Smrt neizbežna tema romansijera

AUTOR ovog feljtona, bez ambicije da uvede u pojednostavljena ili vulgarna zaključivanja, svedoči da mu je Kiš, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, 1989, kad se opaka bolest s pluća prenela i na grlo, prozuklim glasom govorio kako, uprkos jakim bolovima, za samoubistvo nema snage. Jedan drugi njegov bliski prijatelj tvrdi da zna kako je Kiš bio pozajmio pištolj i držao ga pod jastukom, za situaciju u kojoj bi ga bolest naterala da prekrati sebi život...

"Romansijer na umoru treba da razmišlja i o smrti, a ne samo o romanu", odgovorio je Kiš tada, na pitanje o novim rukopisima i izdanjima starih knjiga po Francuskoj i svetu.

Gledajući smrti u oči, svestan da, kao ni toliki njegovi književni junaci, ne može da je prevari niti da je izbegne, Kiš u julu u pratnji Paskal Delpeš dolazi u Jugoslaviju poslednji put. Obilazi prijatelje u Beogradu, Dubrovniku, na Cetinju i u Herceg Novom.

U RAZGOVORIMA, kao i u njegovim knjigama, bolest i smrt su neizbežna tema. Bilo je i mučnih pitanja, poput onog koje mu je, sudeći prema jednoj belešci, postavljeno u Crnoj Gori: "Danile, đe ćemo te kopat?"

Znajući za posmrtne neprijatnosti oko mesta sahrane nekih drugih velikih pisaca (Andrić, Meša Selimović, Skender Kulenović), Kiš je po povratku u Pariz - gde su onkolozi konstatovali da se rak pluća preneo i na kičmu - svojeručno pred svedocima ispisao testament:

"Ovo je moja poslednja želja.

Ja, dolepotpisani Danilo Kiš, književnik, pri potpunoj svesti, izjavljujem moju poslednju volju koja je sledeća:

- Sva moja autorska prava iz inostranstva (na knjige, članke, adaptacije itd.) dele se ravnopravno u odnosu pedeset odsto između moje bivše žene Mirjane Miočinović iz Beograda (Ranka Tajsića 40/III) i moje sadašnje životne saputnice Paskal Delpeš iz Pariza (16, rue Arthur Groussier).

- Sva moja autorska prava u Jugoslaviji (na knjige, članke, izbore, adaptacije itd.) dele se na tri ravnopravna dela između neograničenih naslednika kojima se sa jednom trećinom pridružuje kao naslednik moja sestra Danica, udata Mitrović (Herceg Novi, Bokeških brigada 17), odnosno njena deca Ivica i Dejan Mitrović.

- Staranje o mojim delima za sve prevode i izdanja u inostranstvu, o njihovom kvalitetu, izgledu, adaptacijama itd. poveravam mojoj životnoj saputnici Paskal Delpeš.

- Staranje o mojim delima u Jugoslaviji, na sva izdanja, izbore, adaptacije itd. poveravam mojoj bivšoj ženi Mirjani Miočinović.

- Moj udeo suvlasništva u stanu 16, rue Arthur Groussier ustupam bezrezervno Paskal Delpeš, koja stanuje na toj adresi.

- Knjige, slike, rečnike u Bgd-u i Parizu podeliti sporazumno između Paskal D. i Mirjane M.

- Medalje, odlikovanja, odličja ustupam SANU, kao i korespondenciju i rukopise.

- Pisaću mašinu, erika, - Mirjani M.

- Moj portret, rad Slobodane Matić, za Paskal.

- Želim da budem sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom crkvenom ritualu. Bez govorancije.

- Šted. knjižice, dve Beobanke i dve Ljubljanske banke, po podmirenju duga sa Ameriken ekspresa, podeliti (tj. suma koja je preostala) na tri ravne časti: Paskal Delpeš, Mirjani Miočinović i mojoj sestri Danici Mitrović.

Danilo Kiš, u Parizu, 7. septembra 1989."

NEPUN mesec kasnije, 15. oktobra oko 18 sati, Kišov se život ugasio. Staranjem dveju dama kojima je testamentarna oporuka ponajpre bila namenjena i angažovanjem nekadašnjeg Kišovog profesora Dejana Medakovića, tada u funkciji generalnog sekretara SANU, posmrtni ostaci pisca s razuđenim tanatološkim idejama sahranjeni su u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, u četvrtak, 19. oktobra 1989. godine.

Posle prigodne besede arhipastira iz stada u koje je uveden po majčinoj želji - što mu je, po davnom priznanju, spaslo život u novosadskom pogromu januara 1942. - Kiš se pridružuje "društvu mrtvih pesnika" i odlazi, "sa ove strane dana", u "golem spokoj bez sporova, u mir mahovine!", kako je 1973. preveo epitaf Marine Cvetajeve, nesrećne pesnikinje koja je takođe ispisivala "nekrolog unapred".

Po toplom jesenjem danu, nekoliko hiljada poštovalaca, pristiglih sa raznih strana tada jedva živuće Jugoslavije, oprostilo se od poslednjeg iz Kišove loze s uverenjem da će vreme koje dolazi bar prema njegovom delu biti milostivije nego prema njegovim opadačima i sudijama.

NAD ODROM DANILA KIŠA

NEĆU držati posmrtno slovo Danilu Kišu, krstonoscu jovovskog kova, retkom tragatelju za znamenjima duše i života našeg doba. Njegovo poslednje zaveštanje o ćutanju nad njim na dan pogreba dublje od svih reči, i za mene je svetinja. Želim samo da mu kažem:

Sa ljubavlju i poštovanjem ispunjavamo Tvoj amanet, sahranjujemo Te molitvom Pravoslavne crkve, koja Te primila u svoja nedra kroz Tajnu krštenja. Sahranjujemo Te u njeno večno pamćenje. Da bismo Te sačuvali ne prosto "u jeziku i postojanja i umiranja", kao Ti Hanu Kšiževsku i druge Tvoje tragične junake, nego u jeziku - Reči večnoga života.

Ono što si slutio, za čim si ognjen čeznuo, sad znaš, postao si i ostaješ svedok toga:

Mera patnje je mera znanja. Smrt je najdublja patnja, ali ona je i celosno smirenje ljudskog bića, zato daruje i najdublje spoznaje, ovostranih zagonetki i onostranih tajni.

Poslednja reč zapisana u predsmrtnom zaveštanju mera je svake ljudske izgovorene i zapisane reči. Zato je i Tvoj testament provera i mera Tvoga dela i Tvoje reči. Na osnovu njega i mi sada znamo.

Jeste ti bio jezik otadžbina, ali ovaj neućutni na kome Te, evo, ispraćamo, kao česticu prašine u okean bezvremenosti.

Očevidno, onaj "pramen dima", ona grobnica skrojena Tvojom veštom rukom za Borisa Davidoviča, nije Ti bila po meri. Zato si hteo da Te sahranimo, tj. sačuvamo u Reči koja nije zemlja i "enciklopedija" mrtvih nego zemlja živih, da budeš sačuvan u živonosnom grobu.

Stoga, kao ni ono iskušenje Borisa Davidoviča Novskog, tako ni ovo Tvoje poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju si pisao pedeset i četiri godine zemnoga života - krvlju, rečju, jadom i nadom. Ono je zbir Tvoga življenja, "zaključak na kojem sve počiva". Sve ostalo je bilo, divno si nam to rekao, samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja svemu sporednom daje smisao... Večan Ti spomen, dostoblaženi i prisnopamjatni naš Danilo!