Kosovo oblikuje sudbinu Balkana

KOSOVSKO pitanje. Šta je uopšte njegova suština? Na prvi pogled izgleda da se Srbi i Albanci sukobljavaju oko zemlje, prava na 10.887 kvadratnih kilometara između Kopaonika na severu i Šare na jugu, Prokletija na zapadu i Kosovskog Pomoravlja na istoku. Ali, iza teritorijalnog spora stoje suprotstavljena tumačenja istorije, prava, pa čak i različito narodno predanje. Po dometu uticaja to je regionalno pitanje, ali se njegov odjek povremeno oseća u čitavoj Evropi, pa i svetu. Kosovsko pitanje je direktan nastavak nikada do kraja razrešenog istočnog pitanja, koje oblikuje sudbinu Balkana još od osamnaestog veka.

Do ovog zaključka došao je istoričar dr Petar Ristanović, autor knjige "Kosovsko pitanje 1974-1989". Knjigu, nastalu iz dela doktorske disertacije "Srpska intelektualna elita i kosovsko pitanje 1974-1989", za koju je nedavno dobio nagradu "Gavrilo Princip", uskoro će objaviti "Prometej" i "Informatika". Knjiga je hronološki omeđena "od Ustava do Ustava", odnosno prati period od usvajanja Ustava SFRJ 1974. godine, kojim je zaveden sistem u kome su dve pokrajine u sastavu Srbije, Kosovo i Vojvodina, stekle suštinski sve atribute državnosti, pa do usvajanja amandmana na Ustav SR Srbije u martu 1989, čime je takav položaj pokrajina ukinut.

- DILEMA da li koristiti termin kosovsko ili kosovskometohijsko ili kosmetsko pitanje je rezultat političkih okolnosti stvorenih tokom poslednje tri decenije - objašnjava Ristanović. - Tokom ovog perioda ustalilo se shvatanje po kome je korišćenje termina "Kosovo i Metohija" svojevrstan znak prihvatanja srpskog stanovišta u sporu, dok korišćenje termina "Kosovo" predstavlja svrstavanje na drugu stranu. Takvo određivanje je duboko pogrešno. U periodu do balkanskih ratova o ovom prostoru se u Srbiji govorilo kako o delu Stare Srbije, a rat za njegovo oslobođenje 1912. godine je nazivan ratom za "osvetu Kosova" i ispunjenje "kosovskog zaveta". U periodu o kojem ova knjiga govori zvanični naziv administrativne jedinice je bio SAP Kosovo, pa se u tekstu koristi taj termin, kao i skraćeni naziv "Kosovo", na isti način kao što su paralelno korišćeni termini "SR Srbija" i "Srbija".

Dok su se mnogi istoričari sklanjali od ove teme znajući da bi ih očekivao veliki posao, Ristanović nije.

- ISTRAŽIVANjE je izuzetno otežavalo loše stanje i potpuna nesređenost većine pregledanih fondova - objašnjava Ristanović. - Za neke od najvažnijih fondova, poput Predsedništva SFRJ, Centralnog komiteta SK Srbije ili Predsedništva Srbije, a svaki broji po više stotina kutija, svaku je trebalo uzeti u ruke, otvoriti i pogledati šta se u njoj nalazi. Često se događalo da se zanimljivi podaci pronađu na neočekivanom mestu, pa se tako kao koristan izvor podataka za rekonstrukciju međunacionalnih odnosa na Kosovu tokom sedamdesetih pokazala do sada potpuno neistražena arhiva manastira Visoki Dečani.

Ristanović navodi da su burne godine jugoslovenskog raspada i građanski rat uticali da u sećanjima aktera događaja bude mnogo naknadne pameti i vrednovanja događaja prema njihovim posledicama.

- ZA POJEDINA dnevnička dela ima puno osnova za sumnju da su u tekstu vršene naknadne intervencije - kaže nam. - Zbog toga sam svedočanstva savremenika uvek ukrštao sa arhivskim dokumentima. Memoarska dela su nezamenljiv izvor za razumevanje međusobnih odnosa funkcionera koji su često odlučujuće uticali na političke odnose i odvijanje događaja. Među mnoštvom korišćenih memoara, dnevnika i sećanja po značaju se ističu dnevnički zapisi Draže Markovića, Dobrice Ćosića, Dejana Medakovića, i sećanja Ivana Stambolića, Raifa Dizdarevića, Mihaila Markovića, Dušana Čkrebića...

Tokom istraživanja Ristanović je zaključio da je upletenost srpskih intelektualaca u oblikovanju kosovskog pitanja manja nego što se pretpostavljalo.

- DOBRICA Ćosić je na 14. plenumu CK SK Srbije 1968. pokušao da otvori srpsko pitanje u Jugoslaviji, a sa njim i kosovsko pitanje. Međutim, njegov pokušaj je okvalifikovan kao "politička diverzija" i ugušen. Od tada, pa do sredine osamdesetih, uticaj srpskih intelektualaca na kosovsko pitanje je bio sporedan.

Intelektualci su se "probudili" tek 1985. posle slučaja Martinović, a kosovsko pitanje je bilo tema još od demonstracija 1981. godine.

- Kada je 1982. u selu Samodreža ubijen Danilo Milančić uznemirenje u čitavoj Srbiji je bilo veliko. Dokumenti, tada označeni kao poverljivi, pokazuju da su radnici velikih preduzeća, poput IMT i IMR u Beogradu, zaustavljali proizvodnju i tražili da na njihove zborove dođu partijski funcioneri i govore im o situaciji na Kosovu. Od tada, tenzije su samo rasle, a eskalirale su posle slučaja Martinović, kada otpočinje i snažnije angažovanje intelektualaca.

JEDAN od zaključaka Ristanovića je i da u današnjim pogledima na ovo pitanje postoji mnoštvo opštih mesta, koja su često samo delimično istinita ili su potpuno netačna. Kao primer, on navodi tvrdnju da je Slobodan Milošević promenio Ustav Srbije i ukinuo autonomiju pokrajina.

- Namera da se menja Ustav iz 1974. je postojala kod dela srpskih funkcionera još pre nego što je on formalno usvojen. Draža Marković i Petar Stambolić su 1977. tokom afere oko "Plave knjige" pokušali da otvore pitanje nesređenih ustavnih odnosa između Srbije i njenih pokrajina. Isto se ponovilo nakon demonstracija na Kosovu 1981, pa ponovo 1984. Ključne zamerke iz republike na ustavne odnose su sve vreme bile iste. Važan deo procesa promene ustava je izgurao Ivan Stamboilić, koji je uspeo da za to dobije podršku na saveznom nivou i primora pokrajine da prihvate da proces promena bude otvoren. Milošević je, pošto je stupio na političku scenu, koristeći nezadovoljstvo naroda u Srbiji uspeo da taj proces okonča.

PROMENA je imala dalekosežne posledice.

- Albanci su odlučili da bojkotuju srpsku državu - podseća Ristanović. - To je vodilo u Rugovin pokret, a kada se on pokazao kao neuspešan, i u oružanu pobunu.

Jedna od važnih i do sada skoro neobrađenih tema u našoj i stranoj literaturi je pojava separatističkog ilegalnog pokreta na Kosovu.

- Tokom sedamdesetih je formirano nekoliko albanskih ilegalnih organizacija, marksističko-lenjinističkih, povezanih sa albanskom obaveštajnom službom Sigurimi i režimom Envera Hodže - kaže Ristanović. - One tada nisu bile značajniji društveni faktor, okupljale su tek nekoliko stotina članova, ali su bile temelj na kome je kasnije izgrađen snažan separatistički pokret. Posle demonstracija na Kosovu 1981. njihove centrale se sele na Zapad, najviše u Nemačku i Švajcarsku, gde je postojala brojna albanska emigracija.

SUTRA: Cilj Albanaca Kosovo republika