Početak hajke na pisca Grobnice

(Književnik Dragoslav Mihailović o aferi nastaloj povodom knjige Danila Kiša "Grobnica za Borisa Davidoviča")

KAKO je 1976. godine došlo do afere poznate pod imenom "književna krađa" ili "epigonstvo Danila Kiša"? Ispričaću prema sećanju ono što znam.

Jednog dana te jeseni došao sam u posetu prijatelju Borislavu Mihajloviću Mihizu u njegov stan na današnjem Trgu Nikole Pašića. (Da li me je ko bio pozvao ili sam naišao slučajno? Je li to možda učinio Mihiz? Ne sećam se.) U njegovom salonu, u srednjoj sobi, zatekao sam s njim glavnog urednika beogradskog dvonedeljnika Duge Velimira Vesovića, koga sam poznavao, i Branu Crnčevića, "gostujućeg urednika" kulturne rubrike tog lista i našeg zajedničkog prijatelja. Oni su bili u nekom živom razgovoru.

"Dobro je što si došao", kaže Mihiz. "Da nam pomogneš."

ODMAH saznajem šta je predmet njihovog razgovora. Dugogodišnji novinar Duge Dragoljub Golubović, s nadimkom Pižon, doneo je u uredništvo prilog na nekoliko kucanih strana pod naslovom "Niska od tuđih bisera". U tekstu se tvrdi da je Kiš u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča "pokrao" jednog francuskog istoričara umetnosti i "epigonski" se poslužio sižeima nekih drugih pisaca.

Daju mi polemički napis da pročitam i ja to žureći se učinim.

"Šta misliš?", pitaju me. "Kako ti Pižonov članak izgleda?"

"Izgleda mi odvratno", odgovaram. "Nećete valjda da ga objavite?"

Urednici odgovaraju da još razmišljaju i da su Mihizu došli radi saveta.

"Ne misliš valjda i ti", kažem Mihizu, "da bi ovo trebalo štampati?"

MEĐUTIM, u njemu se, izgleda, probudio njegov nekadašnji novinarski nerv i kaže:

"Ali oni bi Kiški dali mogućnost da odmah odgovori. U istom broju! To bi bilo dobro za list!"

"Dobio bi prostora za odgovor", precizira Vesović, "koliko hoće!"

"Književna krađa je", počinjem da se raspravljam, "strašna optužba i od nje se napadnuti nikad nije mogao potpuno odbraniti. Ako bi se pretpostavilo da bi javna optužba za pederastiju za nekog čoveka imala teške posledice, kako bi se on mogao u javnosti od takve optužbe odbraniti?"

Rasprava se razgoreva, u kojoj sam sam protiv trojice. Neću da kažem da su oni odlučno za objavljivanje, ali se veoma kolebaju, neprekidno ističući da bi to bilo "dobro za list".

"Znaš koliko bi time", dodaje Mihiz koji preuzima ulogu advokata Duge, "listu skočio tiraž! Udvostručio bi se!"

Urednici na to klimaju glavom.

"Ali", već vičem, "kako bi to bilo za Kiša? Mislite malo i na njega! To bi njega moglo da upropasti!"

"Pa nije ni on mutav", dodaje Brana. "Ume on da se svađa. Umeo bi on Pižona da natovari!"

I RASPRAVA traje dalje. Uzalud pokušavam da kažem da zlonamerni novinari, opterećeni zavišću, malim znanjem i osećanjima niže vrednosti, umeju neke činjenice u književnosti da shvate glupo i iskrivljeno i da započnu hajke na pisce od kojih ovi teško mogu da se odbrane.

"Pa valjda znate", dodajem, "kakve su nam nevolje neuki i zlonamerni novinari dosad priređivali. I oni su uvek verovali da su svoje okrivljene uhvatili u lopovluku ili nekom drugom prestupu."

Moji sagovornici to prihvataju, znaju i oni šta su novinske hajke. I Mihiz i Brana su takva iskustva imali.

"Ne želiš valjda da kažeš", dobacuje neko, "da Pižon nije kod njega našao baš ništa".

"Jeste, kako da nije", odgovaram. "Ali sve je to on shvatio glupo i izvrnuto i prikazao zlonamerno i Kišu bi utoliko bilo teže da se odbrani."

NAŠOJ raspravi diskretno prisustvuje i Mihizova žena Milica. Jednog trenutka - a već i meni samom izgleda da sam sve svoje kontraargumente iscrpeo, da se ponavljam i da sve više vičem - Milica zastaje kraj našeg stola.

"Ali šta vi, zaboga", kaže svojim tihim glasom, "ovo govorite? Kakav tiraž lista tu može biti važan? Pa znate li vi šta bi ovakvo sumnjičenje za jednog osetljivog čoveka kakav je Kiš značilo? Znate li vi da su se u istoriji književnosti zbog sličnih optužbi događala i samoubistva?"

I time se valjda sve završava. Čini mi se da se onaj razgovor više i ne obnavlja.

Vesović kaže:

"Dobro, nećemo objavljivati Pižonov tekst. Hvala vam na pomoći, gospođo."

ODJEDNOM je svima nekako laknulo i zatim sedimo u dobrom raspoloženju. Milica nam donosi piće ili kafu i neobavezno ćaskamo.

Mihiz kaže:

"Sad bih ja pozvao Kiša."

Rečenica zvuči kao pitanje, ali pitač ne čeka našu saglasnost. Zove telefonom. I nisam siguran da Kiš nije upravo zbog toga zaključio da mu se hajka i tu kao i drugde pripremala, iako javno ništa slično nigde neće izraziti.

Danilo uskoro dolazi.

"Kiška", kaže Mihiz pomalo slavodobitno, zaboravljajući da je do maločas dozvoljavao i drugu mogućnost, "novinar 'Duge' Dragoljub Golubović Pižon, poznat kao dugogodišnji saradnik Udbe, napisao je jedan odvratan članak protiv vas. Mi smo ga sada čitali i savetovali uredniku da ga ne objavi. I urednik je doneo takvu odluku. Evo, pogledajte šta je Pižon napisao."

KIŠ uzima tekst i od prvog pogleda na naslov počinje da bledi. Baca listove na okrugli sto za kojim sedimo.

"Đubre komunističko!", viče. "Šljam udbaški!" Uzrujano šeta po sobi. "Znao sam da mi se ovo priprema! Znao sam da ćete mi nešto namestiti! Ničem se drugom nisam ni nadao!"

"Mi smo vam namestili!", uzrujava se Mihiz. "Šta vam, čoveče, pada na pamet? Pa ovde su vaši prijatelji! Pa mi smo tu intrigu onemogućili!"

"Ali otkud to uopšte kod vas!", viče Danilo. "Vi ste odlučivali o meni! Ali ko ste vi uopšte! Kako vi o meni možete odlučivati! Svi ste vi ovde komunisti!"

Mihiz se krsti, a Velja Vesović pokušava da objasni.

"Znate Kiš", kaže, "Pižon radi u redakciji 'Duge', gde sam ja glavni urednik. Brana je urednik kulturne rubrike. I Golubović je tekst doneo nama kao svojoj redakciji. Morali smo da vidimo šta u njemu piše, a Mihizu smo došli da se konsultujemo."

"Šta vi sa bilo kim", viče ovaj, "imate da se konsultujete! Zar niste i sami - vi i vaš urednik kulture - mogli da vidite da je ovo govno!"

"Zaboga, Kiška", dobacuje Mihiz, "pa svi ovde su vaši prijatelji! Šta to govorite?"

BRANA Crnčević, koji je sa njim, čini mi se, već imao neke nesporazume, ćuti, a ćutimo i Milica i ja. Vesović i dalje pokušava da objasni:

"Videli smo. Ali, Pižon je naš saradnik i imamo obavezu prema njemu. I hteli smo da vidimo šta o tekstu misle i drugi ljudi."

"Niste videli da je govno!", viče Kiš. "A niste videli zato što ste komunisti! I što se vama, komunistima, ovakva govna sviđaju!" Nasumice uzima da čita jednu rečenicu. "Zar je ovo rečenica?"

Priseda i prosto trči pogledom preko teksta. Odjednom ustaje, besno šeta i psuje, baca članak na sto. Onda nanovo priseda i, dok mu ruke podrhtavaju, opet ga uzima i pokušava da čita.

Sve mi se to nimalo ne dopada, vidim da mu niko ništa ne može objasniti - pogotovu bi mi bilo neprijatno da mu govorim da sam od početka bio protiv tog prljavog napada, jer bih time denuncirao ostalu trojicu - i izlazim.

FAZA IZBORA NEPRIJATELjA

KADA je pročitao tekst "Niska od tuđih bisera" Danilo Kiš je dospeo u onu fazu kad pri izboru neprijatelja ne bira mnogo, koju sam već upoznao, i hoću da idem. On za to vreme okreće neki telefonski broj:

"Dođi da vidiš", viče u slušalicu, "šta mi ovi ljudi rade! Mene ovde ubijaju! Mene ovi komunisti vešaju! Ovde su svi komunisti i oni sada odlučuju da li će me streljati ili obesiti!" - zabeležio je u svojim sećanjima Dragoslav Mihailović.