Čitao je samo s nalivperom u ruci

U UTEMELjENjU svake privatne biblioteke, pa i biblioteke pisca, i slučajnosti imaju izvesnu ulogu, kod Kiša se, u najvećoj meri, radi o namernom, selektivnom pristupu bezobalnom moru literature i metaliterature. Teško je poverovati da bi Kiš svaku knjigu do koje bi došao ili ju je dobio na poklon decenijama vukao sa sobom tokom čestih selidbi, i nosao je od Beograda do Pariza ili Bordoa, i natrag u Beograd preko Dubrovnika i Cetinja. Zadržavao je knjige koje imaju značajniju funkciju u profilisanju njegove (auto)poetike i uobličavanju njegovih teorijskih stavova o književnosti, umetnosti i društvu.

Kiš je čitao s olovkom ili nalivperom u ruci. Svoje utiske neposredno je stavljao na marginu: negde čitave pasuse, koji put samo uskličnike ili znakove pitanja... Da je bio pažljiv čitalac, i da nije uvek bilo privilegija imati svoju knjigu u Kišovim rukama, vidi se i po tome što je ispravljao ne samo stilske i jezičke već i štamparske greške u delima drugih autora.

OD KNjIGA svojih beogradskih kolega i prijatelja, koje je verovatno obilato dobijao, Kiš je sačuvao relativno mali broj iz pera onih koji su mu po nečemu bili bliski. Posvete Kišu, kao i Kišove njima, govore o prirodi tih veza. Tu takođe nema mesta slučajnostima.

Najpre, indikativna je lista pisaca čije se knjige ne nalaze u ovoj povlašćenoj biblioteci: nema Bulatovića, Pavića, Ćosića, Ž. Pavlovića, V. Stevanovića, Basare, čak ni Albaharija... U jednom iskazu koji nije kafanski, Kiš je Pavića smatrao hvalisavcem bez pokrića; kad je Hazarski rečnik postigao svetski uspeh kod čitalaca i kritike, Kiš je kiselo napomenuo prijateljima kako je od njega pozajmljena ideja o "izgubljenom narodu". Dobrici Ćosiću Kiš nije oprostio nekadašnje putovanje "Galebom" (1961), o čemu je ispisao efektnu satiričnu poemu. S današnje tačke gledišta, može se kazati da je Kiš prevideo činjenicu da Ćosić nije mogao znati šta ga sve čeka na "Galebu"; kad je video raskoš i atmosferu na predsedničkom brodu, počeo je da se postepeno distancira. Posle tog putovanja, Ćosić je od titoiste postao antititoista (to što je zloupotrebljen i od jednih i od drugih, zasebna je tema).

OD PROZAISTA, najzastupljeniji su, s raskošnim posvetama, pisci njegove generacije i prijatelji (Pekić, David, Kovač, D. Mihailović, Danojlić). Od pesnika, najviše je Bećkovićevih knjiga, s posvetama koje se mogu tumačiti i kao skriveni vid epistolarne književnosti. Poemu Reče mi jedan čovek (1970) Bećković posvećuje Kišu "u ime ujčevine"; šest godina kasnije, knjigu Međa Vuka manitoga Bećković daruje Miri i Danilu Kišu s opaskom da je reč o "plagijatu u kome nema nijedne moje riječi".

Roman Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića Kiš je dobio s posvetom od slikara Radomira Reljića, koji je autor ilustracija i rešenja omota. Na zadnjoj strani korica, među citatima iz kritičarskih ocena, Kiš je podvukao i označio upitnicima dve rečenice. U prvoj, NIN-ov kritičar piše da je ovaj roman "vrhunsko delo, posle kojeg čitalac ostaje s utiskom da je sve njime rečeno". Drugi fragment je iz pera takođe neimenovanog recenzenta švajcarskog lista L"essor: "Kritika jednodušno smatra B. Šćepanovića jednim od najboljih slovenskih pisaca ove generacije."

NA PRIMERKU Šćepanovićevog romana Iskupljenje, objavljenog kod "Prosvete" 1980. godine, podvlačenja, upitnici, uskličnici i, čak, psovke, nalaze se na skoro svakoj stranici. Npr. na strani 113, gde junak frkće jer je izgubio neku dragocenost, Kiš dopisuje na margini: "Šta bi radio da je izgubio Bagdad?" Na margini strane 229, nezadovoljan opisom neke scene, Kiš zapisuje: "Aoj, Brane, jabuko sa grane?!"

Mnogo su povoljniji komentari na primerku knjige Politikinog novinara i satiričara Vlade Bulatovića Viba Šta je pisac hteo da kaže (1982), koju mu je autor uručio 24. marta iste godine u Parizu, potpisavši se sa: "V. Bulatović Vib - čovek koji je doneo Kišu knjigu", i s napomenom ispod naslova: "Svaka sličnost s romanom Sola Beloua je namerna."

Brojne Vibove aforizme Kiš je podvukao ili komentarisao s odobravanjem, na primer ovaj sa strane 165:

Divno je imati svoje ljude, znaš tačno ko će te sahraniti.

Da je oproštaj s ovim svetom, kako je karcinom napredovao, bila Kišova opsesivna tema, vidi se i iz maksima o smrti podvučenih u knjizi Ekermanovih razgovora s Geteom (izdanje zagrebačke "Zore" iz 1950).

DRAMATIČNO o tome svedoče i obeležene misli u knjigama Ive Andrića, koga je uvažavao kao pisca, i čiji je prodor ka francuskoj publici pomogao pišući 1986. pogovor izdanju Gospođice kod pariskog Belfona. U tom romanu se, smatrao je Kiš, "buka istorije najmanje čuje".

Na Andrićevim romanima, pričama i esejima pisac može da brusi sopstveni književni stil, ponavljao je Kiš, posebno na Znakovima pored puta, koje je, kao i Miro Vuksanović danas, smatrao vrhunskim kratkim pričama, uprkos esejističkom "erosu prekoračenja". U ovim zapisima uočljive stilske i tematske nesrodnosti, plodovi imaginacije zadobijaju status dokumenta, a stvarna arhivska građa, pa i obični novinski mali oglasi, bivaju artikulisani na način koji će im doneti ironijsku ili parodijsku višeznačnost.

Na primerku Znakova sačuvanom u Kišovoj biblioteci (sarajevsko izdanje iz 1978), posebno su naznačeni delovi koji se mogu uzeti i kao fragmenti slike o epohi u kojoj je umrla zemlja čiji je Kiš poslednji veliki pisac koji se smatrao jugoslovenskim umetnikom, i za koga Jugoslavija nije bila relikt jedne potrošene opsene.

Smrt, još jedna tema o kojoj se mora pisati bez ličnogiskustva.

NA STRANI 213, sad već pomalo izbledelim flomasterom, uokvirena je ova Andrićeva misao, nastala, po svemu, u času dok, bolestan, očekuje "udarac kome neće odoleti":

Samo mrtav pesnik dobiva pravi i konačni lik, a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Zato je nestanak njegova prava meta.

Prema jednom iskazu koji se, možda apokrifno, raširio među Kišovim pariskim i beogradskim prijateljima, on je 15. oktobra 1989. umro zaklopivši upravo stranicu s ovom maksimom. Andrićevski rečeno, svi geni Kišove lektire, posebno pred kraj života, potvrdili su životvornost uverenja da misao o smrti vreba na krajnjim izdancima "svakog velikog sna".