosti, nezlobiv i meka srca. Mađarski pisac svetskog ugleda Đerđ Konrad, koji ga je dobro poznavao, ostavio je zapis prema kome je Kiš "veseljak dubokog glasa i zlatnog srca".

Godina 1972. bila je prilično plodna u književnoj biografiji Danila Kiša. U "Prosveti" mu izlazi roman "Peščanik", za koji, u žestokoj konkurenciji s Aleksandrom Tišmom ("Knjiga o Blamu"), dobija "Ninovu" nagradu.

ŽIRIJEM je predsedavao akademik Velibor Gligorić, a u članstvu su bili i Draško Ređep, Miloš I. Bandić, Eli Finci i Petar Džadžić. Kako se kasnije saznalo, presudan glas stigao je od Igora Mandića iz Zagreba, telefonom. Ređepov prijatelj i sugrađanin Aleksandar Tišma, koji je očekivao nagradu, bio je neprijatno iznenađen. Prema jednom svedočenju, Tišma je odluku prokomentarisao u stilu: eto, dobio je nagradu pisac koji je mlađi od mene deset godina...

"Kao da je u pitanju sindikalni red za krompir", odbrusio je Draško Ređep.

Tišma je verovao da su sudbine dvojice pisaca slične, pošto su rezultat "osobene etničke kombinacije". Njegov otac bio je Srbin, a majka Jevrejka iz Panonije; kod Kiša, videli smo, srodno, iako obrnuto.

A SAMO godinu dana ranije Draško Ređep je pisao o Kišovim "Ranim jadima" u sarajevskom časopisu "Izraz":

"Sklon sam da upravo u strukturama Kišove proze, tobože tako nonšalantno, nemarno, u brzom krokiju ostvarivanim, vidim neke od najznamenitijih dometa Danila Kiša, a pre svega neposrednost iskaza, čistotu stila, svežu i ničim natrunjenu evokaciju detinjstva, vlastiti, često surovi, ali nikad romantičarskim feljtonizmom preplavljen doživljaj tih naših ranih jada koji su, kod mnogih autora, nažalost, ostali mistificirani nekakvim antropomorfnim signalima flore i faune, a ovde se, evo, ispoljavaju u svom tragizmu, jedini u horizontima dečaka, pa dakle važni i prevažni, i uz to nikad jednostavno pristali uz jedan blagonaklon osmeh koji tako često ispraća te naše velike dečačke drame koje nismo zaboravili, ali kojih smo se, pred porugom sredine i odraslih, tako često stideli.

Ima knjiga koje se, doista, bez rezerve mogu prihvatiti u onoj svemoćnoj kategoriji knjiga za veliku i za malu decu. Nesumnjivo, ova knjiga Danila Kiša, u toj svojoj negovanoj, jer istinitoj fragmentarnosti, u tom svom jeziku koji vijori svojim poetskim signalima bez prenemaganja i lažnih metafora, u tom svom naporu da se iskaže i dokaže pred nama, ta drama ranih trauma detinjstva - stoji u prvom redu naše literature namenjene deci i osetljivima, a posvećene tom velikom i sudbonosnom svetu imaginacije i slobode koji se zovu mladi uzrast."

KIŠ O ALKOHOLU I BOEMŠTINI

ISTINI za volju, alkohol je za mene bio višestruki stimulans: kada čovek živi u materijalnoj i seksualnoj bedi, kao što sam ja živeo u Beogradu tih studentskih godina, alkohol je neka vrsta izazova i pokrića. S jedne strane, to pokriva realnost naše bede, jer vi ste se svesno opredelili za neku vrstu otmene boemije, koja je izbor a ne posledica nužde, ili bar tako deluje, a s druge strane, alkohol stvara bratstvo usamljenih, pobratimstvo usamljenih duša. Ali nikad nisam pisao pod uticajem alkohola ili mamuran. Dva-tri eksperimenta s alkoholom pokazala su se apsolutno ništavnim, i ubrzo sam shvatio da se pisanje i opijanje moraju razdvojiti jasnom i širokom granicom, pogotovu kad je reč o prozi. Moja jedina droga bile su i ostale moje fobije, moje opsesije.(Život, literatura, 1986)